Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 129/19 od 27.02.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Somboru, u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, prvostepena presuda je preinačena tako što je drugostepeni sud okrivljenog Dalibora Majstorovića zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ u pokušaju u vezi člana 30. KZ, za koje je tom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, a okrivljenog Afrima Manija, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, osudio na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i prema istom izrekao meru bezbednosti oduzimanja predmeta na osnovu člana 87. stav 1. KZ, tako što je od ovog okrivljenog oduzeo kombi vozilo „...“, reg. oznake ..., broj šasije ..., dok su u preostalom delu žalba javnog tužioca kao i žalbe branilaca okrivljenih odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 129/19 od 27.02.2019. godine, branilac okrivljenog Afrima Manija, advokat Branko Čičovački, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijanu presudu preinači tako što će potvrditi prvostepenu presudu ili da okrivljenom izrekne kaznu zatvora u trajanju od tri godine i otkloni primenu odredbe člana 87. stav 1. KZ na osnovu koje je prema okrivljenom izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta – kombi vozila opisanog u izreci prvostepene presude ili da pobijanu drugostepenu presudu ukine i predmet vrati Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Manija Afrima ističe da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 129/19 od 27.02.2019. godine, povređen zakon na štetu okrivljenog, s obzirom na to da je drugostepeni sud, preinačenjem prvostepene presude Višeg suda u Somboru K 62/18 od 26.12.2018. godine u delu odluke o kazni, te osudom okrivljenog Manija Afrima, na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru, prekoračio predlog iz žalbe Višeg javnog tužioca u Somboru Kto 32/17 od 15.01.2019. godine i time prekoračio zabranu preinačenja na štetu okrivljenog propisanu odredbom člana 453. ZKP.

Naime, drugostepeni sud se prilikom donošenja odluke morao kretati u granicama žalbenog predloga javnog tužioca kojim je jasno određen pravac i obim pobijanja odluke o kazni u odnosu na okrivljenog Manija Afrima i istim Apelacionom sudu u Novom Sadu predloženo da prvostepenu presudu preinači tako što će okrivljenom Maniju Afrimu izreći kaznu zatvora u trajanju od tri godine i meru bezbednosti oduzimanja predmeta – kombi vozila na osnovu člana 87. KZ.

Odredbom člana 453. ZKP, propisano je da, ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Imajući u vidu da je okrivljeni Mani Afrim prvostepenom presudom Višeg suda u Somboru K 62/18 od 26.12.2018. godine, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru, te da je javni tužilac u izjavljenoj žalbi stavio jasno određen predlog da drugostepeni sud okrivljenog za navedeno krivično delo osudi na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, to drugostepeni sud, po oceni ovoga suda, nije bio ovlašćen da prekoračenjem okvira žalbe javnog tužioca izmeni odluku o kazni na štetu okrivljenog u delu koji se tom žalbom ne pobija, već se ima smatrati da u tom delu postoji samo žalba u korist okrivljenog.

Žalba Višeg javnog tužioca u Somboru je jasno opredelila pravac i obim pobijanja prvostepene presude, tako da su to granice u kojima je drugostepeni sud morao ispitivati prvostepenu presudu na štetu okrivljenog, te da je eventualno u tim granicama i preinači.

Odredbom člana 451. stav 1. ZKP, propisano je da drugostepeni sud ispituje presudu u okviru osnova, dela i pravca pobijanja. Dakle, drugostepeni sud pobijanu presudu ispituje samo u granicama koje su date u žalbi: po zakonskim osnovima koje je žalalac označio, u delu – delovima presude na koje je ukazano žalbom, a što se tiče pravca pobijanja presude, znači da drugostepeni sud isti ispituje u skladu sa izraženim interesom žalioca koji je u korist ili na štetu okrivljenog.

Prekoračenjem žalbenih okvira i žalbe javnog tužioca odnosno donošenjem odluke kojom se okrivljeni Afrim Mani, osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je svojom presudom Kž1 129/19 od 27.02.2019. godine povredio načelo zabrane preinačenja na gore propisano odredbom člana 453. ZKP, i time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, s obzirom na to da drugostepeni sud može doneti odluku na štetu okrivljenog, samo u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutih u izjavljenoj žalbi.

U konkretnom slučaju, žalba javnog tužioca, zbog odluke o kazni koja je od strane drugostepenog suda ocenjena kao osnovana, ima izričit predlog i išla je u pravcu osude okrivljenog na kaznu zatvora u trajanju od tri godine umesto izrečene kazne zatvora u trajanju od dve godine, tako da je drugostepeni sud mogao da odluči na štetu okrivljenog samo u granicama žalbe, zbog čega je drugostepeni sud osudom okrivljenog na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine povredio zabranu preinačenja na gore propisanu odredbom člana 453. ZKP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvajajući kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Manija Afrima, u ovom delu, s obzirom na to da je pobijanom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 129/19 od 27.02.2019. godine učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, u vezi sa odredbama člana 451. i 453. ZKP, ove povrede otklonio i pobijanu presudu preinačio kao u izreci presude, nalazeći da je ovako odmerena kazna adekvatna utvrđenim olakšavajućim i otežavajućim okolnostima u redovnom krivičnom postupku, te da je nužna i istovremeno dovoljna da se njome ostvari svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ.

Branilac okrivljenog Mani Afrima u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja je, prema stavu branioca učinjena time što je drugostepeni sud otklonio primenu odredbe člana 246. stav 5. KZ koja propisuje ovlašćenje suda da učinioca dela iz člana 246. stav 1 – stav 3. koji je otkrio od koga je nabavio opojnu drogu oslobodi od kazne i da mu samim tim izrekne kaznu blažu od zakonom utvrđenog minimuma. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da su u konkretnom slučaju, a nasuprot zaključku drugostepenog suda, ispunjeni uslovi za primenu člana 246. stav 5. KZ, sa obrazloženjem da su saslušani svedoci – policijski službenici AA i BB, u svojim iskazima decidno naveli da im je okrivljeni Mani Afrim otkrio identitet osobe od koje je nabavio predmetnu marihuanu, da su oni operativnim radom proverili i utvrdili tačnost podataka za otkriveno lice, a da je jedini razlog zašto otkriveno lice nije procesuirano to što se navedeno lice nalazi van domašaja organa gonjenja Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog pobijana drugostepena presuda osporava zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Naime, odredba člana 246. stav 5. KZ, propisuje samo mogućnost, a ne i obavezu suda da učinioca dela iz člana 246. stav 1. do 3. KZ, oslobodi od kazne u situaciji kada otkrije od koga nabavlja opojnu drogu, tako da drugostepeni sud nalazeći da nisu ispunjeni uslovi, nije morao da primeni navedenu odredbu i okrivljenom izrekne kaznu ispod zakonom propisanog minimuma za predmetno krivično delo. Ostalim navodima zahteva, po oceni ovoga suda, kojima branilac ukazuje da je neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbi člana 246. stav 5. KZ, jer lice na koga je okrivljeni ukazao da je od njega nabavio opojnu drogu nije identifikovano niti procesuirano, osporava se činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može pobijati pravnosnažnu presudu ovim vanrednim pravnim lekom.

Pored toga, branilac u zahtevu navodi i to da je drugostepeni sud odlukom o meri bezbednosti oduzimanja predmeta – kombi vozila opisanog u izreci drugostepene presude povredio na štetu okrivljenog odredbu člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 87. stav 1. KZ, osporavajući kao pogrešan zaključak apelacionog suda da navedeno vozilo predstavlja opasno sredstvo koje je namenjeno isključivo za prenošenje opojne droge i da zbog toga postoji opasnost da će se isto ponovo upotrebiti za izvršenje krivičnog dela istovremeno ukazujući da je predmetno vozilo vlasništvo „Rent a car“ Agencije, a ne okrivljenog, te da isto nije prepravljeno pravljenjem posebnih pregrada ili bunkera u cilju prevoza opojne droge što sve prema navodima zahteva, upućuje na zaključak da predmetno kombi vozilo ne predstavlja predmet u odnosu na koji postoji posebna opasnost da će se ponovo upotrebiti za izvršenje krivičnog dela, što je potvrđeno i iskazom policijskog službenika AA, saslušanog u svojstvu svedoka.

Iznetim navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, branilac okrivljenog iako formalno ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, u vezi člana 87. stav 1. KZ, u suštini osporava činjenične zaključke drugostepenog suda u pogledu ispunjenosti uslova za izricanje mere bezbednosti iz člana 87. stav 1. KZ prema okrivljenom i na taj način pobija ocenu dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Manija Afrima u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2), člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                            Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić