Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 321/19 od 15.11.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Zijadin Azemi, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe i privatnog tužioca obavezati da okrivljenom plati troškove krivičnog postupka. Branilac traži da mu se na ime sastava zahteva za zaštitu zakonitosti isplati iznos od 33.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da u konkretnom slučaju nisu ostvarena bitna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, već da se radi o kleveti jer je okrivljeni u podnesku – zahtevu za otklanjanje nepravilnosti od 01.06.2017. godine, poslatom javnom izvršitelju oklevetao privatnog tužioca iznoseći neistinu da privatni tužilac kao advokat u 80% slučajeva tuži svoje klijente, koji navodi mogu da škode časti i ugledu privatnog tužioca, a kako je članom 14. Zakona o izmenama i dopunama krivičnog zakonika brisan član 171. KZ, na koji način je krivično delo kleveta dekriminalizovano, to prema navodima zahteva delo okrivljenog nije krivično delo. Pored navedenog, branilac u zahtevu ističe i to da okrivljeni navedeni podnesak nije uputio neposredno privatnom tužiocu, već javnom izvršitelju, tako da je privatni tužilac u posed podneska došao „slučajno“, i u vezi sa tim ukazuje da namera okrivljenog nije bila usmerena na omalovažavanje privatnog tužioca već na zaštitu svojih prava i interesa u izvršnom postupku, zbog čega u konkretnom slučaju nije ispunjen subjektivni uslov inkriminacije za postojanje predmetnog krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna, koja se odnose na radnju izvršenja, koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi kod koje je izjava omalovažavanja izvršena pismeno, rečima – „Neverovatno je da se zbog jednog golfa 2 koji ne vredi ni 500 evra, digne celo vranjsko pravosuđe na noge, pritom da je izvršni poverilac advokat, doduše propao, kada od svih aktivnih predmeta koje ima u kancelariji, u 80% on tuži svoje klijente“, tako i subjektivna, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, koji obuhvata i nameru omalovažavanja, što je izričito i navedeno u izreci prvostepene presude.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Kako je pravnosnažnom presudom utvrđeno da okrivljeni predmetnu izjavu nije dao u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, to branilac okrivljenog navodima zahteva kojima osporava navedeni zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja, pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeninčnog stanja, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Dragan Aćimović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić