Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem pobijenih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, obzirom da jedna radnja, a kako je opisano u izreci presude ne može predstavljati radnju izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici. Imajući u vidu prirodu ovog krivičnog dela, radnju izvršenja predstavlja primena nasilja, iznošenje pretnji, drsko i bezobzirno ponašanje, dok je ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja, posledica, u vidu konkretne opasnosti koja traje kraće ili duže vreme, te da po pravilu nije dovoljno da se radnja izvršenja preduzima u jednokratnom događaju. U konkretnom slučaju se radilo o jednokratnom delovanju, nema povreda, nema kontinuiteta delovanja, nema pretnje i zla kojim se preti i slučaj nije drastičan slučaj, zbog čega, po stavu odbrane, jedna jednokratna radnja ne može biti kvalifikovana kao radnja izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici, jer je radnja izvršenja krivičnog dela opisana trajnim glagolom.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Naime, kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ, radi se o takozvanoj „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. KZ – primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo i drsko ili bezobzirno ponašanje, čime učinilac ugrožava (trajno) telesni integritet ili/i duševno stanje oštećenog.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, koja je dakle definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, pa se, u smislu odredbe člana 112. stav 30. KZ, smatra da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta. Shodno tome, okrivljeni je suprotno navodima zahteva, na način opisan u izreci prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom presudom, radnjama izvršenim u jednom događaju dana 05.03.2016. godine (u prisustvu roditelja oštećene počeo da priča da oštećena hoće da dobije posao preko kreveta, te je oštećenu uhvatio jednom rukom za glavu, a sa drugom rukom joj zadao više udaraca u predelu vrata i potiljka glave, te nakon što je oštećena ušla u kupatilo, ušao je i okrivljeni u kupatilo i psovao joj majku i govorio „da su je je..li BB i VV“) - ugrozio spokojstvo, telesni integritet i duševno stanje člana svoje porodice i to svoje tadašnje supruge oštećene GG (sada ...) , sa kojom ima zajedničkko maloletno dete, a pri tome je bio sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan dela i da je isto zabranjeno, a čije izvršenje je hteo, i pri tome ostvario sva zakonska obeležja kako objektivna tako i subjektivna krivičnog dela iz člana 194. stav 1. KZ. Pri tome, iz spisa predmeta proizilazi da je u konkretnom slučaju došlo do ugrožavanja spokojstva i telesnog integriteta i duševnog stanja kod oštećene, obzirom na prethodni zajednički život okrivljenog i oštećene, a što se odnosilo i na buduće ponašanje oštećena kojoj je u izgled stavljeno zlo ukoliko bi se ponašala suprotno želji ili direktnom nalogu okrivljenog, a kako to pravilno konstatuje i prvostepeni sud u pobijanoj presudi.

S toga su navodi zahteva, kojima se ukazuje da je delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo i da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da je sud u dokaznom postupku koristio izveštaj Dijagnostičkog centra Sirmijum iz Sremske Mitrovice od 11.05.2015. godine, 19.10.2016. godine i 19.03.2018. godine, da ih je uzeo kao relevantne dokaze da je oštećena trpela psihičku torturu u kontinuitetu i ako ti izveštaji sadrže samo anamnezu, te da takav izveštaj ne može da dokazuje ništa više od činjenice da se tog dana oštećena GG javila na pregled u navedenu kliniku. Na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje osporavajući dokaznu vrednost izveštaja Dijagnostičkog centra Sirmijum i ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 440. ZKP, dajući pri tome sopstvenu ocenu navedenog dokaza suprotnu od one date od strane nižestepenih sudova u pobijanim presudama.

Takođe branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da je drugostepenom presudom odbijena žalba branioca okrivljenog i potvrđena prvostepena presuda, ali da u obrazloženju drugostepene presude nema ni jednog dela u kojem se obrazlaže zašto žalbeni navodi nisu osnovani, kojim navodima se ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP učinjenu od strane drugostepenog suda.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP i člana 460. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se povredu neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Srbislava Spajića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić