Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa rešenjem protiv koga je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti RJT ukazuje da je pobijano rešenje doneto uz povredu člana 318. stav 1. tačka 2) ZKP, u vezi člana 317. stav 1. tačka 4) ZKP, jer je sud odbio sporazume o priznanju krivičnog dela u odnosu na okrivljene AA i BB iz razloga što su okrivljeni a naročito AA, pokazali prilikom izvršenja dela drskost, bezobzirnost i upornost, pa upozorenje uz pretnju kazne ne može dovoljno uticati na okrivljene da više ne vrše krivična dela, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 4. stav 2. i 64. stav 2. KZ, pa samim tim ni uslovi iz člana 317. stav 1. tačka 4) ZKP. Po stavu Republičkog javnog tužioca, sud nije ovlašćen da na bilo koji način utiče na visinu i vrstu krivične sankcije o kojoj su se sporazumeli Tužilaštvo i okrivljeni ukoliko je krivična sankcija u skladu sa Krivičnim zakonikom.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Osnovno javno tužilaštvo u Somboru, podnelo Osnovnom sudu u Somboru optužni predlog Kto 672/18 (Kt 1049/18) od 04.12.2018. godine, protiv okrivljenih AA i BB, zbog opravdane sumnje da su učinili krivično delo prinude iz člana 135. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 30. KZ. Iz spisa predmeta proizlazi da su sudu dostavljena dva sporazuma o priznanju krivičnog dela br. Sk – 40/18 od 05.12.2018. godine koji su zaključili s jedne strane Zamenik Osnovnog javnog tužilaštva u Somboru a s druge strane okrivljeni AA i okrivljeni BB u prisustvu branilaca, kojim sporazumima okrivljeni u celini priznaju krivično delo koje im je optužnim predlogom stavljeno na teret, i pristaju da im se za učinjeno krivično delo izrekne uslovna osuda i utvrdi kazna zatvora od po jedne godine koja se neće izvršiti ukoliko u naknadnom roku od tri godine ne učine novo krivično delo, pristali su da plate troškove krivičnog postupka bliže navedene u sporazumima, a da oštećeni imovinskopravni zahtev ostvare u parnici, kao i da su se okrivljeni odrekli prava na žalbu protiv odluke kojim sud prihvata zaključeni sporazum, osim u slučaju iz člana 319. stav 3. ZKP.

Iz obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da sud smatra da nisu ispunjeni uslovi iz člana 317. stav 1. tačka 4. ZKP, jer krivična sankcija (uslovna osuda) u pogledu koje je zaključen sporazum, nije u skladu sa krivičnim zakonom, da ova sankcija nije adekvatna za ostvarivanje svrhe propisivanja i izricanja krivičnih sankcija, imajući u vidu okolnosti pod kojom je krivično delo izvršeno i ličnosti okrivljenih, kao i da su prilikom izvršenja krivičnih dela okrivljeni, a naročito okrivljeni AA, pokazali drskost, bezobzirnost i upornost, pa nije realno očekivati da će upozorenje uz pretnju kazne dovoljno uticati na okrivljene da ne vrše krivična dela, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 64. stav 2. KZ, kojim je propisano da u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, svrha uslovne osude jeste da se prema učiniocu lakšeg krivičnog dela ne primeni kazna, kada se može očekivati da će upozorenje uz pretnju kaznom dovoljno uticati na učinioca da više ne vrši krivična dela.

Odredbom člana 317. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da će sud presudom prihvatiti sporazum o priznanju krivičnog dela i oglasiti okrivljenog krivim ako utvrdi da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.

Članom 318. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da će sud rešenjem odbiti sporazum o priznanju krivičnog dela ako utvrdi da nije ispunjen jedan ili više uslova iz člana 317. stav 1. ovog zakonika.

Odredbom člana 135. stav 1. KZ propisano je da ko drugog silom ili pretnjom prinudi da nešto učini ili ne učini ili trpi, kazniće se zatvorom do tri godine, a stavom 2. istog člana propisano je da ko delo iz stava 1. ovog člana učini na svirep način ili pretnjom ubistvom ili teškom telesnom povredom ili otmicom kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Odredbom člana 66. stav 1. KZ, propisano je da se uslovna osuda može izreći kada je učiniocu utvrđena kazna zatvora u trajanju manjem od dve godine, a stavom 2. istog člana da se za krivična dela za koje se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna, ne može izreći uslovna osuda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacioniog suda, imajući u vidu zaprećenu kaznu za krivično delo za koje su okrivljeni AA i BB u ovom krivičnom postupku osnovano sumnjivi da su izvršili, postojali su uslovi u smislu člana 66. stav 1. Krivičnog zakonika za izricanje uslovne osude ovim okrivljenima, te je predložena sankcija (uslovna osuda) u skladu sa zakonom, čime je ispunjen zakonom propisan uslov iz člana 317. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku, na šta osnovano ukazuje javni tužilac u podnetom zahtevu.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Somboru 1 Spk 33/18 od 04.01.2019. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Somboru na ponovno odlučivanje, da bi se u ponovnom postupku, a imajući vidu primedbe iznete u ovoj presudi, donela jasna, pravilna i na zakonu zasnovana odluka.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1. ZKP.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                 Predsednik veća – sudija

Tatjana Milenković,s.r.                                                                                                                              Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić