Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Milan Marković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje, ili da preinači presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 586/20 od 13.10.2020. godine, tako što će okrivljenog oglasiti krivim zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krujumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. u vezi člana 33. KZ i izreći mu uslovnu osudu kojom će mu utvrditi kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, za koju će odrediti da se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine ne učini novo krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati, a bez kog dokaza ne bi bila doneta osuđujuća presuda i to na presudi mađarskog suda – Gradskog suda iz Baje broj broj 12 B 298/2012/2, koja nije mogla biti izvedena kao dokaz u postupku jer je navedena presuda prvenstveno morala biti potvrđena presudom domaćeg suda, što je propisano odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, isti navodi o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokat Milana Markovića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je postupao po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude Višeg suda u Somboru K 18/20 od 17.06.2020. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 6, u drugom stavu, drugostepene presude Kž1 586/20 od 13.10.2020. godine izneo u svemu jasne, detaljne i argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

U konkretnom slučaju i Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su kao dokaz koristili pravnosnažnu presudu suda Republike Mađarske, te da navedeno postupanje suda nije suprotno Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, jer je prema odredbama tog zakona priznanje strane krivične presude (član 62.) neophodno samo u postupku izvršenja strane krivične presude, to jest, kada se krivična sankcija izrečena pravnosnažnom presudom nadležnog suda države molilje izvršava u Republici Srbiji u skladu sa odredbama tog zakona (član 56. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima). U konkretnom slučaju navedena pravnosnažna presuda inostranog suda predstavlja ispravu u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP kojom se dokazivanje u krivičnom postupku vrši na osnovu člana 138. stav 1. ZKP, a kako je i postupljeno od strane nižestepenog suda.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi i da krijumčarenje većeg broja lica kao jedna od kvalifikatornih okolnosti za kvalifikovani oblik krivičnog dela iz stava 3. člana 350. KZ predstavlja pravni standard koji sud ceni u svakom konkretnom slučaju, ali da osam lica koji su krijumčareni od strane jedanaest izvršilaca, ne predstavlja veći broj koji bi zahtevao strožiju kvalifikaciju dela. Na ovaj način branilac okrivljenog ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 350. stav 3. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, pojam „veći broj lica“ po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda može se različito shvatiti i predstavlja pravni standard koji sud ceni u svakom konkretnom slučaju prema svim okolnostima krivičnog dela, ali to ne bi moglo biti manje od pet lica (pravno shvatanje Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 17.04.2006. godine). Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud radnje okrivljenog AA pravno kvalifikovao kao krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33 KZ, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Nadalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog upozorava Vrhovni kasacioni sud da je krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela u odnosu na krivično delo iz stava 2. člana 350. KZ povoljniji za okrivljenog od krivičnog zakona koji je važio u vreme presuđenja, te da ga u slučaju da Vrhovni kasacioni sud prihvati pravnu ocenu dela predloženu zahtevom, treba primeniti.

S tim u vezi valja istaći da je u konkretnom slučaju pravilno primenjena odredba člana 5. KZ-a tako što je za krivično delo iz stava 3. člana 350. KZ-a primenjen zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela jer je okrivljeni za navedeno krivično delo osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci bez primene odredaba o ublažavanju kazne (propisana kazna od jedne do deseg godina ), a što ne bi bilo moguće u slučaju primene zakona koji je važio u vreme presuđenja (propisana kazna od dve do dvanaest godina).

Vrhovni kasacioni sud je, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Markovića, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                  Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                             Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić