Navedenom presudom na osnovu člana 91. i 92 KZ od okrivljenog Dejana Milićevića oduzeta je imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela pa je obavezan da na račun budžeta Republike Srbije uplati iznos od 53.771.700,31 dinara u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a na osnovu člana 264. stav 1. i 3. u vezi člana 261. ZKP obavezani su okrivljeni Dejan Milićević, AA i BB, između ostalih da naknade troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud naknadno odlučiti posebnim rešenjem kao i da plate sudu troškove sudskog paušala u iznosu od po 50.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP AD „VV u restrukturiranju“ („VV1“), GG u stečaju („GG1“ ), „DD“ AD u stečaju - ... i Republička direkcija za robne rezerve, Beograd za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva upućeni su na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 17/18 od 13.03.2019. godine delimično su usvojene žalbe, između ostalih, okrivljenog Dejana Milićevića i njegovog branoica, okrivljenog AA i njegovog branioca i branioca okrivljenog BB, pa je, u odnosu na ove okrivljene, preinačena presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K. Po1. br.24/16 od 06.03.2018. godine, tako što je okrivljeni Dejan Milićević oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u produženom trajanju i saizvršilaštvu iz člana 234.stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 godina u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 02.03.2012. godine do 26.09.2012. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234.stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine, a BB oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234.stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 02.03.2012. godine do 13.03.2012. godine.

Navedenom presudom, na osnovu člana 91. i 92. KZ od okrivljenog Dejana Milićevića oduzeta je imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnih dela pa je okrivljeni obavezan da na račun budžeta Republike Srbije uplati 53.771.700,31 dinar u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a na osnovu člana 264. stav 1. i 3. u vezi člana 261. ZKP obavezani su, između ostalih, okrivljeni Dejan Milićević, AA i BB, da naknade troškove krivičnog postupka o čijoj visini će prvostepeni sud naknadno odlučiti posebnim rešenjem, kao i da plate troškove sudskog paušala u iznosu od po 50.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP AD „VV u restrukturiranju“ („VV1“), Fabrika „GG“ AD ... u stačaju („GG1“), „DD“ AD u stečaju - ... i Republička direkcija za robne rezerve, za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva upućeni su na parnicu.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog Dejana Milićevića, advokat Đorđe Trifunović, protiv drugostepene presude, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP i povreda zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3). ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovnu odluku po podnetim žalbama ili da preinači drugostepenu presudu tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, a da se izvršenje presude odloži odnosno prekine,

-branilac okrivljenog Dejana Milićevića, advokat Stefan Petrović, protiv drugostepene presude, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), 9) i 10) ZKP i povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i iz člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu ili da pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, a da se izvršenje presude odloži odnosno prekine,

-branilac okrivljenog AA, advokat Ivica Vuković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 1. tačka 9) i 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i člana 6. i 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i člana 32. stav 1. Ustava RS, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači pravnosnažne presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili eventualno utvrdi da preduzete radnje ispunjavaju obeležje nekog blažeg krivičnog dela, da branilac u skladu sa članom 488. stav 2. ZKP bude obavešten o sednici veća, a da se odredi odlaganje izvršenja pravnosnažne presude shodno članu 488. stav 3. ZKP,

-branilac okrivljenog BB, advokat Marin Blagojević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 2. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, člana 74. tačka 2) ZKP i sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da drugostepenu presudu ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su zahtevi izjavljeni od ovlašćenih lica, blagovremeni i dozvoljeni.

Nakon što je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488.stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Dejana Milićevića, AA i BB su neosnovani.

Branioci okrivljenog Dejana Milićevića, u svojim zahtevima navode da je drugostepenom presudom u delu opisanom pod tačkom dva izreke učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što je umesto navoda iz precizirane optužnice od 07.02.2018. godine, i navoda prvostepene presude „da je uslugu projektovanja firmi „ĐĐ“ iz ..., platio „EE“ iz ...“, u drugostepenoj presudi je navedeno da je „uslugu projektovanja „ĐĐ“ platila „VV1“ iz ...“.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u ovom krivičnom postupku Optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal Kto broj 6/12 od 21.06.2012. godine, 03.12.2012. godine, 15.04.2013. godine i 25.02.2015. godine, u pogledu radnji izvršenja krivičnog dela, koje su okrivljenom Dejanu Milićeviću stavljene na teret, poslednji put precizirana 21.11.2017. godine, a da se izmena ove optužnice na glavnom pretresu dana 07.02.2018. godine odnosila samo na tačku četiri optužnice za koju je precizirano da umesto reči „ŽŽ“ treba da stoji „sada pokojni ZZ“.

Iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom Dejanu Milićeviću stavljeno na teret optužnicom Kto 6/12 od 21.06.2012. godine, koja je u pogledu ovog okrivljenog poslednji put precizirana 21.11.2017. godine, pod tačkom dva navedeno je da je u vreme i na mestu bliže opisanom u činjeničnom opisu optužnice, okrivljeni Dejan Milićević osnovano sumnjiv da je krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ izvršio, tako što je kao predsednik upravnog odbora AD „VV1“ iskoristio svoj položaj i pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 46.138.198,77 dinara ukupne vrednosti 556.379,67 evra, na štetu AD „VV1“ iz ..., i to zajedno sa sada pokojnim ZZ, tako što je zaključio Ugovor o izgradnji kompletne indusrijske linije za proizvodnju ... između AD „VV1“ i „EE“ iz ..., sa obavezom da „EE“ izradi projektnu dokumentaciju i izvrši pružanje usluga montaže, nakon čega je sada pokojni ZZ, direktor AD „VV1“ odobrio avansnu isplatu u periodu od 25.03.2008. godine do 22.09.2008. godine u iznosu od 943.850,00 evra, koji iznos je AD „GG1“ uplatila na račun privrednog društva „EE“ iz ..., a zatim se po prethodnom dogovoru okrivljenog Dejana Milićevića sa sada pokojnim ZZ, sada pokojni ZZ dogovorio sa vlasnikom „EE“, da „EE“ iz ... uplati na privatni račun okrivljenog Dejana Milićevića u više navrata novčana sredstva, ukupno 556.379,67 evra u protivvrednosti 46.138.198,77 dinara, koji novac nisu vratili „EE“ iz ..., već su se dogovorili sa vlasnikom „EE“ iz ... da ta firma ispostavi fakture na iznos od 350.000,00 evra i 393.00,0 evra, a na ime projektne dokumentacije i pružanja usluga, iako je projektnu dokumentaciju izradilo preduzeće „ĐĐ“ iz ... i to na bazi podloga dostavljenih od preduzeća „EE“ iz ..., a koju uslugu projektovanja „EE“ platio „ĐĐ“ na osnovu kojih faktura je „VV1“ izvršila uplatu na račun „EE“ u iznosu od 743.000,00 evra.

Iz izreke drugostepene presude, pod tačkom dva, okrivljeni Dejan Milićević oglašen je krivim da je u vreme i na mestu bliže opisano u izreci, kao predsednik upravnog odbora i zastupnik AD „VV1“ iskoristio svoj službeni položaj zajedno sa sada pokojnim ZZ i tako pribavio sebi korist u iznosu od 556.379,67 evra u protivvrednosti od 46.138.198,77 dinara na štetu AD „VV1“ tako što je kao predsednik upravnog odbora AD „VV1“ zaključio ugovor o izgradnji kompletne industrijske linije za proizvodnju ... između AD „VV1“ i „EE“ iz ..., sa obavezom da „EE“ izradi projektnu dokumentaciju i izvrši pružanje usluga montaže, nakon čega je sada pokojni ZZ kao direktor AD „VV1“ odobrio avansnu isplatu u periodu od 25.03.2008. godine do 22.09.2008. godine u iznosu od 943.850,00 evra, koji iznos je AD „VV1“ uplatila na račun privrednog društva „EE“ iz ..., a zatim po prethodnom dogovoru okrivljenog Dejana Milićevića sa pokojnim ZZ, se sada pokojni ZZ dogovorio sa vlasnikom „EE“, da ta firma uplati na privatni račun okrivljenog Dejana Milićevića u više navrata novčane iznose, ukupno 556.379,67 evra u protivvrednosti od 46.138.198,77 dinara koji novac nisu vratili „EE“ iz ..., već su se dogovorili sa „EE“ iz ... da ispostavi profakture na iznose od 350.000,00 evra i 393.000,00 evra na ime projektne dokumentacije i pružanje usluga, iako je projektnu dokumentaciju izradilo preduzeće „ĐĐ“ i to na bazi podloga dostavljenih od preduzeća „EE“ iz ..., a koju uslugu projektovanja je „VV1“ platila „ĐĐ“ iz ..., na osnovu kojih faktura je AD „VV1“ izvršila uplatu na račun „EE“ u iznosu od 743.000,00 evra.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 P1 17/18 od 13.03.2019. godine, u odnosu na koju su branioci okrivljenog Dejana Milićevića podneli zahtev za zaštitu zakonitosti, doneta je nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom dana 25.02. - 27.02.2019. godine.

S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da povrede objektivnog identiteta između optužbe i presude nema ako sud zasniva presudu na činjeničnom stanju utvrđenom na pretresu koje se kreće u granicama činjeničnog stanja opisanog u optužnici, pod uslovom da se u osnovi radi o istom događaju.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud je prilagodio izreku drugostepene presude činjeničnom stanju koje proizilazi iz dokaza izvedenih na pretresu pred drugostepenim sudom pri čemu nije izmenjena suština činjeničnog opisa radnje optuženja, tako da nije povređen objektivni identitet između optužbe i presude.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz činjeničnog opisa radnji izvršenja tačkom dva izreke drugostepene presude za koju je okrivljeni Dejan Milićević oglašen krivim proizilazi da je u pogledu ovog krivičnog dela drugostepeni sud nakon održanog pretresa utvrdio nešto drugačije činjenično stanje, ali da su svi bitni elementi tog krivičnog dela - da je okrivljeni Dejan Milićević kao predsednik Upravnog odbora iskoristio svoj službeni položaj, da je u poslovanju sa navedenim firmama pribavio protivpravnu imovinsku korist, isti su u preciziranoj optužnici i u drugostepenoj presudi, obzirom da se radi o istom događaju, da se činjenično stanje kreće u granicama onog što je opisano u optužnici i da okrivljeni Dejan Milićević ovom izmenom nije oglašen krivim za više kriminalne aktivnosti i izraženiju kriminalnu volju („veću kriminalnu količinu“).

Iz navedenih razloga, zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dejana Milićevića podneti zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Iz napred navedenog činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela opisanog pod tačkom dva izreke drugostepene presude koje delo je ušlo u sastav produženog krivičnog dela u vezi člana 61. KZ, proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ za koje je okrivljeni Dejan Milićević oglašen krivim – da je iskoristio svoj službeni položaj i da je pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milićevića advokata Stefana Petrovića kojima se ukazuje da se u radnjama ovog okrivljenog ne stiču elementi krivičnog dela za koje je oglašen krivim i da je na taj način učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni kao neosnovani.

Branioci okrivljenog Dejana Milićevića u svojim zahtevima za zaštitu zakonitosti navode da je drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer je sudija Nada Zec koja je bila član veća koje je donelo drugostepenu presudu, bila član žalbenog veća prilikom odlučivanja o žalbi okrivljenog Dejana Milićevića na rešenje o produženju pritvora koja žalba je odbijena rešenjem Kž2 Po1 293/12 od 04.07.2012. godine, što znači da je ta sudija stvorila predubeđenje krivice okrivljenog Dejana Milićevića, pa nije mogla učestvovati u pretresu, gde se odlučivalo o krivičnoj odgovornosti ovog okrivljenog.

Odredbom člana 37. stav 2. ZKP propisano je da sudija ili sudija porodtnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.

Kako bi se u konkretnom slučaju, u odnosu na člana veća koje je donelo drugostepenu presudu - sudiju Nadu Zec, mogla primeniti samo odredba člana 37. stav 2. ZKP koja propisuje mogućnost, a ne i obavezu izuzeća određenog sudije, učestvovanje u donošenju rešenja po žalbi na rešenje o produženju pritvora sedam godina pre donošenja drugostepene presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne predstavlja okolnost koja je osnov za obavezno izuzeće – isključenje sudije u smislu člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, odnosno isključenje sudije Nade Zec iz postupanja u drugostepenom postupku. Pitanje nepristrasnosti postupajućeg sudije rešava se kroz isticanje povrede odredbe člana 37. stav 2. ZKP, a što nije zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milićevića kojima se drugostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Dejana Milićevića advokat Stefan Petrović podneo je i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP u pogledu krivičnog dela opisanog u tački dva izreke drugostepene presude, koja je učinjena tako što je iznos protivpravne imovinske koristi koju je ovaj okrivljeni pribavio sebi i ocu veći u pobijanoj presudi (a i u prvostepenoj presudi) nego u prvoj prvostepenoj presudi, ranije donetoj u ovom krivičnom postupku, koja je ukinuta, a na koju se Tužilaštvo za organizovani kriminal žalilo samo u pogledu odluke o kazni.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda prema odredbi člana 453. ZKP zabrana preinačenja na štetu okrivljenog odnosi se na pravnu kvalifikaciju i krivičnu sankciju.

Optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal KTO 6/12 koja je izmenjena dana 21.11.2017. godine, okrivljenom Dejanu Milićeviću stavljeno je na teret da je izvršenjem krivičnog dela opisanog pod tačkom dva dispozitiva sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 556.379,67 evra, u protivvrednosti od 46.138.198,77 dinara, a za koji iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi je oglašen krivim drugostepenom presudom. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi odredbe člana 453. ZKP, jer je optužni akt izmenjen u toku glavnog pretresa, okrivljeni se branio u pogledu novih navoda koji se tiču protivpravne imovinske koristi, a u pogledu izvršenog krivičnog dela primenjen je zakon koji je trebalo primeniti, pri čemu je prema okrivljenom Dejanu Milićeviću drugostepenom presudom pravilno primenjen zakon u pogledu pravne kvalifikacije, a imajući u vidu težinu krivičnog dela, i u pogledu krivične sankcije, čime nije otežan njegov krivičnopravni položaj u odnosu na ranije faze postupka.

Takođe po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda prvostepenom i drugostepenom presudom nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, na koju se ukazuje istovetnim navodima koji se tiču i prethodno analizirane i ocenjene povrede zakona.

Branilac okrivljenog AA, advokat Ivica Vuković, u svom zahtevu navodi da je optužnicom ovom okrivljenom stavljeno na teret da je krivično delo izvršio kao saučesnik, dok je drugostepenom presudom u ovom krivičnom postupku oglašen krivim kao neposredni izvršilac što predstavlja prekoračenje optužbe jer je posledica ovog krivičnog dela pripisana isključivo ovom okrivljenom, na koji način mu je otežan krivičnopravni položaj, pri čemu je ovo krivično delo kod izostanka saučesništva, trebalo i blaže kvalifikovati, na koji način je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Drugostepena presuda u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, doneta je nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom dana 25.02. - 27.02.2019. godine, na kom pretresu je utvrđeno drugačije činjenično stanje u odnosu na prvostepenu presudu i optužnicu, pa ocena drugostepenog suda da nije dokazano postojanje navodnog dogovora između okrivljenog AA i sada pokojnog ZZ, zbog čega je navedeno izostavljeno iz činjeničnog opisa radnje krivičnog dela opisanog u tački četiri izreke drugostepene presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja prekoračenje optužbe na način na koji se to zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca ovog okrivljenog ukazuje.

Ovo stoga što je okrivljeni krivično odgovoran za radnje koje je preduzeo prilikom izvršenja krivičnog dela, u granicama svog umišljaja i za posledicu izvršenog krivičnog dela – srazmerno svom učešću u njenom nastajanju, bez obzira da li je prilikom izvršenja krivičnog dela postupao samostalno ili u saizvršilaštvu. U konkretnom slučaju radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog AA opisanog pod tačkom četiri izreke drugostepene presude kreću se u granicama činjeničnog opisa sadržanog u optužnici i u prvostepenoj presudi. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda krivičnopravni položaj okrivljenog AA nije otežan i drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ovog okrivljenog ukazuje, a ovo imajući u vidu da sud nije dodao u izreku presude odlučne činjenice kojima proširuje optužbu, već okrivljeni za učinjeno delo blaže kažnjen nego što je to bilo u prvostepenom postupku.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog VV navodi se da je drugostepena presuda pod tačkom pet izreke doneta uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, i da u opisu krivičnog dela nije navedeno u čemu se sastoji radnja izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, da nedostaju elementi saizvršilaštva, konkretizacija posledice krivičnog dela i uzročna veza radnje okrivljenog i posledice.

Iz izreke drugostepene presude pod tačkom pet proizilazi da su u periodu od 11.11.2008. godine do 12.12.2008. godine u ... okrivljeni Dejan Milićević, predsednik upravnog odbora i zastupnik AD „VV1“ i okrivljeni II, kao finansijski direktor privrednog društva „VV1“ ... i okrivljeni BB u svojstvu odgovornog lica – inspektora za kontrolu kvaliteta i kvantiteta roba privrednog društva „JJ“ iz ..., iskoristili svoj službeni položaj i time pribavili protivpravnu imovinsku korist za „VV1“ čiji je direktor i većinski vlasnik bio sada pokojni ZZ u iznosu od 213.725.363,00 dinara, pri čemu je nakon zaključenja niza ugovora o kupoprodaji robe – jestivog ulja u količini od 1.500.000 litara u kojima je naznačeno da roba ostaje na lageru u magacinu ... iako tog rafinisanog ulja nije bilo u toj količini u skladištu u magacinu u ..., okrivljeni BB dana 12.12.2008. godine sačinio zapisnik o uzorkovanju broj 148 u kome je naveo da se u magacinu ... nalazi uskladišteno 1.500.000 litara ulja vlasništvo Direkcije za robne rezerve iako ta količina nije postojala u momentu kontrole na osnovu čega je sačinjen sertifikat o kvalitetu i kvantitetu robe rafinisanog suncokretovog ulja broj 000350 u kome je neistinito prikazao da se u silosima „VV1“ nalazi uskladišteno 1.500.000 litara ulja, iako ovu količinu ulja „VV1“ nije imala na stanju u proizvodnim magacinima niti je ikada isporučila jestivo ulje Direkciji za robne rezerve u toj količni na koji način je „VV1“ pribavljena protivpravna imovinska korist, a kako je to opisano u izreci drugostepene presude pod tačkom pet, čime je izvršio krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ.

Odredbom člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 121/12), koji se primenjivao od 15.04.2013. godine do 28.02.2018. godine, propisano je da će se odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, ako vrednost pribavljene koristi prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, kazniti zatvorom od 2 do 10 godina.

Iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela opisanog pod tačkom pet izreke drugostepene presude, proizilazi da je okrivljeni BB u saučesništvu sa okrivljenim Dejanom Milićevićem i II sačinio zapisnik o uzorkovanju kojim je potvrdio da skladištar poseduje navedenu količinu ulja Direkcije za robne rezerve, koji zapisnik je poslužio kao osnov za izdavanje sertifikata od strane „JJ“ da na taj način okrivljeni kritičnom prilikom nije vršio svoju dužnost i da je iskoristio svoj službeni položaj jer je na zapisniku prikazao da postoji određena količina ulja Direkcije za robne rezerve i ako to nije bilo tačno, i da je uz navedeno učešće ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela pribavljena protivpravna imovinska korist preduzeću „VV1“ bliže navedena u izreci, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjen kao neosnovan.

U zahtevima za zaštitu zakonitosti okrivljenih Dejana Milićevića, AA i BB navodi se da su prvostepena i drugostepena presuda donete uz povredu člana 5. KZ i učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je od trenutka izvršenja krivičnih dela, do donošenja pravnosnažne presude krivični zakon više puta promenjen, a na okrivljene nije primenjen najblaži zakon, s tim da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dejana Milićevića i zahtevu branioca okrivljenog AA ukazuje da je na ove okrivljene trebalo primeniti član 24. Zakona o robnim rezervama, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milićevića navodi se i da je zbog povrede člana 5. KZ učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je Tužilaštvo za organizovani kriminal podnelo Višem sudu u Beogradu, Posebnom odeljenju optužnicu Kto 6/12 od 21.06.2012. godine protiv više okrivljenih, između ostalih okrivljenog Dejana Milićevića, okrivljenog AA i okrivljenog BB zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, a u odnosu na okrivljenog Dejana Milićevića i u vezi člana 61. KZ. Navedena optužnica precizirana je dana 15.04.2013. godine, tako što je okrivljenima Dejanu Milićeviću, AA i BB stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, a okrivljenom Dejanu Milićeviću i u vezi člana 61. KZ.

Odredbom člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 i dr. zakon) koji se primenjivao u vreme podizanja optužnice i važio do 14.04.2013. godine, propisano je da će se službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, kazniti zatvorom od 2 do 12 godina.

Odredbom člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 od 24.12.2012. godine), koji se primenjivao od 15.04.2013. godine do 28.02.2018. godine, propisano je krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica za koje su okrivljeni oglašeni krivim u ovom krivičnom postupku (bitni elementi bića ovog krivičnog dela navedeni su na strani 13. stav dva ove presude), propisano je da će se učinilac kazniti zatvorom od 2 do 10 godina.

Odredbom člana 227. stav 3. KZ („Službeni glasnik RS“ br. 94/16) koji se primenjuje od 01.03.2018. godine, propisano je da će se odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela, i ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, kazniti zatvorom od 2 do 10 godina.

Pravna kvalifikacija krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje su okrivljeni Dejan Milićević, AA i BB oglašeni krivim, prema zaprećenoj kazni (kazna zatvora od dve do deset godina) je blaža u odnosu na zaprećenu kaznu za krivično delo iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje je prvobitnom optužnicom okrivljenima bilo stavljeno na teret (kazna zatvora od 2 do 12 godina). Pravna kvalifikacija krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje su okrivljeni oglašeni krivim, prema zaprećenoj kazni je ista u odnosu na krivično delo propisano članom 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje je bilo u primeni u vreme donošenja drugostepene presude (zaprećena kazna od dve do deset godina).

Imajući u vidu napred navedene izmene Krivičnog zakonika u pogledu krivičnog dela zbog koga dela je protiv okrivljenih Dejana Milićevića, AA i BB bila poditnuta optužnica, a koja je nakon izmene zakona precizirana, za koje su i oglašeni krivim, a imajući u vidu i izmenu koja je bila na snazi u vreme donošenja drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da prvostepenom i drugostepenom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, kako se to neosnovano zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca ovih okrivljenih ukazuje.

Zakonom o robnim rezervama („Službeni glasnik RS“ broj 18/92) u članu 24. stav 1. propisano je da odgovorno lice u preduzeću ili drugom pravnom licu koje čuva robne rezerve i skladišta, a koje neovlašćeno i suprotno propisanim uslovima i bez odobrenja i pismenog naloga Republičke direkcije koristi robne rezerve ili skladište, otuđuje ih, zameni robom druge vrste ili kvaliteta, preskladišti robu u drugo skladište, odnosno raspolaže njima na drugi način, kazniće se za krivično delo novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Okrivljeni Dejan Milićević i AA u ovom krivičnom postupku nisu oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnih dela koja su učinili kao odgovorna lica u preduzeću ili drugom pravnom licu koja čuvaju robne rezerve i skladišta, pa je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dejana Milićevića i branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je u konkretnom slučaju trebalo primeniti član 24. Zakona o robnim rezervama, Vrhovni kasacioni sud takođe ocenio kao neosnovane.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branoca okrivljenog BB ukazuje se na povredu zakona iz člana 74. ZKP i s tim u vezi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da iako je okrivljeni BB tokom ovog krivičnog postupka sve vreme imao branioca, njegova odbrana nije bila delotvorna pa iz tog razloga iz spisa predmeta treba izdvojiti iskaze svedoka koji su saslušani bez delotvorne odbrane ovog okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti ispitao je postojanje povrede člana 74. ZKP po pitanju da li je okrivljeni, kome u krivičnom postupku stavljeno na teret krivično delo za koje je po zakonu predviđena obavezna odbrana, imao branioca tokom celog trajanja krivičnog postupka, pa su i ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB kojima se na navedeni način ukazuje na povredu člana 74. ZKP i u vezi s tim na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani. Naime, okrivljeni je imao branioca u toku krivičnog postupka, advokata koji je sve vreme branio okrivljenog, a zatim izjavio žalbu protiv prvostepene presude u ime i za račun okrivljenog BB.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 438. stav 1. tačka 11) ZKP koje povrede su istaknute u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih BB i AA kojima se ukazuje na nepostojanje razloga i protivrečnost razloga u pobijanim presudama kao i na nerazumljivost izreke presude, obzirom da to u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao ni u ocenu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dejana Milićevića i branioca okrivljenog AA kojima se drugostepena presuda pobija iz formalno dozvoljenih razloga, zbog toga što se u obrazloženju tih povreda osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnoj odluci, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a u kojima se ukazuje da:

- u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milićevića, advokata Đorđa Trifunovića da je sud morao da se bavi ličnim odnosom sina – Dejana Milićevića i njegovog pokojnog oca ZZ, kojim navodima je obrazložena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP,

- u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milićevića, advokata Stefana Petrovića, da se u krivičnom delu opisanom pod tačkom 5 izreke drugostepene presude radi o obligacionom odnosu, da radnjama okrivljenog nije pribavljena korist niti je Direkciji za robne rezerve učinjena šteta, a da je ugovore potpisivao pokojni ZZ, kojim navodima je obrazložena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP,

- u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA da je kod ovog okrivljenog kritičnom prilikom dovedena u pitanje svest i htenje i da u odnosu na optužnicu i prvostepenu presudu postoji razlika u vremenu izvršenja krivičnog dela, kao i da se okrivljeni kritičnom prilikom nalazio u zabludi, kojim navodima je obrazložena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao ni u ocenu istaknute povrede člana 6. i 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zbog kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, podnet jer branilac ovog okrivljenog uz podneti zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, a što je neophodan uslov za razmatranje ovih povreda propisan članom 484. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dejana Milićevića i branilaca okrivljenih BB i AA odbio kao neosnovane, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

 

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić