Viši sud u Beogradu je presudom Kž1 br. 205/21 od 26.05.2021. godine, odbio, kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog AA, advokata Momčila Bulatovića i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu 2.K. br. 2070/20 od 22.02.2021. godine potvrdio.

Protiv pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu Kž1 br. 205/21 od 26.05.2021. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Momčilo Bulatović, s tim što iz zahteva proizilazi da je zahtev podnet i protiv prvostepene presude, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je ukazao da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka koju numerički označava kao povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, ali istu povredu obrazlaže navodima da je povreda zakona učinjena na taj način što je u veću koje je odlučivalo po žalbi na presudu prvostepenog suda učestovao sudija koji je odlučivao u veću koje je rešavalo o pritvoru, te faktički ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. Po navodima iz zahteva, sudija Violeta Jovanović, kao član veća, učestvovala je u donošenju rešenja kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. br. 2070/20-Kv br. 1655/20 od 04.12.2020. godine, a potom je ista sudija, kao član veća, učestvovala u donošenju rešenja Kž2 br. 342/21 od 17.03.2021. godine, gde je uvažena žalba branioca okrivljenog i ukinuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K br. 2070/20 od 22.02.2021. godine, kada je sudija Tatjana Sretenović bila predsednik veća, a potom odlučujući po žalbi na prvostepenu presudu Viši sud u Beogradu u veću sastavljenom od sudija Tatjane Sretenović, Zorane Tejić i Violete Jovanović donosi presudu kojom potvrđuje prvostepenu presudu. Na ovakav način, učestvovanjem sudija u donošenju odluke po žalbi na presudu, koji su prethodno bili članovi veća koja su donosila odluku o pritvoru, po navodima branioca povređen je princip fer i pravičnog suđenja, jer su sudije u istom predmetu imale formirana ubeđenja pre nego što su odlučivale po podnetim žalbama.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije. Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je u takvom slučaju važno jesu opseg i priroda tih odluka, jer po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici ili nije, dakle radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (Dragojević protiv Hrvatske od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preuzeo sudija. Stoga, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava (Jasinski protiv Poljske, Fey protiv Austrije, Sainte Marie protiv Francuske, Nortier protiv Holandije) ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koje uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je sudija Violeta Jovanović najpre kao član veća učestvovala u donošenju rešenja kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora, a potom ista sudija je kao član veća učestvovala u donošenju rešenja Kž2 br. 342/21 od 17.03.2021. godine gde je uvažena žalba branioca okrivljenog i prvostepeno rešenje ukinuto, a sudija Tatjana Sretenović je tom prilikom bila predsednik veća, a zatim je odlučujući po žalbi na prvostepenu presudu veće sastavljeno od sudija Tatjane Sretenović, Violete Jovanović i Zorane Tejić donelo presudu kojom se potvrđuje prvostepena presuda.

Primenjujući sve navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije, koje su učestvovale u odlučivanju po redovnom pravnom leku podnetom na presudu kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, u ranijoj fazi postupka, učestvovale u donošenju odluke o izjavljenim žalbama protiv rešenja o produženju pritvora protiv istog okrivljenog, ne dovodi u pitanje pretpostaku nepristrasnosti ovih sudija, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Branilac u podnetom zahtevu ističe da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te da je optužba prekoračena na taj način što je izmenjena u pogledu građana koji su uznemireni izvršenjem ovog krivičnog dela. Po navodima branioca u optužnom predlogu kao oštećeni – građani čije spokojstvo je ugroženo navedeni su oštećeni BB i njegov sin VV, kod kojih lica je ovaj događaj izazvao uznemirenje, dok su kao očevici navedeni GG, DD i ĐĐ, a potom je u presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu potpuno izmenjen objektivni identitet optužnice i očevici su stavljeni u poziciju uznemirenih građana.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Naime, promena statusa lica koja su bila prisutna radnji krivičnog dela, u smislu da li su isti posmatrači ili uznemireni građani, ne utiče na kvalifikaciju krivičnog dela, te samim tim što upoređivanjem optužnog akta i izreke osuđujuće presude proizilazi da radnja izvršenja krivičnog dela nije promenjena, da nema promena u pogledu lica koja su bila prisutna radnji krivičnog dela, da ništa nije dodato, niti promenjeno u pogledu radnji krivičnog dela, u vezi obeležja, to su neosnovana suprotna tvrđenja izneta u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti da je izmenom statusa lica iz „posmatrača“ u „uznemirene građane“ povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Samim tim neosnovano se u podnetom zahtevu ukazuje da je učinjena btna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je numerički označio da je učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer radnje koje su predmet prvostepene i drugostepene presude ne predstavljaju krivično delo, međutim prilikom obrazlaganja označene povrede branilac osporava postojanje direktnog umišljaja kod okrivljenog, te na osnovu svoje verzije događaja ukazuje da je eventualno učinjeno krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika ili prekršaj, čime suštinski osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom (član 440. ZKP).

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupak koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je shodno članu 491. stav 1. i članu 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić