Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine koji je stupio na snagu 01.02.102.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga.

Revizija tužioca nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su 28.09.2009.godine zaključili ugovor o prodaji društvenog kapitala A.D. E. I.e.A. u restrukturiranju putem javnog tendera. Ugovor je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod 2Ov1 217/09 od 28.09.2009.godine. Navedeni ugovor raskinut je po obaveštenju o raskidu 1970/02-2604 od 26.04.2013.godine s obzirom da tuženi ni po obaveštenju i dopisu tužioca od 12.03.2013.godine nije dostavio dokaze o izvršenju ugovornih obaveza u naknadno ostavljenom roku. Tužilac je tuženom uz obaveštenje broj 1970/02-2604-1 dostavio i obaveštenje o obavezi plaćanja ugovorne kazne na osnovu člana 8. tačka 4. Ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije. Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi nije ispunio obaveze preuzete ugovorom o prodaji društvenog kapitala što je i dovelo do raskida ugovora između ugovornih strana, a po kom raskidu tužilac i potražuje iznos od 525.000,00 evra na ime ugovorne kazne predviđene za neizvršenje ugovornih obaveza. Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da je raskidom ugovorom o prodaji društvenog kapitala koji je izvršen obaveštenjem tužioca prestala i obaveza tuženog na isplatu ugovorne kazne s obzirom da je ista akcesorne prirode.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbi prihvatio stanovište i pravne razloge date u prvostepenog suda.

Revizijski sud na osnovu ugvrđenog činjeničnog stanja zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužioca i za svoje odlučivanje dali valjane pravne i činjenične razloge koje prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 271. stav 1. Zakona oobligacionim odnosima je određeno da ugovorne strane mogu odrediti visinu kazne po svom nahođenju u jednom ukupnom iznosu, u procentu ili za svaki dan zadocnjenja ili na koji drugi način, a stavom 2. istog člana da ona mora biti ugovorena u formi propisanoj za ugovor iz kog je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi. Članom 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Prema članu 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kada je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Prema drugom stavu istog člana poverilac gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako je zatražio isplatu ugovorne kazne.

Prema odredbama člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima sporazum o ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi.

U konkretnom slučaju u skladu sa ovlašćenjima iz zakona, stranke su pri zaključenju ugovora o prodaji društvneog kapitala ugovorile, ugovornu kaznu za slučaj neispunjenja. Raskidom navedenog ugovora zbog neispunjenja, a u smislu člana 41. Zakona o privatizaciji prestale su sve obaveze po citiranom ugovoru pa time shodno članu 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i sporazum o ugovornoj kazni koji deli pravnu sudbinu obaveze na čije obezbeđenje se odnosi.

Stoga pravilno zaključuju prvostepeni sudovi da se po raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala tužilac koji je ugovor raskinuo ne može pozivati na pravo na naplatu ugovorne kazne, jer je prestala obaveza iz ugovora, a time i obaveza isplate ugovorne kazne. Tužilac nije tražio izvršenje ugovora, već je ugovor raskinuo, a u tom slučaju imajući u vidu akcesornost ugovorne kazne, odnosno da sporazum o ugovornoj kazni deli sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi, proizilazi da se ugovorna kazna ne može aktivirati, odnosno da tužilac ne može tražiti isplatu po navedenom osnovu nakon raskida ugovora.

Nisu osnovani navodi revizije prema kojima se tužilac poziva da se radi o naknadi štete koju stranka ima prava da traži i u slučaju raskida ugovora, jer je u konkretnom slučaju potraživanje zasnovano upravo na odredbama o ugovornoj kazni i u sporazumu o ugovornoj kazni i predviđenoj visini, pa je tako i opredeljen i postavljen tužbeni zahtev. Dakle, ne radi se o zahtevu za naknadu štete koja je nastala kao posledica raskida ugovora po članu 132. Zakona o obligacionim odnosima, a koja bi pripadala tužiocu kao oštećenoj strani. Takvu bi štetu tužilac međutim morao dokazati po osnovu i visini, i iznos iste se ne bi mogao unapred ugovarati.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.