Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA advokat Milenko Milisavljević u smislu člana 485. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem ili ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe. Branilac je predložio da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja odluke o zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i da isti bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio je spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajne struke Milorada Tipsarevića, u potpunosti opovrgnut od strane stručnih savetnika ĐĐ i EE, iz kog razloga je odbrana predložila da sud odredi novo saobraćajno- tehničko veštačenje predmetne saobraćajne nezgode, a koji dokazni predlog nije prihvaćen. U vezi toga, branilac ukazuje da je nalaz pomenutog veštaka, zasnovan na primeni odgovarajućeg računarskog programa, i da je isti veštak odbio da preda stručnim savetnicima profajl sa podacima o korišćenju tog računarskog programa, pa branilac ocenjuje da se takav nalaz i mišljenje nije mogao koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, jer smatra da se u radnjama ovog veštaka, stiču sva obeležja krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 2. u vezi stava 4. KZ. Zbog navedenog, branilac zaključuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo okrivljenog da prikuplja dokaze za svoju odbranu, i da iznosi činjenice i dokaze koji mu idu u korist, tj. da je povređeno pravo na odbranu okrivljenog i to odredbe člana 68. stav 1. tačka 8) do 10) ZKP, kao i odredba člana 126. u vezi člana 125. ZKP.

U zahtevu se ukazuje i da je drugostepeni sud „u potpunosti ignorisao žalbene navode“ koji se odnose na povredu prava na odbranu okrivljenog, te da o istima uopšte nije odlučivao, kojim navodima se po nalaženju ovog suda, ukazuje na povredu odredbe člana 460. stav 1.ZKP.

Pored toga, zahtevom se ističe i da prvostepena presuda ne sadrži razloge u pogledu odlučnih činjenica koje su predmet dokazivanja, a prvensteveno da nema razloga u vezi povrede blanketnih normi iz člana 43. stav 1. i člana 55. stav 3. tačka 15) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka i iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, u zahtevu se navodi da je odlučna činjenica, koja se odnosi na količinu alkohola u krvi okrivljenog u vreme nastanka predmetne nezgode, prema oceni branioca, dovedena u sumnju nalazom i mišljenjem sudskog veštaka Dr Mirjane Banjanac, i da je sud oglasivši okrivljenog krivim da je u konkretnom slučaju postupao protivno odredbi člana 187. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, time povredio procesno načelo in dubio pro reo, tj. odredbu člana 16. stav 5. ZKP .

U zahtevu se ukazuje i da u konkretnom slučaju nema dokaza da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao protivno blanketnim normama sadržanim u članu 43. stav 1. i članu 55. stav 3. tačka 15) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa branilac smatra da se samim tim u radnjama okrivljenog ne stiču ni obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim, i da su time nižestepeni sudovi učinili povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznetim navodima, po nalaženju ovog suda, iako branilac formalno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isti suštinski osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 16. stav 5, 68. stav 1. tačka 8) do 10), 125, 126, 460. stav 1. i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pritom, ovaj sud je imao u vidu i navode zahteva kojima branilac ukazuje da iz zakonskog teksta ne proističe eksplicitno da okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda Zakonika o krivičnom postupku propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, već da prema stavu branioca, proizilazi da zbog tih povreda može podneti zahtev u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, te da je stoga sud u konkretnom slučaju trebalo da primeni odredbu člana 485. stav 2. ZKP, koja je značajno šira u odnosu na odredbu stava 4. istog člana. Međutim, Vrhovni kasacioni sud naglašava da su razlozi za podnošenje zahteva sadržani u odredbi člana 485. stav 1. tačka 1) do 3) i to su: povreda zakona (tačka 1), primena neustavnog zakona (tačka 2) i povreda odnosno uskraćivanje ljudskog prava i slobode (tačka 3). Pogrešan je stav branioca da je sud u konkretnom slučaju trebalo da primeni odredbu člana 485. stav 2. ZKP, s obzirom da je navedenom odredbom samo bliže određeno kada postoji povreda zakona (a to je ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci, pogrešno primenjen zakon). Ova odredba znači ujedno i da je javni tužilac, ovlašćen da iz navedenog razloga (povrede zakona), može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, bez ikakvih ograničenja. Odredbom člana 485. tav 4. ZKP, bliže su uređeni uslovi pod kojima okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a što je učinjeno pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakonika koje mogu biti učinjene u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, te uslovljeno prethodnim izjavljivanjem redovnog pravnog leka od strane okrivljenog i vezano za rok od 30 dana, koji se računa od dana kada je okrivljenom dostavljena pravnosnažna odluka, dok dakle u odnosu na Republičkog javnog tužioca, nema ograničenja u pogledu razloga za podnošenje zahteva, te stoga uvek postoji mogućnost za okrivljenog, da u tom smislu podnese inicijativu Republičkom javnom tužiocu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Pored navedenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe i da u potpuno istovetnoj pravnoj situaciji, postoje dijametralno suprotni stavovi Apelacionog suda u Kragujevcu i Apelacionog suda u Novom Sadu, zbog čega isti smatra da je u konkretnom slučaju povređeno ustavno pravo okrivljenog na jednaku pravnu zaštitu, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. U vezi toga, branilac se poziva na rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 498/17 od 20.06.2017. godine.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju, povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 484. ZKP je propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1.), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da se u situaciji kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže iz razloga propisanog u članu 485. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog povreda ili uskraćivanja ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, uz zahtev mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je u predmetnom postupku okrivljenom ili drugom učesniku u postupku povređeno ili uskraćeno neko od ljudskih prava i sloboda.

Kako branilac okrivljenog uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je okrivljenom u predmetnom postupku koji se vodio pred Višim sudom u Kraljevu i Apelacionim sudom u Kragujevcu, povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu zajemčeno Ustavom Republike Srbije, već je dostavio odluku Apelacionog suda u Novom Sadu, koja se odnosi na neki drugi postupak i učesnike u tom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio, jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović,s.r.                                                                                                            Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić