Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokata Rankov Konstantin, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan, pobijane presude preinači ili iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili odbije optužbu u celosti.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je povređeno načelo „ne bis in idem“, jer je ova krivično pravna stvar već pravnosnažno presuđena, obzirom da se prethodno vodio disciplinski postupak, u kom postupku je okrivljenom izrečena mera - prestanak radnog odnosa, a nakon toga i dva parnična postupka pred sudom u vezi sa istim događajem od 04.04.2018. godine.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani,a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojim je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Iz spisa predmeta proizilazi da su protiv okrivljenog AA povodom istog događaja vođena dva postupka i to disciplinski postupak koji je okončan rešenjem poslodavca „INTER SAFE BUSINESS“ d.o.o. Beograd broj 86 od 25.06.2018. godine, u kome je utvrđena disciplinska odgovornost okrivljenog i konstatovao da je okrivljeni počinio povredu radne obaveze i nepoštovanje radne discipline i da mu je izrečena disciplinska mera – otkaz ugovora o radu, kao i krivični postupak po optužnom predlogu Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije broj KTKO 1691/18 od 05.06.2019. godine zbog krivičnog dela pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 1. KZ, okončan pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-PO4 47/2019 od 06.07.2020. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim za navedeno krivično delo.

Pored iznetog, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu 33P1.630/18, zaključeno je sudsko poravnanje dana 24.01.2019. godine i tužbeni zahtev tužioca, ovde okrivljenog AA, usvojen je u celosti i utvrđeno da je rešenje tuženog broj 86 od 25.06.2018. godine (rešenje kojim je otkazan ugovor o radu AA) nezakonito i kao takvo poništeno u celosti. Imajući u vidu navedeno, ne postoji odluka u pravnom saobraćaju, kojom je ovde okrivljeni pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, u smislu citiranog člana 4. ZKP.

Pri tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, vođenje disciplinskog postupka, čak i u situaciji da rešenje tuženog broj 86 od 25.06.2018. godine kojim je otkazan ugovor o radu AA nije poništeno u parničnom postupku, ne ispunjava kriterijum postupka po krivičnoj optužbi i to pre svega u pogledu kaznene prirode sankcije koja je po Zakonu o radu izrečena okrivljenom. Ovo sa razloga, jer je pravna priroda izrečene sankcije u disciplinskom postupku, statusnog odnosno radno-pravnog karaktera, budući da se disciplinskim merama ograničavaju ili oduzimaju određena prava i položaj, odnosno svojstva zaposlenog, dakle sve propisane sankcije (izrečena sankcija u konkretnom slučaju-prestanak radnog odnosa) su vezane za radnopravni status lica protiv koga se vodi disciplinski postupak.

Imajući u vidu napred navedeno, to bez obzira na činjenicu što je disciplinski, a zatim i krivični postupak vođen zbog događaja koji proizilazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem disciplinskog postupka, nisu postojale procesne smetnje, za vođenje protiv okrivljenog druge vrste postupka, povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred sudom.

Stoga su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, na štetu okrivljenog učinjena povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se zasnivaju na dokazima na kojima se po zakonu ne mogu zasnivati. U tom smislu, kao nezakonite dokaze, branilac označava podatke iz monitornog sistema i sva druga optička snimanja koja nisu mogla biti korišćenja u ovom krivičnom postupku, jer je snimanja, u konkretnom slučaju, izvršila privatna služba firme, a ovaj postupak se vodi po službenoj dužnosti, u postupku učestvuje javno tužilaštvo posebne nadležnosti, te se radi o posebnoj dokaznoj radnji, iz kojih razloga je bilo neophodno da se primene odredbe člana 162. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 171 stav 1. ZKP, člana 172. stav 1. ZKP i člana 173. ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. Okolnosti navedene u predmetnom zahtevu odbrana okrivljenog iznela je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud – Apelacioni sud u Novom Sadu, je u svojoj presudi našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju presude na strani 2 stav 5 i strani 3 stav 1 dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te navodi da u 20-tom redu dispozitiva optužnog predloga stoji „dobio iz vozila ... je prebacuje svih 130 litara eurodizela u metalnim kanisterima u vozilo..“, dok je u 22 redu izreke presude opis dela isti, sve do reči „130 litara eurodizela“, gde je sud izostavio reči „u metalnim kanisterima“, a što je nedozvoljeno, ali je očigledno i svesno to sud uradio, jer je to „sredstvo kojim je izvršeno krivično delo“.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni identitet optužbe i presude, ali ni subjektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo, imajući u vidu da su bitna obeležja bića krivičnog dela činjenično ista i u dispozitivu optužnog akta tužioca i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnici javnog tužioca. Sud je izostavljajući deo navoda iz dispozitiva optužnog akta, koji se ne odnosi na bitna obeležja bića krivičnog dela, samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, a koja izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, jer okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), niti je presuda izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 1. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu zakona iz člana 447. stav 2. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, zbog povreda zakona iz člana 447. stav 2. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, a koja povreda je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, ali kako u obrazloženju zahteva ne navodi ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama učinjena navedena povreda krivičnog zakona, a imajući u vidu pri tom da, Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP, to je ovaj sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, koji propisuje da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1.).

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u delu u kome je zahtev odbio kao neosnovan, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio, jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednika veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                             Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić