Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Potpare Republičkom javnom tužiocu, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da „izreka pobijane prvostepene presude ne sadrži sve zakonske elemente krivičnog dela propisane članom 14. KZ, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nedostaje krivica kao obavezni element svakog krivičnog dela. Iz izreke pobijane prvostepene presude se može utvrditi da je okrivljeni bio uračunljiv, svestan dela i zabranjenosti dela, međutim u izreci nedostaje volja kao bitan elemenat umišljaja, jer u zavisnosti od toga da li je okrivljeni hteo izvršenje dela ili je na to pristao razlikujemo direktan i eventualni umišljaj. Krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret može se izvršiti samo sa direktnim umišljajem, a kako u izreci prvostepene presude nedostaje element umišljaja koji se odnosi na volju, to u konkretnom slučaju delo koje je opisano izrekom presude nije krivično delo“. Takođe odbrana nalazi da u izredži pobijane presude ne postoji „protivpravnost“ kod namere sticanja imovinske koristi, pa samim tim ne postoji ni krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga.

Osnovni oblik krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. KZ čini ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom, prinudi drugog da nešto učini ili učini na štetu svoje ili tuđe imovine.

Predmetno krivično delo iznuda iz člana 214. KZ predstavlja takozvano krivično delo sa subjektivnim bićem, kod koga namera predstavlja konstitutivni element krivičnog dela, dakle njegovo bitno obeležje, iz kog razloga u činjenični opis ovog krivičnog dela nije neophodno uneti zakonski opis direktnog umišljaja sa kojim je jedino moguće izvršiti predmetno krivično delo. Namera kao element krivičnog dela pretpostavlja postojanje umišljaja za ostvarenje određenog cilja, odnosno podrazumeva da je to delo izvršeno sa direktnim umišljajem. Naime, namera je nužni subjektivni element predmetnog krivičnog dela iznuda iz člana 214. KZ i to namera da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, na taj način što je drugi prinuđen silom ili pretnjom da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine, a takva namera ne može postojati bez direktnog umišljaja kao oblika krivice.

Dakle, u konkretnom slučaju, u činjeničnom opisu krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. KZ, koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, nije bilo nužno formalno navesti zakonski tekst direktnog umišljaja, jer činjenični opis predmetnog krivičnog dela dat u optužnom aktu sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska obeležja krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni optužen, a zatim i pravnosnažno osuđen. Ovo pogotovo, ako se ima u vidu da u izreci prvostepene presude nije izostao opis subjektivnih elemenata krivičnog dela, budući da iz opisanog postupanja okrivljenog nedvosmisleno proizlazi, da je okrivljeni bio svestan svog dela i njegove protivpravnosti, čije je izvršenje hteo.

Iz navedenih razloga suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog, advokata Miroslava Potpare su ocenjeni kao neosnovani.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje da u našem pravu važi načelo neformalnosti ugovornih odnosa, a da je u konkretnom slučaju između okrivljenog i oštećenog vođen razgovor u kladionici kada su oni stupili u ugovorni odnos koji je bio u obostranom interesu, kojom prilikom su obojica definisali svoja prava i obaveze; oštećeni je koristeći se znanjem i iskustvom okrivljenog svoj dobitak uvećao za čak 5 puta, a za uzvrat se obavezo da okrivljenom isplati iznos od 200 evra, dok je okrivljeni bio u obavezi da koristeći svoje znanje i iskustvo odredi koja utakmica i koji rezultat će biti pridodat tiketu, a za uzvrat ima pravo na iznos od 200 evra i dr, čime se suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno odredbu člana 440. ZKP, ali kako povreda iste ne spada u krug zakonskih razloga iz člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, to je zahtev, u ovom delu, odbačen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov,s.r.                                                                                                              Dragan Aćimović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić