Istom presudom oštećenima je dosuđen imovinskopravni zahtev i to oštećenom BB u iznosu od 171.200,00 dinara, a oštećenima VV i GG u iznosu od 3.703.000,00 dinara, a koje novčane iznose je okrivljeni dužan da plati oštećenima u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Oštećenom DD je delimično dosuđen imovinskopravni zahtev u iznosu od 37.594,20 dinara, a koji novčani iznos je okrivljeni dužan da plati oštećenom u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja, dok je za preostali deo imovinskopravnog zahteva oštećeni upućen na parnični postupak. Oštećena ĐĐ je radi ostvarivanja svog imovinskopravnog zahteva upućena na parnični postupak. Okrivljeni je obavezan da plati sudu na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, a obavezan je i da plati ostale troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 1055/18 od 20.11.2018. godine usvojena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 1K-443/16 od 18.04.2018. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Kragujevcu okrivljenom AA za krivična dela, za koja je oglašen krivim prvostepenom presudom, utvrdio pojedinačne kazne i to za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 61. KZ kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 2 meseca i novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, a za krivično delo zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 3. u vezi stava 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od 1 godine, pa je okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i na novčanu kaznu u određenom iznosu od 100.000,00 (stohiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 90 dana računajući od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog AA - advokat Nenad Ćosić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te preinači presude Osnovnog suda u Kragujevcu 1K-443/16 od 18.04.2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 1055/18 od 20.11.2018. godine tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili tako što će izmeniti odluku o kazni ili da ukine navedene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje;

- okrivljeni AA, bez navođenja razloga podnošenja zahteva, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te preinači presude Osnovnog suda u Kragujevcu 1K-443/16 od 18.04.2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 1055/18 od 20.11.2018. godine tako što će ga osloboditi od optužbe ili tako što će izmeniti odluku o kazni ili da ukine navedene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetih zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona u smislu stava 4. člana 485. ZKP, ali se iz obrazloženja zahteva može zaključiti da je isti podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Ovo, imajući u vidu da se u zahtevu navodi da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu prevara iz člana 208. stav 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, već o građanskopravnom odnosu, obzirom da ne postoji subjektivni element ovog krivičnog dela, a to je postojanje umišljaja na strani okrivljenog, kao i prevarne namere da dovođenjem i održavanjem u zabludi oštećenih pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitoti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, sa stupanjem na snagu 11.09.2009. godine) čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni AA „... u stanju uračunljivosti, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica doveo oštećene BB, ĐĐ i DD u zabludu, da mu na teret svoje imovine predaju novac i to oštećeni BB i ĐĐ u ukupnom iznosu od 3.000,00 eura u dinarskoj protivvrednosti od 337.002,00 dinara, a oštećeni DD u ukupnom iznosu od 37.594,20 dinara i to 300 eura u dinarskoj protivvrednosti od 31.594,20 dinara i 6.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 374.596,20 dinara, na taj način što im je lažno predstavio da će zastupati njihove imovinske interese pred nadležnim državnim organima na Kosovu i Metohiji i zahtevao da mu u te svrhe predaju novčani iznos u navedenom iznosu, u šta su oštećeni poverovali, novac okrivljenom predali, a okrivljeni nije preduzeo nijednu radnju, jer takvu nameru nije ni imao, sve vreme ih održavajući u zabludi da zastupa njihove imovinske interese, što nije učinio, a novac je zadržao za sebe, pri čemu je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno ..., čime je sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 374.596,20 dinara“, a u vreme, u mestu i na način kako je to bliže opisano u izreci pravnosnažne presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Imajući u vidu navedeno, to se kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima ističe da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu prevara iz člana 208. stav 1. KZ, već o građanskopravnom odnosu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe da je prvostepeni sud povredio odredbu člana 428. stav 8. ZKP, obzirom da u obrazloženju prvostepene presude nije izneo činjenice koje je utvrdio u krivičnom postupku i iz kojih razloga ih uzima kao dokazane ili nedokazane. Pored toga, branilac okrivljenog navodi i da nižestepeni sudovi u svojim odlukama nisu obrazložili na koji način je okrivljeni doveo oštećene u zabludu i održavao ih u zabludi, te koje činjenice im je lažno prikazao, kao i da nisu dali razloge na koji način je okrivljeni koji je obavljao određene poslove u korist oštećenih zloupotrebio njihovo poverenje, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Osim toga, u zahtevu se ukazuje i da drugostepeni sud nije pravilno odmerio kaznu okrivljenom, s obzirom da, prilikom preinačenja prvostepene presude u delu odluke o krivičnoj sankciji i osude okrivljenog na kaznu zatvora, uopšte nije uzeo u obzir olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog koje se odnose na njegovo izuzetno narušeno zdravstveno stanje, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP. Takođe se u zahtevu navodi i da drugostepeni sud u obrazloženju drugostepene presude nije cenio ni jedan navod žalbe branioca okrivljenog koja je izjavljena protiv prvostepene presude, već su isti potpuno ignorisani, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu odredbe člana 460. stav 1. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 428. stav 8, člana 438. stav 2. tačka 2), člana 441. stav 1. i člana 460. stav 1. ZKP, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA naslovljen kao „podnesak okrivljenog“, a u kojem on navodi da istim vrši dopunu zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog dana 28.12.2018. godine, je odbačen kao nedozvoljen.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da je okrivljeni ovlašćen da podnese ovaj vanredni pravni lek, ali da to može učiniti isključivo preko branioca.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je u konkretnom slučaju okrivljeni AA zahtev za zaštitu zakonitosti naslovljen kao „podnesak okrivljenog“ podneo lično (svojeručno potpisao), a ne preko branioca, kako je to izričito propisano odredbom člana 483. stav 3. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je njegov zahtev u smislu navedene zakonske odredbe nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nenada Ćosića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP ovaj zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u stavu I izreke presude odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen, a zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 483. stav 3. ZKP odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                   Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić