Branilac okr. S.N., adv. M.R., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, u osuđujućem delu, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 2. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijane presude preinači tako da okr. S.N. oslobodi od optužbe ili da obe presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da shodno ovlašćenjima iz člana 488. stav 3. ZKP, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. S.N., adv. M.R., je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti pobija pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP i s tim u vezi ističe da je prvostepeni sud doneo pogrešnu odluku, koju je potvrdio drugostepeni sud, kada je obavezao okrivljenog da banci „I.“ na ime imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 971.916,04 evra u dinarskoj protivvrednosti od 108.875.910,49 dinara, zanemarujući da se ovaj zahtev raspravlja po pravilima građanskog prava i činjenicu da svaka uspešno ostvarena transakcija ima odobrenje banke, što u smislu člana 163. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) predstavlja pristanak oštećenog koji isključuje zahtev za naknadu štete ili ustanovljava podeljenu odgovornost i srazmerno smanjenje naknade, u smislu člana 192. stav 1. ZOO, za štetu koja je u konkretnom slučaju nastala usled greške u sistemu banke za autorizaciju platnih kartica i nesavesnog rada određenih službenika banke, zbog čega je, po stavu branioca, u pogledu imovinskopravnog zahteva trebalo oštećenu banku u celini uputiti na parnicu.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 441. stav 3. ZKP, odluka o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu može se pobijati ako je sud ovom odlukom povredio zakonske odredbe.

Odredbom člana 258. stav 4. ZKP propisano je da će u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim sud ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, izrekom prvostepene presude, u osuđujućem delu, koja je potvrđena drugostepenom presudom, okr. S.N. oglašen je krivim za krivično delo izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića iz člana 228. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ i istom utvrđen tačan iznos protivpravne imovinske koristi pribavljene izvršenjem tog krivičnog dela, na štetu banke „I.“ u iznosu od 971.916,04 evra u dinarskoj protivvrednosti od 108.875.910,49 dinara, koji je istovremeno kvalifikatorna okolnost za postojanje težeg oblika krivičnog dela u pitanju iz stava 3. člana 228. KZ. Oštećena banka „I.“ podnela je imovinskopravni zahtev za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela u pitanju u iznosu od 973.622,79 evra.

Iz navedenog, a imajući u vidu i da je iznos pribavljene imovinske koristi, odnosno štete utvrđen veštačenjem na osnovu podataka o stanju i promenama na računu okrivljenog kod oštećene banke u periodu obuhvaćenom optužbom koje okrivljeni nije osporavao, proizilazi da su podaci u krivičnom postupku pružili pouzdan osnov da sud, po predlogu oštećene, raspravi imovinskopravni zahtev nastao izvršenjem predmetnog krivičnog dela i da primenom odredbe člana 258. stav 4. ZKP delimično dosudi imovinskopravni zahtev oštećene, u iznosu koji je kao nesumnjiv utvrđen pobijanom pravnosnažnom presudom, a za višak preko tog iznosa oštećenu uputi na parnični postupak.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP sa obrazloženjem da delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo u smislu odredbe člana 28. KZ, jer celokupno ponašanje okrivljenog, na osnovu izvedenih dokaza, ukazuje da je postupao u neotklonjivoj stvarnoj zabludi, da nije bio dužan, niti mogao da izbegne zabludu u pogledu novčanog pokrića na svom bankovnom računu u trenutku podizanja novca, posebno imajući u vidu da mu je rečeno da je na njegov račun uplaćen novac za transfer fudbalera u iznosu od 1.200.000 evra, da su mu od strane banke odobravane pojedinačne transakcije novca i da nakon podizanja novca nije vršio uvid u sadržaj SMS poruka koje su mu poslate putem mobilnog telefona.

Na taj način, iako se formalno poziva na povredu krivičnog zakona, iznetim navodima zahteva branilac u suštini osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, jer činjenice koje su od značaja za ocenu subjektivnog odnosa okrivljenog prema učinjenom delu, na kojima zasniva stav o nepostojanju krivičnog dela u inkriminisanim radnjama okrivljenog, predstavlja drugačije i suprotno od onog što je u pogledu istih sadržano u opisu dela u izreci i u činjeničnom stanju u obrazloženju pravnosnažne presude. Uz to, branilac u zahtevu, pozivajući se na pogrešnu primenu materijalnog prava, istu izričito označava kao posledicu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, osporavajući ocenu suda izvedenih dokaza na kojoj se zasniva zaključak suda da je okrivljeni u vreme inkriminisanih novčanih transakcija znao da nema pokriće na svom bankovnom računu.

Navodima zahteva branioca okrivljenog o pogrešnoj interpretaciji iskaza okrivljenog u pogledu visine iznosa za koji mu je rečeno da mu je uplaćen na njegov račun na osnovu transfera fudbalera i o nepostojanju u izvedenim dokazima uporišta za utvrđenje u pravnosnažnoj presudi činjenice da su okrivljenom od strane oštećene banke preko mobilnog telefona redovno stizali izveštaji o stanju na njegovom računu, dakle o protivrečnosti razloga presude o sadržini isprava i zapisnika o izjavama datim u postupku, sa stvarnom sadržinom istih, te o protivrečnosti navoda u izreci pravnosnažne presude da je okrivljeni nakon podizanja novca uočio promenu na svom računu sa razlozima presude da se na bankomatu ta promena nije uočavala, ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako, međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno branilac okrivljenog u granicama prava koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ni zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. S.N. u delu u kome je podnet iz navedenih razloga, ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odbijajućem delu, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP , u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                   Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                         Janko Lazarević,s.r.