Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 69/21 od 30.03.2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA preinačena je prvostepena presuda u pogledu pravne ocene dela, tako što su radnje okrivljenog opisane u izreci, za koje je okrivljeni prvostepenom presudom oglašen krivim, pravno kvalifikovane kao krivično delo sitna krađa, utaja i prevara iz člana 210. stav 1. Krivičnog zakonika, dok je u ostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ivica Kostić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da krivično delo, za koje je okrivljeni AA osuđen ne sadrži subjektivni uslov – nameru da izvršenjem dela za sebe ili drugog pribavi imovinsku korist male vrednosti, a koja namera nije opisana u izreci prvostepene presude. Dakle, prema navodima zahteva u izreci pobijane presude, nisu opisana sva subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, zbog čega se prema stavu odbrane u radnjama okrivljenog ne stiču elementi krivičnog dela sitna krađa, utaja i prevara iz člana 210. stav 1. Krivičnog zakonika.

Odredbom člana 210. Krivičnog zakonika propisano je sitno delo krađe, utaje i prevare i određeno da će se onaj ko izvrši sitnu krađu kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci te da se, u skladu sa odredbom člana 210. stav 2. Krivičnog zakonika, krađa smatra sitnom ako vrednost oduzete stvari ne prelazi iznos od pet hiljada dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist odnosno prouzrokuje malu štetu.

Iz činjeničnog opisa izreke prvostepene presude i opisa radnje izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom na način opisan u izreci presude, „...u stanju uračunljivosti, u nameri da sebi pribavi imovinsku korist, protivpravno prisvojio tuđu pokretnu stvar, koju je našao, jedan metalni stub – postolje za saobraćajni znak....vlasništvo JKP „Parking servis“ Vranje, vrednosti 4.000,00 dinara... pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje“.

U situaciji kada je okrivljeni preduzeo radnju protivpravnog prisvajanja tuđe pokretne stvari vrednosti 4.000,00 dinara, postupajući u nameri da tim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, kako je to opisano u činjeničnom opisu dela u izreci pravnosnažne presude, u radnjama okrivljenog su po oceni ovoga suda, nasuprot navodima zahteva, ostvarena sva zakonska obeležja krivičnog dela sitna krađa, utaja i prevara iz člana 210. stav 1. Krivičnog zakonika, pri čemu su, u konkretnom slučaju, bez značaja navodi branioca kojima se ukazuje na nepostojanje namere, obzirom da je prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, namera okrivljenog usmerena na prisvajanje male imovinske koristi upravo izražena činjenicom da konkretna prisvojena stvar ima tačno određenu vrednost – 4.000,00 dinara, koja egzaktno znači da je njenim prisvajanjem okrivljeni išao za tim da pribavi malu imovinsku korist.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, mada je ovako ne opredeljuje, ali to proizilazi iz navoda zahteva kojima se dovodi u pitanje vlasništvo JKP „Parking servis“ Vranje nad predmetom krivičnog dela, imajući u vidu da se shodno članu 210. stav 3. Krivičnog zakonika, ukoliko se radi o privatnoj imovini fizičkog lica, gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, od čega nadalje, prema stavu branioca, zavisi i osnovanost optužnog predloga i dopuštenost gonjenja okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku po službenoj dužnosti.

Suprotno iznetim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti neosnovano ukazuje.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud, je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za svoj zaključak da je u konkretnom slučaju oštećeni upravo JKP „Parking servis“ Vranje odnosno da je navedeno preduzeće vlasnik predmetnog metalnog stuba – postolja (strana 3. peti stav drugostepene presude), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog ukazuje da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, te osporava razloge drugostepene presude, čime zapravo ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim i povredu člana 424. stav 1. tačka 1) ZKP, koje povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom propisane razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, pa se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić