Istom presudom, okrivljeni je obavezan da u korist budžetskih sredstava suda na ime paušala uplati iznos od 10.000,00 dinara, te na ime troškova krivičnog postupka iznos od 21.450,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da oštećenima BB i VV u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude na ime duga isplati iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.929/2018 od 19.12.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca, a presuda Osnovnog suda u Pirotu 5K br.221/16 (2012) od 02.07.2018. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog AA – advokat Zoran Marković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje;

-branilac okrivljenog AA – advokat Goran Kostić, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP te zbog povrede odredaba člana 16. stav 2. ZKP i člana 428. stav 6. i 8. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo prevare iz člana 208.stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocena navoda u iznetih u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokat Zorana Markovića ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

Ukazujući na ovu povredu zakona, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je preciziranim optužnim predlogom, nakon ukidanja presude zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja po žalbi okrivljenog, izmenjen činjenični opis dela na štetu okrivljenog tako što je pored oštećene BB dodat i oštećeni VV, pa je prvostepeni sud, oglašavajući okrivljenog AA krivim za činjenični opis dela koji je naveden u preciziranom optužnom predlogu, a drugostepeni sud nalazeći da time pobijana presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog, učinio navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka jer je u ponovljenom postupku utvrdio činjenično stanje nepovoljnije za okrivljenog i povredio načelo zabrane preinačenja na gore (reformatio in peius).

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 453. ZKP koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi u ponovljenom postupku, nakon ukidanja ranije prvostepene presude, nisu prekršili zabranu preinačenja na gore (reformatio in peius) propisanu odredbom člana 453. ZKP, obzirom da nisu izmenili presudu na štetu okrivljenog ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, niti u pogledu krivične sankcije.

Naime, ranije ukinutom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Pirotu K br.755/12 od 16.12.2015. godine, okrivljeni AA bio je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje delo mu je izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine, sa rokom proveravanja od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što je istovremeno određeno da će se kazna izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, odnosno ukoliko u tom roku oštećenoj BB ne isplati iznos od 6.000 u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U ponovljenom krivičnom postupku, pobijanom presudom, okrivljeni je pravnosnažno oglašen krivim zbog izvrešenja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje delo mu je takođe izrečena uslovna osuda sa utvrđenom kaznom zatvora u trajanju od jedne godine i rokom provere od tri godine, pri čemu je određeno i da će se kazna izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, odnosno ukoliko u tom roku oštećenima BB i VV ne isplati iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Dakle, u ponovljenom postupku, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog istog krivičnog dela i osuđen je na istu krivičnu sankciju, te u konkretnom slučaju očigledno nije učinjena povreda reformatio in peius, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Zorana Markovića. Pri tome činjenica da je prvostepeni sud u izreci pobijane presude, saglasno preciziranom optužnom predlogu, kao oštećenog označio pored BB i VV (njenog vanbračnog supruga, obzirom da im je navedeni iznos novca zajednička ušteđevina) ne menjajući pri tome radnju izvršenja krivičnog dela, niti bitna obeležja krvičnog dela u odnosu na raniju presudu, sama za sebe ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, pa ova izmena nije na štetu okrivljenog.

Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Zorana Markovića u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U preostalom delu, isti branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP i s tim u vezi ističe da je činjenično stanje na osnovu kog je okrivljeni oglašen krivim „posledica arbitrarne i paušalne ocene dokaza“, jer sud nije primenio odredbe člana 16. stav 2. i 5. i člana 419. stav 2. ZKP, već je prihvatio iskaz svedoka VV i svedoka GG, i pored toga što „bitne nesaglasnosti u izjavama oštećenih i svedoka ... obesnažuju njihove iskaze i time optužbu“, a kojim navodima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Gorana Kostića, samo formalno se ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima dozvoljeno preko branilaca, međutim, branilac u zahtevu ne navodi u čemu se ova povreda sastoji, već s tim u vezi ističe da je prvostepeni sud „pogrešno ocenio postojanje elemenata krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, iako se radi o građansko-pravnom odnosu“, obzirom da prema stavu branioca traženje novca na pozajmicu od oštećenih ne može predstavljati dovođenje u zabludu „jer nije podobno da to prouzrokuje“, a kojim navodima se po nalaženju ovoga suda pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili pogrešne ocene dokaza.

Takođe, u istom zahtevu ukazuje se i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da je izreka presude protivrečna razlozima te da sud u pobijanoj presudi ne daje razloge zbog čega ne prihvata činjenice konstatovane u zapisniku Osnovnog suda u Zaječaru od 17.01.2012. godine, odnosno ne daje ocenu verodostojnosti protivrečnih iskaza, a ističu se i povrede odredaba člana 16. stav 2. i 5. ZKP, kao i člana 428. stav 6. i 8. ZKP.

Imajući u vidu da odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog, shodno ograničenju njegovih prava, pravima koje u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitostu protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovoga vanrednog pravnog leka zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, te zbog povrede odredaba člana 16. stav 2. i 5, člana 419. stav 2, te člana 428. stav 6. i 8. ZKP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, to su zahtev za zaštitu zakonitosti branioca AA u preostalom delu i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca Gorana Kostića u celini odbačeni kao nedozvoljeni, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. ZKP u odbijajućem delu, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni, doneta je u odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                    Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić