Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 111/20 od 10.09.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe punomoćnika privatnog tužioca VV i žalba branioca okrivljene AA, pa je presuda Osnovnog suda u Čačku K broj 45/20 od 14.07.2020. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, u osuđujućem delu zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljene AA, advokati Lazar R. Savković i Miloš Mihailović, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. u vezi člana 261. i 262. ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude u osuđujućem delu preinači, tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe i obavezati privatnog tužioca BB da shodno članu 265. stav 3. ZKP naknadi troškove krivičnog postupka o čijoj će visini prvostepeni sud odlučiti posebnim rešenjem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA je neosnovan.

Branioci okrivljene AA u zahtevu navode da u osuđujućem delu pobijane presude u opisu radnji okrivljene ne sadrže sve neophodne elemente bića krivičnog dela uvreda, jer je izjava okrivljene „lako je tebi, tvoja sestra radi u bolnici, a njen švaler je lekar i može da ti napiše bilo kakav papir“ neodređena, i tom smislu nije moguće na nesumnjiv način utvrditi da je ista upućena privatnoj tužilji BB. Nadalje, u zahtevu se navodi da ta izjava nije uvredljive sadržine, niti je data u nameri omalovažavanja privatne tužilje, već predstavlja izražavanje lične sumnje okrivljene u odnosu na medicinsku dokumetaciju na koju se poziva privatni tužilac VV. Na navedeni način, zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA ukazuje se da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljena AA u prisustvu socijalnog radnika Centra za socijalni rad u Ćupriji, privatnom tužiocu, VV uputila uvredljive reči na račun njegove sestre BB, a prilikom rasprave u vezi medicinske dokumentacije VV na taj način što je okrivljena izgovorila da je BB, koja je rođena sestra VV, medicinska sestra i da „radi u bolnici, a njen švaler je lekar i može da napiše bilo kakav papir“.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda reči izgovorene od strane okrivljene AA, u napred navedenom kontekstu na račun rođene sestre privatnog tužioca VV, BB, jesu uvredljive sadržine jer potcenjuju vrednosti koje čine čast jednog lica i izražavaju nepoštovanje dostojanstva i omalovažavanje tog lica, u objektivnom smislu, pa su suprotni navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA kojima se na navedeni način ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Branioci okrivljene AA u zahtevu navode da su pobijane presude donete i uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer je okrivljena obavezana da isplati privatnoj tužilji BB troškove krivičnog postupka u većem iznosu, nego što ih je sama privatna tužilja snosila. Naime, privatna tužilja BB nije imala posebnog punomoćnika, već zajedničkog sa privatnim tužiocem VV, pa shodno odredbama AT punomoćniku privatnih tužilaca za svaku izvedenu radnju pripada uvećanje 50% za drugo zastupano lice, zbog čega je okrivljena mogla da bude obavezana na naknadu samo polovine ukupnih troškova koje su oba privatna tužioca imala.

Iz spisa predmata proizilazi da su privatni tužioci VV i BB podneli privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene AA zbog dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ a da je okrivljena AA oglašena krivom zbog izvršenja jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, učinjenog na štetu BB, dok je oslobođena od optužbe zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, učinjenog na štetu VV, pa je u osuđujućem delu obavezana da isplati privatnoj tužilji BB troškove krivičnog postupka na ime zastupanja od strane advokata.

Tarifnim brojem 7 stav 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata propisano je da kada advokat brani više okrivljenih, nagrada mu se po ovom osnovu dodatno uvećava za svaku radnju koju preduzima za po 50% za drugog i svakog narednog okrivljenog, a Tarifnim brojem 8. stav 1. iste Tarife propisano je, da za zastupanje oštećenog tužioca i privatnog tužioca advokatu pripada nagrada kao i za odbranu okrivljenog.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda troškovi krivičnog postupka na koje je obavezana okrivljena AA u osuđujućem delu zbog krivičnog dela učinjenog na štetu privatne tužilje BB predstavljaju troškove koje je ova privatna tužilja imala u toku trajanja ovog krivičnog postupka, na ime zastupanja od strane punomoćnika. Navedeni troškovi bi bili uvećani za 50% za radnje preduzete u ovom krivičnom postupku shodno Tarifnom broju 8. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata u slučaju da je okrivljena AA, pored jednog krivičnog dela uvrede učinjenog na štetu privatnog tužioca BB, bila oglašena krivom i zbog izvršenja krivičnog dela uvreda učinjenog na štetu drugog privatnog tužioca VV.

Navedene odredbe Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata predstavljaju način da se umanje troškovi krivičnog postupka za angažovanje punomoćnika privatnih tužilaca, u slučaju kada ih je dvoje ili više a imaju jednog punomoćnika, ali ne predstavljaju osnov za umanjenje troškova u situaciji kada samo jedan privatni tužilac uspe u svojoj privatnoj krivičnoj tužbi, a drugi ne. U tom slučaju troškovi privatnog tužioca obračunavaju se u iznosu od 100% za onog privatnog tužioca po čijoj privatnoj krivičnoj tužbi je okrivljeni oglašen krivim.

Kako je okrivljena AA oslobođena od optužbe zbog izvršenja krivičnog dela na štetu privatnog tužioca VV naknada troškova za rad punomoćnika privatne tužilje BB pravilno je obračunata u visini troškova koje je imala jedna stranka, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA kojima se ukazuje da je naknadu troškova privatnoj tužilji trebalo umanjiti s obzirom da je postojala privatna tužba dva privatna tužioca, od strane ovoga suda ocenjeni su kao neosnovani.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković,s.r.                                                                                            Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić