Presudom Višeg suda u Leskovcu 11Kž1.br.195/20 od 19.08.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu i branioca okrivljenih AA i GG, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu 9K.br.77/2019 od 26.02.2020. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Danilo Kostić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači pravnosnažnu presudu Višeg suda u Leskovcu 11Kž1.br.195/20 od 19.08.2020. godine tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo za koje je osuđen, a okrivljenog GG primenom člana 454. ZKP i odrediti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava ili da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da eventualno dosudi troškove krivičnog postupka u manjem iznosu od priznatog ili da u tom delu odluku ukine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na nezakonitom dokazu i to na zapisniku o prepoznavanju okrivljenog AA od strane oštećenog BB, a bez kog nezakonitog dokaza ne bi bila doneta osuđujuća presuda u odnosu na okrivljenog AA. Po stavu branioca ovaj dokaz je nezakonit iz razloga jer je dokazna radnja prepoznavanja lica izvedena suprotno odredbama ZKP i pravilima struke, obzirom da je preduzeta istovremeno u odnosu na okrivljenog AA i svedoka DD koji su bili istovremeno predmet prepoznavanja u prostoriji sa još tri lica, a ne u odnosu na svako od ova dva lica pojedinačno, kao i da javni tužilac nije u zapisnik naveo sve bitne fizičke karakteristike svih prisutnih lica kako bi se naknadno moglo utvrditi da li se zaista radi o osobama sličnih fizičkih karakteristika ili ne, niti je uz navedeni zapisnik sačinjenja fotodokumentacija. Pored toga, ističe se i da je navedeni zapisnik o prepoznavanju pribavljen suprotno odredbi člana 9. ZKP, jer su okrivljeni AA i svedok DD od strane MUP-a PU Leskovac dobili pozive u svojstvu građanina za dan 09.08.2018. godine radi prikupljanja obaveštenja u predistražnom postupku u smislu člana 288. stav 1. ZKP, a ne pozive u kome im je naznačen pravi razlog njihovog pozivanja i to radi vršenja dokazne radnje prepoznavanja, čime su oni po stavu branioca obmanuti u pogledu razloga dolaženja navedenog dana u prostorije PU Leskovac.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Danila Kostića bili su predmet razmatranja Višeg suda u Leskovcu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Leskovcu 9K.br.77/2019 od 26.02.2020. godine. Viši sud u Leskovcu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 5 drugostepene presude 11Kž1.br.195/20 od 19.08.2020. godine izneo razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da delo koje je predmet optužbe ne predstavlja krivično delo i da su na činjenični opis naveden u izreci presude primenjene odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koje se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ove povrede zakona branilac faktički ukazuje na nerazumljivost izreke prvostepene presude, ističući da se u izreci prvostepene presude navode povrede odredaba članova 21. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, iako sam činjenični opis u izreci presude ukazuje na povredu odredbe člana 42. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, navodi povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, svojim navodima kojima obrazlaže ovu povredu zakona branilac faktički osporava pravilnost obračuna od strane suda troškova koje je okrivljeni dužan da naknadi ošećenima na ime nagrade njihovom punomoćniku za razgledanje spisa predmeta i u vezi sa tim visinu iznosa troškova krivičnog postupka, a čija ocena je u domenu utvrđenog činjeničnog stanja koje ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti kao vanrednom pravnom leku.

Kako su, dakle, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kao razlozi pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označene povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok se suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, te na pogrešno utvrđeno činjenično stanje vezano za troškove krivičnog postupka, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene presude protivrečna datim razlozima vezano za povrede oštećenih, te da prvostepena i drugostepena presuda uopšte nemaju razloge o odlučnim činjenicama vezano za krivično delo nepružanje pomoći licu koje je povređeno u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, a posebno ne sadrže razloge koji se tiču umišljaja okrivljenog, kao i da su protivrečni razlozi navedeni u obrazloženju prvostepene presude vezano za ocenu iskaza oštećenog BB. Kako navedena povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Danila Kostića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić