Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu u smislu čl. 488. st.1. ZKP i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, nije prihvatio predlog branioca okrivljenog Miroljuba Vujovića, advokata S.B. da u smislu člana 488. stav 2. ZKP bude obavešten o sednici veća.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa rešenjem protiv koga je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da je u ovom krivičnom predmetu pred Okružnim sudom u Beogradu sproveden prvostepeni postupak po optužnici Tužilaštva za ratne zločine RS Ktrz br. 3/03 od 04.12.2003. godine protiv okrivljenog Miroljuba Vujovića i dr., zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i doneta je presuda Kv 4/2006 od 12.03.2009. godine, kojom je okrivljeni Miroljub Vujović zbog navedenog krivičnog dela osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1 Po2 1/2010 od 14. – 23.06. 2010. godine uvažio žalbe tužioca za ratne zločine kao i okrivljenog Ivana Atanasijevića i njegovog branioca i preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenu Nadu Kalabu, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12. 2003. do 15.12 2008. godine i okrivljenog Ivana Atanasijevića, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. u vezi člana 22. KZ SRJ, za koje delo je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 26.03.2003. godine do upućivanja okrivljenog u ustanovu za izdržavanje kazne, dok su žalbe tužioca za ratne zločine, okrivljenog Ivana Atanasijevića i njegovog branioca, u ostalom delu, kao i žalbe okrivljenog Miroljuba Vujovića, okrivljenog Stanka Vujanovića, okrivljene Nade Kalabe i njihovog branioca, okrivljenog Milana Lančužanina i njegovih branilaca, okrivljenog Jovice Perića i njegovog branioca, okrivljenog Milana Vojnovića i njegovog branioca, okrivljenog Predraga Milojevića i njegovog branioca, okrivljenog Gorana Mugoše i njegovog branioca, okrivljenog Đorđa Šošića i njegovog branioca, okrivljenog Miroslava Đankovića i njegovog branioca, okrivljenog Predraga Dragovića i njegovih branilaca i okrivljenog Saše Radaka i njegovog branioca, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Odlučujući o molbi branioca okrivljenog Miroljuba Vujovića za puštanje okrivljenog na uslovni otpust sa izdržavanja kazne zatvora izrečene navedenom presudom, Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine donelo je rešenje K Po2 16/2010 (Kv 4/2006) broj Kuo Po2-9/2013 od 04.10.2013. godine kojim je odbijena kao neosnovana molba branioca okrivljenog za puštanje okrivljenog na uslovni otpust sa izdržavanja kazne zatvora u trajanju od 20 godina, na koju je osuđen pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine Kv br. 4/2006 od 12.03.2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž2 Po2 30/13 od 29.10.2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K Po2 br. 16/10 (Kv 4/2006) Kuo Po2 br. 9/13 od 04. 10. 2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroljuba Vujovića osnovano ističe da je u postupku donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 Po2 30/13 od 29.10.2013. godine učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. u vezi člana 37. stav 1. tačka 4. ZKP, na štetu okrivljenog Miroljuba Vujovića.

Naime odredba člana 37. stav 1. tačka 4. ZKP predviđa da će sudija ili sudija – porotnik biti izuzeti od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako tim zakonikom nije drugačije propisano.

Odredba člana 38. stav 1. ZKP propisuje dužnost sudije da prekine svaki rad na predmetu i da o tome obavesti predsednika suda čim sazna da postoji neki od razloga za njegovo izuzeće (član 37. stav 1).

Sledstveno tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ranije postupanje sudije u istom krivičnom predmetu, dakle, radi se o krivičnom predmetu a ne eventualno o određenim postupcima u okviru istog predmeta, odnosno njegovo učešće u istom predmetu kao predsednika ili člana veća koje je meritorno odlučivalo o optužbi, u konkretnom slučaju o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, predstavlja razlog za njegovo obavezno izuzeće prilikom kasnijeg odlučivanja o puštanju na uslovni otpust.

Imajući u vidu da su u ovom krivičnom predmetu u donošenju drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po2 1/2010 od 14. – 23. 06.2010. godine, učestvovali: sudija Siniša Važić, kao predsednik veća i sudije Miodrag Majić i Sretko Janković, kao članovi veća, a da su zatim u istom predmetu bili predsednik i članovi veća Apelacionog suda u Beogradu koje je donelo rešenje Kž2 Po2 30/13 od 29. 10.2003. godine, prilikom odlučivanja o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj na prvostepeno rešenje kojim je odbijena molba branioca okrivljenog za puštanje na uslovni otpust, to je navedenim rešenjem učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. u vezi člana 37. stav 1. tačka 4. ZKP na štetu okrivljenog, jer se sudije Siniša Važić, Miodrag Majić i Sretko Janković nisu izuzeli od postupanja u istom krivičnom predmetu, a što su shodno odredbi člana 38. stav 1. ZKP bili dužni da učine.

Stoga je ukidanje navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu bilo nužno, s tim što će u ponovnom postupku drugostepeni sud otkloniti navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku.

Imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud ukinuo pobijano rešenje Apelacionog suda u Beogradu zbog navedene povrede zakona, ovaj sud nije razmatrao navode zahteva branioca okrivljenog da su nižestepeni sudovi povredili zakon iz člana 46. KZ, ali Vrhovni kasacioni sud napominje da ova povreda zakona ne može biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio podneti zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroljuba Vujovića i na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 492. stav 1. tačka 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                      Bata Cvetković, s.r.