Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 i 54/2014) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Tužilac je tražio od tuženog isplatu iznosa od 2.329.332,04 evra sa kamatom Evropske centralne banke počev od 16.06.2007. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između S.P.b. A. iz B. i tuženog zaključeni su ugovori o investicionom kreditu broj …; … i … po kojima je tuženom odobren kredit na osnovu prethodno zaključenog Ugovora o zajmu u. B. b. i Međunarodne banke za obnovu i razvoj broj YU 2307 od 24.06.1983. godine, kao i Ugovora o projektu koji je zaključen između A., Međuopštinske regionalne zajednice Podrinjsko – kolubarskog i Podunavskog regiona i Međunarodne banke od 24.06.1983. godine a radi realizacije projekta P.-k. i P.-r. od 21.10.1983. godine i od 21.11.1983. godine i radi finansiranja projekta r. r. S. P.-k. i P. r.

Tuženi je na osnovu zaključenih ugovora izmirivao dospele ugovorene obaveze sve do uvođenja sankcija Organizacije Ujedinjenih nacija, tako da je platio u 11 rata. Nakon uvođenja sankcija 31.05.1992. godine obustavljen je platni promet sa inostranstvom, jer je ino-poverilac odbio da primi ponuđenu uplatu dvanaeste rate. Nakon ukidanja sankcija dana 17.12.2001. godine između SRJ i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, potpisan je Sporazum o zajmu (Konsolidovani zajam B) kojim su regulisani uslovi i rokovi izmirenja obaveza po predmetnim ugovorima a nakon toga je stupio na snagu Zakon o potvrđivanju sporazuma o zajmu između SRJ i Međunarodne banke za obnovu i razvoj kojim je utvrđen novi iznos duga u evrima umesto u američkim dolarima i novi rokovi dospeća sa otplatom počev od 15.06.2005. do 15.12.2031. godine. Dana 22.12.2001. godine stupio na snagu Zakon o zaduženju SRJ kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj prema kome je SRJ odnosno Republika Srbija preuzela obaveze po osnovu zajma prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj u svojstvu dužnika a istovremeno postala i poverilac u zemlji. Nakon toga Republika Srbija kao poverilac je zaključila Ugovor o regulisanju međusobnih odnosa sa A. a.d. dana 06.07.2007. godine, kojim su potpisnici ugovora konstatovali da su Međunarodna banka za obnovu i razvoj i U.B.b. potpisale 24.06.1983. godine Ugovor o zajmu u cilju realizacije Projekta r. r. S. u P.-k. i P. r, da su U.B.b. i A. zaključile ugovor o regulisanju odnosa po zajmu dana 21.10.1983 godine i da B.b. u stečaju potražuje od A. po osnovu ugovora o zajmu i ugovora o regulisanju odnosa po zajmu, ukupan iznos od 167.272.514,38 evra sa stanjem na dan 15.06.2007. godine, a da je potraživanje B.b. u stečaju u navedenom iznosu prema A. preneto na Republiku Srbiju u smislu člana 4. Zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju po osnovu preuzetih inostranih kredita odnosno zajmova („Službeni glasnik RS“ broj 45/05). Potpisnici ovog ugovora saglasni su da se potraživanje Republike Srbije od A. po osnovu međunarodnog zajma za direktnu komponentu u iznosu od 43.454.609,50 evra sa stanjem na dan 15.06.2007. godine izmiri konverzijom potraživanja u akcijski kapital A., da regulisanjem obaveze A. prema Republici Srbiji na ovaj način, A. nije više dužnik, ali istovremeno stiče svojstvo poverioca prema krajnjim dužnicima – pravnim licima i njihovim garantima u pogledu čijih obaveza je A. stupila u odnos prema Republici Srbiji. Iz Ugovora o konverziji potraživanja u kapital koji je zaključen 06.07.2007. godine utvrđeno je da je zaključen između Republike Srbije i A. i da je izvršeno usaglašavanje stanja duga po osnovu zajma između B.b. i A. – zajam YU 2307 na dan 15.06.2007. godine u iznosu od 167.272.514,38 evra od čega je na direktnu komponentu 43.454609,50 evra a na indirektnu 123.817.904,88 evra i da je Zakonom o regulisanju odnosa između Republike Srbije banaka u stečaju, B.b. oslobođena obaveze prema Republici Srbiji, a A. AD iz B. kao poslovna banka krajnjeg dužnika – tuženog stupila u obavezu prema Repbulici Srbiji. Zaključenjem ovog Ugovora, potraživanje poverioca prema dužniku sa stanjem na dan 15.06.2007. godine po osnovu direktne komponente u iznosu od 43.454609,50 evra konvertuje se u kapital poverioca kod dužnika i na taj način je pravni prethodnik tužioca u celosti izmirio obavezu prema Republici Srbiji za sve krajnje dužnike po zajmu Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Tužilac odnosno njegov pravni prethodnik prema stavu nižestepenih sudova, na ovaj način i shodno Zaključku Vlade RS od 5.07.2007 godine, postao je poverilac predmetnog potraživanja, te po tom osnovu traži od tuženog kao dužnika i krajnjeg korisnika kredita, isplatu iznosa od 2.329.332,04 evra.

Nižestepeni sudovi su na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključili, da je tužilac regresni poverilac prema tuženom, da je osnovan njegov zahtev u celini i primenom odredbi člana 448, 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu isplati potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti kao pravilan.

Osnovano se u reviziji tuženog ističe da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije na potpuno i na pravilan način utvrđeno.

Prvostepeni a ni drugostepeni sud nisu na pouzdan i jasan način razjasnili relevantnu činjenicu a to je, da li je predmetna obaveza tuženog kao krajnjeg korisnika kredita, prestala po sili Zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanta za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj („Službeni glasnik RS“ broj 104/2009). To je tuženi isticao tokom postupka. U konkretnom slučaju radi se o obavezi koja je u okviru zajma YU-2307 na koji zajam se i odnosi navedeni zakon i to konkretno odredba člana 2. stav 1 zakona. Prema toj odredbi, banke se oslobađaju obaveza prema Republici Srbiji a krajnji korisnici i njihove banke oslobađaju se obaveza prema bankama i Republici Srbiji za devizna sredstva odobrenih zajmova Međunarodne banke za obnovu i razvoj YU-1477: YU-1801; YU- 2307 i YU – 1951 koja su banke prodale Narodnoj banci bivše SFRJ u skladu sa tada važećim propisima, a krajnjim korisnicima sa sedištem na teritoriji Republike Srbije van teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija direktno ili preko njihovih banaka isplatile dinarsku protivvrednost ovih sredstava u iznosima a prema stanju na dan 08.01.2002. godine i to između ostalog i za zajam YU-2307-0 koji je krajnjim korisnicima plasiran preko U.b.b. u iznosu od 98.868.199,62 evra. Drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude zauzima stanovište da navedena obaveza tuženog prema tužiocu nije prestala po ovom zakonu, kratko navodeći da se prestanak obaveze po ovom zakonu odnosi na tzv. „indirektnu“ komponentu zajma, te da se iz spisa predmeta a i iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka može zaključiti da se utuženo potraživanje odnosi na direktnu komponentu predmetnog zajma, što bi značilo da ova obaveza po navedenom zakonu nije prestala. Prvostepeni sud je međutim predmetnu obavezu kvalifikovao kao obavezu koja istovremeno potpada pod direktnu i indirektnu komponentu ukupnog zajma, pa je ostalo neutvrđeno da li se na predmetnu obavezu odnosi prethodno navedeni Zakon o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanta za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj u smislu da li je ta obaveza prestala na osnovu ovog zakona u celini ili delimično ili nije prestala.

Osnovano se u reviziji tuženog ističe da nižestepeni sudovi nisu u konkretnom slučaju obrazložili zašto nisu primenjene odredbe Zakona o korišćenju dela sredstava obezbeđenih obaveznim udruživanjem sredstava društvene reprodukcije za pokriće kursnih razlika po kreditima Međunarodne banke za obnovu i razvoj za ulaganja u individualnom sektoru za period od 1986. do 1990. godine („Službeni glasnik SRS“ broj 46/87), jer se navedenim zakonom Republika Srbija obavezala da će preuzeti na sebe rizik kursnih razlika za ulaganja u individualnom sektoru po zajmu YU-2307-0 što proizlazi iz odredbe člana 2 ovog zakona, a što može biti od značaja za utvrđivanje bitne činjenice, kako oko postojanja osnova za konverziju valute zajma iz američkih dolara u evro tako i visine eventualne obaveze tuženog u vezi tog zajma. Tuženi ukazuje i na postojanje pisma br. 6 od 24 juna 1983 godine, za koje tvrdi da je sastavni deo ugovora o zajmu YU-2307-0 tako da i sadržinu tog pisma treba ceniti kao sastavnog dela ugovora.

Osnovano se u reviziji tuženog ističe da nižestepeni sudovi nisu na pravilan način primenili materijalno pravo povodom određivanja vrednosti dugovane činidbe. Drugostepeni sud u svojoj odluci nije ni izneo argumentaciju povodom navoda tuženog i žalbenih razloga koji se odnose na poverilačku docnju. Prvostepenom presudom koju je drugostepeni sud potvrdio, tuženi je obavezan da plati i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 557.890,47 evra, sa obrazloženjem da je bio u docnji. Te kamate su obračunate za period od uvođenja sankcija 01.06.1992. pa do 08.01.2002. godine.

U konkretnom slučaju, prema stanju u spisima predmeta, tuženi kao dužnik nije skrivio kašnjenje u plaćanju za ovaj period, što znači da ne može trpeti posledice docnje, niti se te posledice mogu nametati stavom nižestepenog suda da je u konkretnoj situaciji nastao novi pravni odnos i to u momentu kada je tužilac izvršio svoju obavezu prema Republici Srbiji, konverzijom u akcijski kapital. Ako tuženi nije bio u dužničkoj docnji onda mu se ne bi mogli u visinu obaveze uračunavati svi troškovi i kamate koje je Međunarodna banka za obnovu i razvoj obračunavala a odnose se na promenljivu kamatnu stopu, zateznu kamatu i currency pool. Drugostepeni sud prema datom obrazloženju smatra da je Međunarodna banka obračunavala troškove i kamatu i u periodu mirovanja otplate zajma zbog sankcija OUN pa nije jasno, ako su mirovale obaveze za period važenja sankcija, kako može biti tuženi u docnji za period dok su sankcije važile, jer ako su obaveze mirovale za poverioca, mirovale su i za dužnika, koji sankcije nije ni skrivio. Drugostepeni sud je pozivajući se na Zakon o potvrđivanju sporazuma o zajmu između SRJ i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (konsolidovani zajam B) tužiocu priznao i trošak kredita „currency pool“, koji odnos se primenjuje između države i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ali nije razjašnjeno da le se isti odnos primenjuje između domaćih pravnih lica, sa napomenom da za to nema dokaza u spisima predmeta.

Tuženi je tokom celog postupka osporavao aktivnu legitimaciju tužioca odnosno sporio njegovo svojstvo poverioca prema tuženom, pa u predmetnoj reviziji osnovano ističe da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nije objasnio na koji način je obaveza koju je imala B.b. najpre prestala, zapravo „oslobođena“ kako to stoji u presudi, pa je nakon toga ponovo ta obaveza nastala i postala obaveza tužioca, te kakva veza postoji između tri pravna subjekta Republike Srbije, B.b. i tužioca na jednoj strani i tuženog u ovoj parnici. Tuženi je tvrdio, odnosno dostavio dokaze da je zaključio originalni ugovor o kreditu 12.11.1984 godine sa tada S.P.b. A. B., te je isticao da sada tužilac u ovoj pravnoj stvari nije pravni sledbenik imenovane banke, jer je imenovana banka prestala da postoji pripajanjem B.b. DD koja je sada u stečaju, tako da ta banka (a ne tužilac) prema razvoju pravnog sledbeništva, može jedino biti pravni sledbenik ranije specijalizovane P.b. A., koja je bila u kreditnom odnosu sa tuženim.

Drugostepeni sud objašnjavajući aktivnu legitimaciju tužioca, zaključuje da je tužilac ispunio zakonsku obavezu tako što je emitovao akcije u visini jednakoj utuženom potraživanju i na taj način izmirio obaveze tuženog kao krajnjeg korisnika ino-kredita, prema državi kao novom poveriocu. Drugostepeni sud zatim zaključuje da je tužilac ispunjenje duga tuženog izvršio u skladu sa članom 6 Zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju po osnovu preuzetih inostranih zajmova. Odredbom člana 6 ovog zakona je propisana obaveza da poslovne banke zaključe ugovor sa Agencijom za osiguranje depozita, stečaj i sanaciju banaka i na taj način regulišu obaveze. U toj situaciji postavlja se pitanje, ako tužilac nije pravni sledbenik poverioca tuženog iz direktnog poslovnog odnosa, da li je u tom slučaju bio dužan da plati potraživanje za tuženog, odnosno u ime tuženog i da bez njegove saglasnosti, potpiše ugovor kojim se utvrđuje obaveza koju će platiti na kraju tuženi.

Sve su to razlozi zbog kojih se pobijane presude moraju ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će imajući u vidu iznete primedbe razjasniti sporna pitanja i utvrditi relevantne činjenice za odluku i to: da li je tužilac aktivno legitimisan za predmetno potraživanje od tuženog i da li je potraživanje prestalo ex lege, po Zakonu o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimca ili garanata za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Ako potraživanje nije prestalo i ako se utvrdi da je tužilac poverilac predmetnog potraživanja, u tom slučaju na pravilan način utvrditi visinu potraživanja polazeći od toga koliko je iznosilo potraživanje, odnosno dug tuženog prema ugovoru o kreditu zaključenom 12.11.1984. godine u momentu kada su uvedene sankcije i prestalo plaćanje prema ino-poveriocima, da li se poverilac, nalazio u poverilačkoj docnji i u kom vremenskom periodu se nalazio u poverilačkoj docnji, jer ako postoji docnja poverioca u tom slučaju nema pravo na kamatu bilo da se radi o ugovorenoj ili zakonskoj zateznoj kamati, kojim troškovima se saglasno ugovorima, može teretiti korisnik kredita – tuženi i da li se tuženom mogu staviti na teret sve kamate i kursne razlike, koje je država pristala da plati Međunarodnoj banci, te sagledavajući sve ove činjenice, na pravilan način utvrditi visinu potraživanja i dospelost potraživanja i doneti novu odluku na zakonu zasnovanu.

Na osnovu svega izloženog i procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.