U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Stojana Jokića, predsednika veća, Mirjane Đerasimović i Jelene Borovac, članova veća, u privrednom sporu po tužbi tužioca „AA“ ..., koga zastupa punomoćnik Dragomir Zjalić, advokat iz ..., protiv tuženog Grad Novi Sad, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo iz Novog Sada, uz učešće umešača na strani tužioca BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Emir Jašarević, advokat iz ..., radi naknade štete u iznosu od 1.333.914.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 6028/12 od 31.01.2013. godine i zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva Gt – I – br.235/13 od 14.03.2013. godine, podignutom protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P br.4597/2010 od 06.04.2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 10.05.2012. godine u stavu I i II izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž br.6028/12 od 31. januara 2013. godine u delu izreke pod I i IV u sednici veća održanoj 09. maja 2013. godine, bez prisustva uredno pozvanog podnosioca zahteva za zaštitu zakonitosti, doneo je sledeću

P R E S U D U

I DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog Grad Novi Sad iz Novog Sada, PREINAČUJU presuda Privrednog suda u Novom Sadu P.br.4597/2010 od 06.04.2012. godine ispravljena rešenjem istog suda P br.4597/2010 od 10.05.2012. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž br.6028/12 od 31.01.2013. godine u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu isplati novčani iznos od 1.026.114.000,00 dinara, sa kamatom po stopi iz Zakona počev od 20.12.2011. godine do isplate i parnične troškove u iznosu od 954.000,00 dinara i u delu u kome je tuženi obavezan da plati umešaču troškove prvostepenog postupka u iznosu od 936.500,00 dinara i troškove odgovora na žalbu u iznosu od 75.000,00 dinara i PRESUĐUJE:

II ODBIJA SE kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 1.026.114.000,00 dinara sa kamatom po stopi iz Zakona, počev od 20.12.2011. godine, pa do isplate.

III Svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

IV U preostalom delu revizija tuženog ODBIJA SE kao neosnovana.

V ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva, podignut protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P br.4597/10 od 06.04.2012. godine ispravljene rešenjem istog suda P br.4597/2010 od 10.05.2012. godine u stavu I i II izreke prvostepene presude i presude Privrednog apelacionog suda Pž br.6028/12 od 31.01.2013. godine u stavu I i IV izreke.

O b r a z l o ž e nj e

I

Privredni sud u Novom Sadu je presudom poslovni broj 3P 4597/2010 od 06. aprila 2012. godine, presudio:

I OBAVEZUJE SE tuženi da isplati tužiocu glavni dug od 1.333.914.000,00 sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2011. godine do isplate i troškove parničnog postupka od 954.000,00 dinara, u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.

II OBAVEZUJE SE tuženi da umešaču isplati 936.500,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka, u roku od 8 dana, pod pretnjom izvršenja.

III ODBACUJE SE tužba tužioca u delu kojim traži da se tuženi obaveže da ubuduće od 01.12.2011. godine pa dok za to postoje zakonski uslovi plaća naknadu štete u mesečnom iznosu od 23.402.000,00 dinara, najkasnije do 05. u mesecu za prethodni mesec, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svake mesečne rate do konačne isplate.

IV Tužba tužioca je povučena za glavni dug od:

- 2.052.542.925,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2007. godine do isplate,

- 493.876.975,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2007. godine do isplate,

- 91.268.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2007. godine do isplate,

- 142.236.568,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2007. godine do isplate.

V ODBIJA SE zahtev tužioca za dosudu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka od 954.000,00 dinara, počev od 06.04.2012. godine do isplate.

VI ODBIJA SE zahtev umešača za dosudu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka od 936.000,00 dinara, počev od 06.04.2012. godine do isplate.

Rešenjem prvostepenog suda P br.4597/2010 od 10.05.2012. godine, ispravljena je presuda tog suda P br.4597/2010 od 06.04.2012. godine u prvom redu stava izreke tako što je posle iznosa od 1.333.914.000,00 dinara, dodata reč: „dinara“.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž br.6028/12 od 31.01.2013. godine, presudio:

„ I ODBIJA SE, žalba tuženog i POTVRĐUJE SE presuda Privrednog suda u Novom Sadu 3P 4597/2010 od 06.04.2012. godine ispravljena rešenjem od 10.05.2012. godine u stavu I i II izreke.

II ODBIJA SE žalba tužioca i POTVRĐUJE SE ista presuda u stavu III izreke.

III ODBIJA SE žalba umešača na strani tužioca i POTVRĐUJE SE ista presuda u stavu III, IV i VI izreke.

IV OBAVEZUJE SE tuženi da plati umešaču na strani tužioca iznos od 75.000,00 dinara na ime troškova odgovora na žalbu u roku od 8 dana po prijemu presude.“

II

Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju.

Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene više materijalnih propisa.

Tužilac i umešač na njegovoj strani podnose odgovore na reviziju tuženog, spore revizijske razloge i predlažu da se revizija kao neosnovana odbije.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. ZPP-a i odlučio kao u izreci presude iz sledećih razloga: Revizija je delimično osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede ZPP-a u žalbenom postupku na koje neosnovano ukazuje tuženi u revizijskim razlozima.

III

Iz utvrđenog činjeničnog stanja i dokaza na kojima je zasnovano proizilazi sledeće:

1. Umešač na strani tužioca BB je u julu 2004. godine na aukcijskoj prodaji kupio subjekt privatizacije „VV“ u ... . Kupovinom subjekta privatizacije postao je njegov većinski vlasnik i organizuje ga kao akcionarsko društvo „AA“ ... . Sedište subjekta privatizacije je na adresi ... ..., oivičen ... i ..., na parcelama broj ... i ..., površine preko 6 ha, na kojima je upisano pravo korišćenja u korist subjekta privatizacije.

2. BB, sada u sporu umešač na strani tužioca upućuje gradonačelniku Grada Novog Sada GG, pismo o namerama, pisano 01.02.2005. godine. U tom pismu obaveštava gradonačelnika da je kao većinski vlasnik AD nameran da na parcelama ... i ... izgradi:

- autobusku stanicu za međumesni, međurepublički i međunarodni saobraćaj, sa svim pratećim sadržajima najvišeg kvaliteta i evropskog standarda;

- benzinsku stanicu (ne samo za potrebe autobusa preduzeća, nego otvorenog tipa i za treća lica);

- adekvatan parking prostor, za autobuse preduzeća, za sve autobuse kojima bi se obavljao saobraćaj na celokupnoj autobuskoj stanici, za putnička vozila, korisnika i posetilaca autobuske stanice, kao i za taksi vozila (čime bi se otklonile vrlo česte situacije da se u nedostatku parkinga koriste zelene površine i druge javne površine u gradu koji nemaju tu namenu);

- upravnu zgradu, u kojoj bi bile smeštene stručne službe preduzeća;

- savremeni tehnički pregled i perionicu sa najsavremenijom opremom;

- hotel, za potrebe turista, putnika i svih ostalih korisnika autobuske stanice.

3. Po upoznavanju sa sadržinom pisma o namerama i idejnim projektom gradonačelnik i Gradsko veće Novog Sada, već 10.02.2005. godine (9 dana od sačinjenja pisma o namerama), donose zaključke. Gradonačelnik Zaključkom zadužuje JP Zavod za izgradnju Grada, da u ime Grada koordinira poslove iz nadležnosti Zavoda, a radi realizacije idejnog projekta za izgradnju autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj, sve u skladu sa pismom o namerama. Zavodu je naloženo da obezbedi izradu saobraćajne studije koja će pokazati postojanje opravdanosti lokacije i izgradnje na njoj. Istim Zaključkom je data saglasnost JP Urbanizam „Zavod za urbanizam“, Novi Sad, da po zahtevu tužioca u sporu izgradi tehnički projekat autobuske stanice kao i urbanističku dokumentaciju potrebnu za realizaciju projekta.

4. Potom, parničari 08.05.2006. godine, zaključuju ugovor evidentiran kod tuženog pod brojem ..., kojim ugovaraju i uređuju ugovorne odnose tako što:

- u tački I određuju i uređuju međusobna prava i obaveze u vezi sa obezbeđivanjem nove međumesne autobuske stanice stvaranjem uslova za izmeštanje prigradskog terminala sa riblje pijace na lokaciju tada i sada postojeće međumesne autobuske stanice kao i uslova za izmeštanje sadašnje međumesne autobuske stanice na novu lokaciju, u skladu sa generalnim urbanističkim planom;

- u tački II ugovornici se saglašavaju da tužilac gradi objekte za novu međumesnu autobusku stanicu na zemljištu na kome ima upisano pravo korišćenja (parcela broj ... KO ...);

- u tački III tužilac se obavezao da na pomenutoj parceli, autobusku stanicu izgradi kao investitor sopstvenim sredstvima, u skladu sa idejnim projektom priloženim uz pismo o namerama prihvaćenim od gradonačelnika i gradskog veća Grada Novog Sada, dana 10.02.2005. godine;

- u tački IV tužilac se obavezao da za vreme trajanja ugovora neće menjati delatnost i namenu novog objekta međumesne stanice i da će kontinuirano pružati usluge svim prevoznicima pod istim uslovima;

- u tački V tuženi se obavezao da će nakon što tužilac dobije upotrebnu dozvolu za izgrađenu autobusku stanicu regulisati autobuski saobraćaj i da će trase linija u gradskom i prigradskom saobraćaju kao i autobuska stajališta urediti u skladu sa novom lokacijom na osnovu preporuka i analiza koje će pripremiti JP Urbanizam „Zavod za urbanizam“ iz Novog Sada;

- ugovoreno je i da se ugovor zaključuje na neodređeno vreme, odnosno dok traje namena izgradnje međumesne stanice utvrđena generalnim planom uz mogućnosti jednostranog otkaza od strane ugovornika.

Ugovor su potpisali za tužioca umešač u sporu BB, kao direktor a za tuženog tadašnji gradonačelnik Grada GG.

5. Gradonačelnik u dopisu tužiocu od 20.07.2005. godine, sačinjenom povodom prihvatanja pisma o namerama sa idejnim projektom radi izgradnje autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj zaključuje:

- da odluka o izmeštanju terminala međugradske autobuske stanice u Novom Sadu na parceli broj ... i ... KO ... predstavlja dugoročnu orijentaciju i trajnog je karaktera;

- da će se preseljenje terminala međugradske autobuske stanice sprovesti nakon izgradnje objekta autobaze i autostanice na označenim parcelama od strane investitora „AA“ ..., na kojima će se nastaviti obavljanje delatnosti međugradske autobuske stanice;

- da je izmeštanje terminala međugradske autobuske stanice na novu lokaciju na parcelama investitora „AA“ ... investicija trajnog karaktera od velikog značaja za Grad Novi Sad, pa je u tom smislu ova odluka dugoročnog karaktera.

6. Skupština Grada Novog Sada je na 17-oj sednici održanoj 03. marta 2006. godine donela odluku o izmenama generalnog plana Grada Novog Sada, važećeg do 2012. godine i izmenila generalni plan sa važnošću do 2021. godine, a odluka o njegovoj izmeni objavljena je u „Sl. listu Grada Novog Sada“, broj 10 od 14.04.2006. godine. Odluka je doneta pod naslovom: „Lokacija međugradske autobuske stanice i prigradskog terminala u kome je i tekst: „Da radi izmeštanja prigradskog terminala sa Riblje pijace na lokaciju sadašnje međugradske autobuske stanice, međugradska stanica gradiće se na prostoru radne zone Sever II na parceli broj ... KO ..., uz mogućnost podzemne veze ispod železničke stanice.“

U „Sl. listu Grada Novog Sada“, broj 39 od 25.10.2006. godine, objavljen je generalni plan Grada do 2021. godine (prečišćen tekst). U delu koji se odnosi na drumski saobraćaj – javni prevoz je samo predviđeno izmeštanje terminala na ribljoj pijaci na lokaciji kod železničke stanice.

7. Grad Novi Sad, Gradska uprava za urbanizam i stambene poslove je donela 28. jula 2007. godine rešenje kojim se izdaje upotrebna dozvola za prvu fazu kompleksa Auto-transportnog preduzeća (autobuska stanica spratnosti prizemlje i sprat P+1) sa skloništem i peronima sa nadstrešnicom, parking prostorom za autobuse i putničke automobile u Novom Sadu, u ul. ... ..., na parceli broj ... KO ..., čiji je investitor „AA“ iz ... . Ministarstvo za kapitalne investicije je rešenjem od 23.01.2007. godine, utvrdilo da autobuska stanica koja se nalazi u Novom Sadu na pomenutoj lokaciji ispunjava uslove za rad autobuske stanice propisane Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju i Pravilnikom o bližim saobraćajno-tehničkim i drugim uslovima za izgradnju, održavanje i eksploataciju autobuskih stanica i autobuskih stajališta.

8. Gradska uprava za saobraćaj i puteve Novi Sad, je brojnim rešenjima donetim u toku 2007. godine odredila da je za međumesni i međunarodni saobraćaj početno i krajnje stajalište nova autobuska stanica, određujući i takse za deset taksi mesta na novoj autobuskoj stanici, dajući i saglasnost za izmenu dela gradskog saobraćaja prema režimu saobraćaja za autobuse u Novom Sadu, određivanjem postavljanja saobraćajne signalizacije, odredivši da se stara autobuska stanica na ... broj ..., određuje za autobuske terminale isključivo za prigradski prevoz putnika.

9. A, Gradska uprava za inspekcijske poslove je dana 26.06.2007. godine donela zaključak o dozvoli izvršenja kojim je utvrđena pravnosnažnost rešenja od 18.06.2007. godine kojim je JGSP-u naloženo da postupi po rešenju od 18.06.2007. godine i da u skladu sa istim autobusku stanicu u Novom Sadu na ... broj ..., koristi u funkciju autobuskog terminala isključivo za prigradski prevoz, a ukoliko JGSP ne postupi po datom nalogu izvršenje će se sprovesti prinudnim putem, tako što će JP „Zavod za izgradnju Grada“, saobraćajnom signalizacijom regulisati zabranu saobraćaja za autobuse međumesnog prevoza ka ulicama koje vode autobuskom terminalu za prigradski saobraćaj u Novom Sadu na ... broj ... .

10. Tužilac je započeo sa obavljanjem delatnosti pružanja staničnih usluga. Pritom, započeta delatnost nije ispunila očekivane rezultate iz zaključenog ugovora, jer se međumesni prevoz kao i međugradski i dalje obavljao sa polascima i dolascima i preko stare autobuske stanice.

11. Po zaključenju predmetnog ugovora i dobijanja upotrebne dozvole za tužiočevu autobusku stanicu nastale su ozbiljne spornosti. Ugovornici – učiniše spornom volju, cilj i nameru zaključenog ugovora, pa sledom toga i ugovorom preuzete obaveze. Tužilac i umešač na njegovoj strani ustrajavaju u tvrdnji da je volja ugovornika, sledom toga i cilj zaključenja ugovora bio da se po dobijanju upotrebne dozvole izmesti autobuska stanica na ... ..., i da se celokupni međumesni i međugradski saobraćaj dolasci i odlasci vrše isključivo sa tužiočeve autobuske stanice. Na tome ustrajavaju na osnovu ugovorenih obaveza i radnji preduzetih u cilju provođenja realizacije ugovora.

12. Nastupile su smetnje za realizaciju ugovora kojim se promovišu isključivo interesi tužioca i umešača i tuženi počinje tihu opstrukciju izvršenja ugovorne obaveze. Obaveze, izmeštanja celokupnog međumesnog i međunarodnog saobraćaja sa autobuske stanice korisnika JGSP na ... broj ..., na novoizgrađenu tužiočevu autobusku stanicu.

Mere preduzete putem nadležnih službi tuženog nisu urodile plodom. Dotadašnja i sadašnja autobuska stanica nije prestala sa pružanjem pomenutih staničnih usluga, a nova autobuska stanica nije zaživela zbog toga u očekivanom smislu. Potom, tuženi neizvršavanje ugovora pokušava da odbrani stavom koji je suprotan izraženom stavu tužioca i umešača. Ustrajava u tvrdnji koju obrazloženo, a neuspešno pokušava da odbrani i u revizijskim razlozima, da namera ugovornika (parničara) nije bila da postojeća autobuska stanica MAS prestane sa pružanjem pomenutih staničnih usluga i da tu delatnost u celosti preuzme tužiočeva autobuska stanica. Međutim, to nije tako. Iz radnji preduzetih od strane nadležnih organa i službi tuženog kao i iz zaključivanja gradonačelnika od 20.07.2005. godine proizilazi suprotno, tj. da je volja i namera ugovornika bila da se u celosti izmesti dotadašnji međumesni i međunarodni saobraćaj sa autobuske stanice na ... broj ..., na novoizgrađenu tužiočevu autobusku stanicu. Na to upućuju i zahtevi Gradskog javnog pravobranilaštva iz Novog Sada i Zavoda za izgradnju grada upućeni nadležnom ministarstvu od koga traže da se zabrani rad postojećoj autobuskoj stanici MAS.

13. To kao nesporno zaključuju i nižestepeni sudovi i za to daju uglavnom prihvatljive razloge. Tuženi je dakle, bez vidljiva interesa promovisnog kroz zaključke svog tadašnjeg gradončalenika preuzeo obavezu, da u celosti izmesti međumesni i međunarodni saobraćaj sa autobuske stanice na ... broj ..., na tužiočevu autobusku stanicu.

14. Pritom se ne sme zanemariti previđanje nižestepenih sudova, tj. predugovaranje, formalno iskazano kroz pismo o namerama koje po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ponudu za zaključenje ugovora koju samo posle devet dana od dana učinjene ponude (10. jula 2005. godine), prihvataju bezrezervno gradonačelnik i Gradsko veće Grada Novog Sada. Ne ukazuje li brzina prihvatanja ponude da je prethodno bila pripremljena sva potrebna logistika za njeno prihvatanje.

Izneto upućuje na zaključak da je prihvatanje ponude i idejnog projekta dostavljenog uz nju zahtevalo ozbiljnu analizu sagledavanja opravdanosti prihvatanja ponude sa svih aspekata. Posebno sa aspekta izmeštanja u celosti međumesnog i međunarodnog saobraćaja sa postojeće autobuske stanice na novo izgrađenu autobusku stanicu tužioca. Tu analizu su prethodno trebale i morale da urade nadležne gradske službe koje su to formalno činile po prihvatanju ponude.

15. Potom ugovornici zaključuju ugovor čije su ugovorne odredbe pomenute pod tačkom 4. prethodnog izlaganja. Tako zaključeni ugovor zahteva ozbiljnu analizu svega, posebno njegovih odredbi koje obavezuju tuženog, da stvori uslove, a potom u celosti izmesti međumesni i međunarodni saobraćaj na tužiočevu autobusku stanicu. Ne treba se posebno naprezati da bi se zaključilo šta to suštinski znači i koje su posledice tog izmeštanja. Takvo ugovaranje predstavlja u suštini zabranu (onemogućavanje) pružanja staničnih usluga u međumesnom i međugradskom saobraćaju JGSP-u.

Ugovor je saglasnost volja dvaju ili više lica, kojom se postiže neko pravno dejstvo i to je njegov opšti pojam koji je svojstven mnogim granama prava u kojima se pojavljuje. U obligacionom pravu, on predstavlja izvor obligacije, što podrazumeva saglasnost volja dva ili više lica kojom se postiže neko obligaciono-pravno dejstvo. Pravni poredak strankama pruža izvesnu slobodu ugovornog uređenja odnosa, slobodu odlučivanja, izbora i regulisanja tih odnosa. Sloboda ugovoranja nikada nije niti će ikad biti apsolutna. Može biti reči samo o njenim širim ili užim granicama. Pritom, pravni poredak izražava opšte potrebe jedne pravno organizovane zajednice, izvestan red i izvesnost u primeni tog poretka koji služi i garancijama individualne volje i njenog ispoljavanja.

Sloboda ugovoranja nije neograničena. Naprotiv, ograničena je. To jasno proizilazi iz člana 10. ZOO, kojom zakonskom normom je propisano da su strane u obligacionim odnosima slobodne u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Pritom su strane u obligacionom odnosu ravnopravne, a u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12. ZOO). Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (član 13. ZOO).

Zasnivanjem obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu (član 14. ZOO).

Strane su u obligacionom odnosu dužne da u izvršavanju svoje obaveze postupaju sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika odnosno pažnja dobrog domaćina). To pravno načelo iz člana 18. ZOO važi i za parničare kao ugovornike pri zaključenju predmetnog ugovora.

Sledom rečenog pomenuta osnovna načela iz Zakona o obligacionim odnosima su morala biti poštovana i pri zaključenju ugovora između parničara u sporu. Međutim, nisu. Nisu zato što su parničari u sporu pri sačinjenju i prihvatanju ponude, a potom i zaključenju ugovora bili nesavesni. Nesavesni zato što su znali da ugovaraju nešto što je nedopušteno. Zaključenim ugovorom, ugovornici su ugovorili monopolski položaj u korist tužioca, ugovaranjem da će se zabraniti (onemogućiti) pružanje staničnih usluga autobuskoj stanici lociranoj na ... broj ..., korisnika JGSP i omogućiti tužiocu da u celosti preuzme dotadašnju staničnu delatnog Javnog preduzeća u međumesnom i međunarodnom saobraćaju obavljajući je na novoizgrađenoj stanici kao jedino lice i monopolista. Zaključenjem ugovora sa tim zajednički opredeljenim ciljem je protivno prinudnim propisima javnom poretku i dobrim običajima, pa je tako zaključeni ugovor u delu ugovorene obaveze tuženog ništav. Dakle, nedopušten motiv i loša namera protivni dobrim običajima je opredelio ugovornike da zaključe predmetni ugovor. Nema sumnje da su oba ugovornika znala da postoji nedopušteni motiv. Nedopušten motiv i loša namera su prikriveni kroz formulaciju izmeštanja međumesnog i međunarodnog saobraćaja sa postojeće autobuske stanice korisnika JGSP na novu lokaciju tj. autobusku stanicu tužioca.

Zaključeni ugovor može da proizvodi pravna dejstva samo ako se ispune uslovi koji se zakonom zahtevaju za njegov nastanak i punovažnost. Ukoliko u momentu zaključenja ugovora ne postoji jedan od uslova potreban za njegovu punovažnost, ugovor je nepunovažan – ništav. Apsolutno ništavim ugovorima vređaju se okviri javnog poretka, pa se utvrđenje njihove ništavosti preduzima radi zaštite opšteg interesa.

Ugovor koji su zaključili parničari je u očiglednoj suprotnosti sa određenim društvenim normama i načelima obligacionog prava i u suprotnosti sa dobrim poslovnim običajima. Njegovim izvršenjem bi se u većoj meri narušila materijalna dobra na štetu Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća, a ugovornici su pritom postupali sa lošim namerama, tj. namerom da se nanese šteta trećem licu i omogući korist tužiocu.

To dalje podrazumeva da se nameće i pitanje pravnog dejstva zaključenog ugovora u odnosu na treće lice, konkretno JGSP. Ugovornici su bili namerni da delatnost staničnih usluga u međumesnom i međunarodnom saobraćaju izmeste sa ... broj ..., na novoizgrađenu autobusku stanicu tužioca. A to podrazumeva, iako nije direktno rečeno zabranu – onemogućavanje ove delatnosti dotadašnjem i sadašnjem vršiocu JGSP-u i poveravanje iste delatnosti u celosti tužiocu. Otuda se nameće pitanje može li takvo ugovaranje na štetu vršioca te delatnosti i prenošenjem iste na tužioca proizvoditi pravno dejstvo u odnosu na JGSP. Može li tuženi ugovorom preuzeti takvu obavezu i realizovati je. Po oceni revizijskog suda takvo ugovaranje je ništavo. Ništavo, zato što postoji zakonom propisan pravni put za izmenu delatnosti privrednog društva, pa i javnog preduzeća koje je osnovala lokalna samouprava, Grad Novi Sad. Javno preduzeće kao i privredno društvo ima svoj osnivački akt, rešenje o registraciji osnivanja opšte i druge akte. Izmena osnivačkog akta na osnovu koga je registrovana delatnost javnog preduzeća, vrši se na način propisan tim aktom, statutom i odlukom o tome koju donosi nadležni organ upravljanja. To u svakom slučaju ne može da bude samo tuženi kao osnivač, niti se to može činiti ugovorom kako su to bili namerni da učine ugovornici (parničari) u sporu.

16. Posledice ništavosti se u principu otklanjaju vraćanjem u pređašnje stanje, tj. u stanje pre zaključenja ništavog ugovora. To znači da je u slučaju ništavosti svaki ugovarač u obavezi da vrati drugom sve što je primio po osnovu ništavog ugovora. Ako to nije moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, daje se odgovarajuća naknada u novcu ukoliko zakonom nije šta drugo određeno. Pritom, pri odlučivanju o dejstvima ništavosti revizijski sud ceni savesnost ugovornika, zajedničku nameru, nedopušteni motiv i predmet ugovaranja vodeći računa i o zaštiti društvenih interesa koji se ugrožavaju i povredi dobrih običaja.

Osim povraćaja u pređašnje stanje, kao pravna posledica ništavosti ugovora može se pojaviti i naknada štete, jer zaključenjem ništavog ugovora jedna strana može pretrpeti štetu usled neizvršenja ugovornih obaveza. Naknadu štete može tražiti samo savesna strana, tj. ona koja nije znala, niti je prema okolnostima mogla znati za ništavost. Revizijski sud zaključuje da su oba ugovornika znala za ništavost ugovora i da su bila namerna za zaključenje takvog ugovora u cilju omogućavanja monopolskog položaja tužiocu.

17. Nižestepeni sudovi su potpuno prevideli činjenice vezane za slobodu ugovaranja, motive takvog ugovaranja, cilj i nameru tako zaključenog ugovora. Time se kao nečim bitnim za odlučivanje o osnovu odgovornosti nisu bavili. Nekritički su pošli samo od stava da tuženi nije izvršio ugovornu obavezu previđajući pritom dozvoljenost takvog ugovaranja. Kod postojanja nesavesnosti, nedopuštenog motiva i predmeta ugovoranja, revizijski sud je zaključio da je predmetni ugovor ništav u delu koji se tiče izvršenja ugovora od strane tuženog u pogledu obezbeđenja tužiocu isključivog obavljanja delatnosti prihvatanja i otpremanja autobusa u međumesnom i međunarodnom saobraćaju. Ta ništavost zahteva i odgovore na sledeća pitanja, a ona su:

- ko treba da snosi posledice neizvršenja ugovora od strane tuženog i u kom obimu;

- da li samo tuženi ili oba nesavesna ugovornika; - ako, oba ugovornika treba da snose posledice ništavosti u čemu se sastoji njihova pojedinačna odgovornost i koje su srazmere iste.

Revizijski sud zastupa stav da posledice neizvršenja ugovora od strane tuženog u smislu nastanka štete u vidu izmakle koristi za tužioca moraju da snose oba ugovornika. Ne može je snositi samo tuženi. Ne može zbog toga što nije samo on kriv za zaključenje ništavog ugovora. Kriva su oba ugovornika i njihova krivica je jednaka. Ona proizilazi iz zajedničke volje namere i cilja ugovaranja. Proizilazi da su oba ugovornika u tom smislu bila na tzv. „istom zadatku“, jer su skrivenim i vešto formulisanim odredbama ugovorili onemogućavanje delatnosti pružanja staničnih usluga u međumesnom i međunarodnom saobraćaju JGSP-u prenošenjem te nadležnosti na tužioca.

Iz dosadašnjeg izlaganja vezanog za savesnost, motiv, lošu nameru, nedozvoljen predmet (činjenje) nesumnjivo proizilazi da je odgovornost ugovornika ista – jednaka. To podrazumeva da postoji podeljena odgovornost za nastalu štetu u jednakoj srazmeri. Obzirom da vraćanje u pređašnje stanje kao otklanjanje posledice ništavosti nije moguće, posledice ništavosti se mogu otkloniti samo kroz naknadu štete, koja je neizvršenjem ugovora nastala za tužioca. Zaključeni ugovor je atipičan, sa prikrivenim i nedopuštenim motivom, sakrivenim kroz veštu formulaciju „izmeštanje međumesnog i međunarodnog saobraćaja.“ Pravilo je da nesavesna ugovorna strana nema prava na naknadu štete. Međutim, to pravilo u konkretnom slučaju mora da trpi izuzetak. Izuzetak, kod naknade štete nastale zaključenjem ugovora od strane oba nesavesna ugovornika. Oba ugovornika su po oceni revizijskog suda jednako nesavesna. Stoga kod postojanja obostrane i jednake nesavesnosti za zaključenje ništave ugovorne obaveze tuženog, nastalu štetu ne može trpeti samo nesavestan ugovornik koji ju je pretrpeo (tužilac). Ne može zbog toga što je inače ne bi pretrpeo da je tuženi bio savestan i odbio da sa njim zaključi predmetni ugovor. Napominje se, da i načela pravne sigurnosti moraju biti zastupljena i kod tako zaključenog ugovora, a ona u konkretnoj situaciji nalažu da posledice ništavosti ugovora rezultirane nastankom štete za tužioca moraju da snose oba ugovornika. Stoga, revizijski sud zaključuje da konkretne okolnosti zahtevaju dosudu polovine osnovane i dokazane štete.

U pomenutom smislu se mora posmatrati i obim te štete. Već pominjana nesavesnost, loša namera, nedopušteni motiv, nedozvoljen predmet (činidba tuženog), povreda društvenog dobra, obim protivzakonitosti, zahtevaju da se u skladu sa svim tim odredi i obim naknade štete. Stoga se, obim štete u smislu vremenskog okvira mora posmatrati na već pomenuti način. Sve te okolnosti moraju biti cenjene i pri dosudi obima štete u smislu njenog vremenskog trpljenja. Predmet spora je zahtev za isplatu štete u vidu izmakle koristi za period od 57 meseci, tj. od 01. marta 2007. pa do 01. decembra 2011. godine. Ceneći sve pomenute okolnosti vezane za zaključenje ugovora, odlučeno je da se tužiocu kao nesavesnom ugovorniku dosudi šteta i to samo u utuženom vremenskom periodu što podrazumeva da se to pravo iscrpljuje za period posle toga. Svako drugo rešenje bilo bi suprotno okolnostima takvog ništavog ugovaranja. Načela pravičnosti zahtevaju dosudu samo osnovane i utužene štete obuhvaćene ovom tužbom. To podrazumeva da se šteta ne može ostvarivati u budućnosti iz ništave ugovorne odredbe, jer za to nepostoji pravni osnov obzirom da niko ne može ostvarivati buduća prava zasnovana na nesavesnosti i nedozvoljenom ugovaranju (ništavoj ugovornoj obavezi).

Izraženi pravni stav i na njemu zasnovana revizijska odluka, vezano za osnov odgovornosti zasniva se na opštem načelu iz člana 10, 11, 12, 13, 14, 16. st.1. i 2. člana 25. st.1. i 2. ZOO. Zanosvana je i na nedopuštenom osnovu jer svaka ugovorna obaveza mora imati dopušteni osnov, a osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima (član 51. st.1. i 2. ZOO). Zakonodavac je u članu 52. ZOO, propisao da ako je osnov nedopušten ugovor je ništav. Nedopuštena pobuda u do sada u pomenutom smislu, predmetni ugovor čini bez pravnog dejstva, što proizilazi iz člana 54. stav 2. ZOO. Ugovorena obaveza tuženog je ništava i u smislu člana 103. stav 1. ZOO. Njome se povređuje i konkurencija propisana u članu 2. Zakona o konkurenciji („Sl. glasnik RS“, broj 70/2005), koji Zakon se personalno primenjuje i na parničare u smislu člana 4. stav 1. te zakonske norme.

Sledom rečenog o pomenutom osnovu i obimu štete odlučeno je i na osnovu člana 104. st.1. i 3. i analognoj primeni stava 2. te zakonske norme, propisane u Zakonu o obligacionim odnosima.

Sud u smislu člana 109. stav 1. ZOO, na ništavost pazi po službenoj dužnosti.

Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ZOO), a predmetna šteta nastala je kao što je do sada već rečeno krivicom oba ugovornika. Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom ili analogno tome kada su štetu prouzrokovali ugovornici namerno ili nepažnjom (član 158. ZOO). Podeljena odgovornost ugovornika za naknadu štete zasnovana je na članu 192. ZOO, a o njoj je odlučivano i na osnovu već pominjane odredbe člana 104. stav 3. ZOO.

18. I pored iznetog nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za isplatu izmakle koristi u visini od 1.333.914.000,00 dinara. Dosuđeni iznos sastoji se u izmakloj koristi nastaloj zbog nemogućnosti poslovanja autobuske stanice u visini od 615.600.000,00 dinara, očekivanoj dobiti od zakupa u visini od 323.760.000,00 dinara, očekivanoj dobiti od izdavanja reklamnog prostora u iznosu od 106.080.000,00 dinara i u razlici dobiti po najvišim cenama cenovnika Privredne komore Srbije u iznosu od 288.534.000,00 dinara. Za utuženi period od 01. marta 2007. godine do 01. decembra 2011. godine, dosuđen je iznos od 1.333.914.000,00 dinara.

19. Po oceni revizijskog suda postoji samo pravni osnov za dosudu izmakle koristi zbog nemogućnosti poslovanja autobuske stanice u visini od 615.600.000,00 dinara u ovom utuženom periodu. Ta visina je utvrđena na osnovu ostvarene dobiti koju mesečno ostvaruje postojeća autobuska stanica MAS korisnika JGSP, na ... br. ... .

Obzirom da je u prethodnom izlaganju izražen stav da su oba ugovornika na jednake delove kriva za nastalu štetu, ovaj utuženi i nižestepenim presudama pravnosnažno dosuđeni iznos treba umanjiti za polovinu tj. za deo štete koju mora da snosi tužilac. Polovina ove štete iznosi 307.800.000,00 dinara.

Revizijski sud je u ovom delu odbio reviziju tuženog kao neosnovanu (stav IV izreke revizijske presude), što podrazumeva da je tuženi obavezan da plati tužiocu izmaklu korist zbog neposlovanja autobuske stanice u iznosu od 307.800.000,00 dinara sa kamatom po stopi Zakona počev od 20. decembra 2011. godine pa do isplate.

Pravo tužioca na dosudu ovog iznosa, a obaveza tuženog na njegovu isplatu zasnovana je na odredbi člana 189. ZOO. Visina naknade štete određena je po cenama utvrđenim približno danu presuđenja, a pri dosuđenju uzeta je u obzir samo izmakla korist – dobitak koji je tužilac mogao osnovano.očekivati po redovnom toku stvari.

20. Suprotno stavu nižestepenih sudova, revizijski sud smatra da su nižestepeni sudovi pogrešno, bez valjanog pravnog osnova i činjeničnog uporišta obavezali tuženog da plati preostalu utuženu štetu po osnovu očekivane dobiti od zakupa i izdavanja reklamnog prostora i razlike dobiti po cenama Privredne komore Srbije. Ta šteta dosuđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka Dragaš Jovana od 20.10.2011. godine. Nalaz veštaka je u celosti i nekritički prihvaćen. Pritom, nižestepeni sudovi previđaju postojanje odredbe člana 8. ZPP, kojom je propisano da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane i o tome odlučuje na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. To dalje podrazumeva da se pri oceni nalaza veštaka i kod utvrđenja visine štete mora poći od tržišnih uslova. Tržišnih u smislu ponude i tražnje za poslovnim i kancelarijskim prostorom u gradu. I to na svim lokacijama grada, a posebno na lokaciji nove autobuske stanice. Naravno, da će se ceniti činjenica da li je u gradu veća ponuda od tražnje poslovnog i kancelarijskog prostora, te postoji li u gradu i u kom obimu postoji nezakupljeni poslovni i kancelarijski prostor. Pri utvrđivanju visine veštak posebno ne uzima u obzir ovu bitnu činjenicu. Zanemario ju je, a nižestepeni sudovi nekritički prihvatajući nalaz, prihvataju optimističku nadu tužioca u tom smislu, koju je u celosti prihvatio i veštak Jovan Dragaš. Veštak je kod utvrđivanja visine ove štete pošao od pretpostavke da bi tužilac na lokaciji autobuske stanice u celosti izdao kako poslovni tako i kancelarijski prostor u zakup. Pri tom nema odgovora na pitanje zašto, ako je kancelarijski prostor tako atraktivan, tužilac isti nije izdao u zakup po pribavljanju upotrebne dozvole za vršenje staničnih usluga jer obavljanje delatnosti u kancelarijskom prostoru u principu nije strogo vezano za obavljanje delatnosti autobuske stanice. To isto važi i za očekivanu dobit od izdavanja reklamnog prostora. Tužilac smatra i to tužbom traži, a veštak nekritički prihvata tu optimističku nadu i utvrđuje da bi tužilac u utuženom periodu u potpunosti izdao raspoloživi reklamni prostor i mesečno ga naplaćivao u iznosu od 1.860.000,00 dinara mesečno, a u utuženom periodu u ukupnom iznosu od 106.020.000,00 dinara.

Sledom rečenog, revizijski sud smatra da za dosudu ova dva vida štete u vidu izmakle koristi nisu ispunjeni zakonski uslovi. Zbog toga što se radi o optimističkoj nadi koja ne može biti osnov za dosudu ove štete u smislu člana 189. stav 3. ZOO, kojom zakonskom normom je propisano da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Međutim, utuženi dobici se realno nisu mogli očekivati, niti osnovano projektovati. Stoga su nižestepeni sudovi ove utužene iznose trebali kao neosnovane odbiti, a ne dosuditi.

Svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8. ZPP), ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, postojanje činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 223. ZPP). Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno. To jasno proizilazi iz člana 220, 221. stav 1. 223. važećeg ZPP, koji se primenjuje na materijalnopravni odnos stranaka. Kod činjenice da tužilac nije dokazao postojanje osnova i visine ove utužene štete, tužbeni zahtev je umesto što je usvojen trebalo odbiti kao neosnovan sa razloga nedokazanosti osnovanosti istog.

21. Nižestepeni sudovi dosudiše tužiocu i štetu u mesečnom iznosu od 5.062.000,00 dinara, na ime razlike dobiti po cenovniku usluga koji je primenjivan na tadašnjoj i sadašnjoj autobuskoj stanici za međumesni i međunarodni saobraćaj i maksimalnih cena tih usluga limitiranih i maksimalnih cena tih usluga limitiranih cenovnikom Privredne komore Srbije. Prilikom odlučivanja o ovom vidu štete mora se poći od postojećih okolnosti i načinu na koji je ona utvrđena. Ona je utvrđivana na osnovu poslovanja autobuske stanice u utuženom periodu i utvrđeno da je stvarni dobitak u mesečnom iznosu od 10.800.000,00 dinara. Taj iznos je utvrđen prema važećem i primenjivanom cenovniku staničnih usluga. Međutim, želja tužioca u tom smislu je daleko veća. Tužilac smatra da je postojeća autobuska stanica MAS trebala da odredi cene po maksimalnim cenama dozvoljenim od strane Privredne komore Srbije za pojedine stanične usluge i da bi on primenio te cene pri pružanju staničnih usluga, te da bi stoga po tom osnovu ostvarivao mesečno još po 5.062.000,00 dinara. Kod ovakvog poslovnog razmišljanja i pristupa nameće se pitanje i drugih razloga zbog kojih nije zaživela autobuska stanica u očekivanom smislu. Međutim, nezavisno od tužiočevih ambicija koje ne mogu biti osnov za dosuđenje, suprotno rezonu veštaka i nižestepenih sudova koji prihvataju nalaz veštaka, revizijski sud smatra da tužiocu ne pripada pravo na ovu štetu jer je parametar za dosudu te štete samo visina koja je na ime staničnih usluga mesečno ostvarivana na tadašnjoj i sadašnjoj autobuskoj stanici MAS. Otuda je i ovaj deo tužbenog zahtva odbijen kao neosnovan sa razloga nedokazanosti osnovanosti istog.

22. Sledom iznetog revizijski sud je o ova tri tužbena zahteva odlučio odbijanjem istih preinačujući nižestepene presude odbijanjem tužbenog zahteva u iznosu od 1.026.114.000,00 dinara. U ovom novčanom iznosu sadržan je i deo odbijenog tužbenog zahteva za štetu zbog nemogućnosti korišćenja autobuske stanice u visini od 307.800.000,00 dinara.

To podrazumeva da su nižestepeni sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava dosudili tužiocu iznos od 1.026.114.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 20.12.2011. godine, koji je revizijski sud na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 407. stav 1. ZPP, preinačenjem nižestepenih presuda odbio kao neosnovan odlučivši tako u stavu I izreke revizijske presude.

Obzirom da su neosnovani revizijski razlozi vezani za dosudu štete zbog nemogućnosti iskorišćenja – korišćenja autobuske stanice u iznosu od 307.800.000,00 dinara, revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu IV izreke presude.

23. Preinačena su i nižestepena rešenja sadržana u izrekama prvostepene i drugostepene presude, kojima je obavezan tuženi da tužiocu i umešaču isplati troškove prvostepenog postupka, a umešaču i troškove drugostepenog postupka i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora. Tako je odlučeno rešenjem o troškovima spora sadržanim u stavu III izreke revizijske presude, zasnovanim na odredbi člana 161. stav 2. a u vezi sa članom 149. stav 2. ZPP. Obzirom na uspeh u sporu odlučeno je da stranke u sporu uključujući tu i umešača na strani tužioca treba i moraju da snose svoje troškove prvostepenog, drugostepenog i trećestepenog postupka.

To isto važi i za troškove spora nastale u vezi sa odgovorima na podignuti zahtev za zaštitu zakonitosti. Parnične radnje podnošenja odgovora na zahtev su bile nepotrebne i suvišne i otuda nema mesta dosudi ovih troškova u smislu člana 150. stav 1. ZPP.

24. Primećuje se, da umešač na strani tužioca nepotrebno ukazuje na zahteve nadležnih iz Evropske unije za preispitivanje tzv. „kontroverznih“ privatizacija uključujući tu i privatizaciju „AA“ ..., koga je privatizovao na aukcijskoj prodaji umešač na strani tužioca. Spor parničara nije spor nastao iz privatizacije i sa njom nema dodirnih tačaka. Eventualni rizični kreditni plasmani odobreni tužiocu ne mogu predstavljati pravni osnov za njihovo namirenje iz ništave ugovorne odredbe koju su zaključili parničari.

III

Republičko javno tužilaštvo je protiv prvostepene i drugostepene presude u označenom delu podiglo zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev je podignut na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 361. stav 1. tačka 5. ZPP. Podignutim zahtevom predlaže da se zahtevom pobijane presude preinače i kao neosnovani odbiju tužbeni zahtevi.

Tužilac i umešač podnose odgovor na podignuti zahtev za zaštitu zakonitosti, spore osnovanost zahteva i predlažu da se zahtev kao neosnovan odbije.

U podignutom zahtevu za zaštitu zakonitosti se ističe da je raspolaganje stranaka zahtevima ograničeno prinudnim propisima koji regulišu nastanak, sadržinu i prestanak subjektivnih prava. Te imperativne norme su obavezne za stranke i one ih ne mogu svojom voljom menjati, pa su sudovi u postupku dužni da spreče to kršenje prinudnih propisa. Ako se imperativnim normama koje su sadržane u bilo kom zakonskom aktu nešto zabranjuje, sud ne može usvojiti zahtev stranaka ako je taj zahtev suprotan Zakonu (član 3. stav 3). Sud je zato dužan da ceni da li je taj zahtev pravno dozvoljen, pa ako utvrdi da je reč o nedozvoljenom raspolaganju stranaka, odnosno da stranka zloupotrebljava pravo u postupku, dužan je da odbije zahtev, odnosno da ne uvaži raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio o izjavljenom zahtevu na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 415. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 od 28. septembra 2011. godine, stupio na snagu 01. febraura 2012. godine).

Zahtev je ispitan na način propisan članom 421. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučeno je kao u stavu V izreke presude iz sledećih razloga:

Zahtev nije osnovan.

Nije osnovan zbog toga što za usvajanje zahteva nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 3. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Pomenutom zakonskom normom propisano je:

„Stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka. One se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se.

Sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.“

Pomenuta procesna norma je potpuno jasna. Ona ne ostavlja nikakve dileme u njenoj primeni. To dalje podrazumeva da se pod nedozvoljenim raspolaganjima iz ove procesne norme podrazumevaju dispozitivne radnje vezane samo za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja. Druge dispozitivne radnje ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, kao procesni osnov za izjavljivanje, a sledom toga i usvajanje zahteva. Zakonska norma je restriktivna i ograničava razloge za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Osnovanost zahteva ceni se prema iskustvenoj praksi Vrhovnog kasacionog suda samo u smislu dispozitivnog raspolaganja vezanog za radnje preduzete u parničnom postupku. I to samo dispozitivne radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenog poravnanja. Ostale dispozitivne radnje ne mogu biti predmet preispitivanja podignutog zahteva. Procesna norma iz člana 3. stav 2. i 3. ZPP, se potpuno restriktivno tumači i primenjuje. Takva restriktivnost isključuje sankcionisanje nedozvoljenih raspolaganja na koje ukazuje podnosilac zahteva.

Zato je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. stav 1. a u vezi sa članom 421. stav 2. ZPP odlučeno odbijanjem zahteva kao neosnovanog (stav V izreke revizijske presude).

Predsednik veća - sudija

Stojan Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Olivera Strugarević