Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1679/21 od 01.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv stava V izreke pobijane presude i žalba tuženog izjavljena protiv stava I, II, IV i V izreke pobijane presude, pa je potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima I, II, IV i V izreke, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati revizijski razlog nema. Nasuprot navodima revidenta, drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema stanju u spisima, presudom Privrednog suda u Beogradu 6 P 3641/2015 od 06.12.2016. godine pravnosnažno je utvrđeno da je tuženi izvršio povredu žiga tužioca i učinio delo nepoštene tržišne utakmice na taj način što je neovlašćeno i bez saglasnosti tužioca stavljao u promet i oglašavao prodaju zaštitnih rukavica obeleženih znakom koji je bitno sličan žigu tužioca, stvarajući na taj način zabunu u relevantnom delu javnosti o poreklu i svojstvu proizvoda, zbog čega je tuženom zabranjeno vršenje svih daljih radnji kojim se povređuje registrovani žig tužioca i čini delo nelojalne konkurencije, dok je u pogledu zahteva koji se tiču materijalne štete u vidu izgubljene dobiti i uništenja predmeta kojim je izvršena povreda žiga, navedena prvostepena odluka ukinuta i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, dana 20.05.2015. godine, izvršena je od strane tržišne inspekcije iz Novog Sada kontrola u prostorijama sedišta tuženog i privremeno je oduzeto 7.856 pari zaštitnih rukavica obeleženih oznakom ... (3900 pari zaštitnih rukavica sa oznakom ... 0901A, 1494 pari zaštitnih rukavica sa oznakom ... 0901 BF+, 62 para zaštitnih rukavica sa oznakom ... 0901 A i 2400 pari zaštitnih rukavica sa oznakom ... 0901 V) zbog osnovane sumnje da je izvršena povreda tužiočevog žiga ... reg.br.68222. Tužiocu je priznat individualni žig br. Ž-2014-242 sa pravom prvenstva od 19.02.2014. godine za znak ... za robu i usluge iz klase 9 ( rukavice), a žig je upisan u registar žigova 16.10.2014. godine i nalazi se u važnosti do 19.02.2024. godine. Tuženi je odštampao kartice za period od 01.01.2014.-31.12.2014. godine, iz kojih se vidi da je u navedenom periodu izvršen promet (ulaz i izlaz) spornih zaštitnih rukavica. Na okolnost visine štete u vidu izgubljene dobiti tužioca, koja predstavlja predmet tužbenog zahteva, veštak je prvobitno izradio dve varijante nalaza i mišljenja, te je prema prvoj varijanti izgubljena dobit opredeljena na iznos od 214.694,03 dinara (izgubljena dobit tužioca utvrđena na osnovu vrednosti prodatih rukavica od strane tuženog), a prema drugoj varijanti veštačenja izgubljena dobit iznosi 461.065,93 dinara za period od 19.02.2014. godine do 31.12.2015. godine (izostanak dobiti tužioca koja je nastala kao posledica smanjene prodaje proizvoda u periodu kada je tuženi konkurisao tužiocu na tržištu sa istom vrstom proizvoda obeleženih znacima bitno sličnim tužiočevim). Iz dopunskog veštačenja (izvršenog u ponovnom postupku po nalogu Privrednog apelacionog suda) utvrđeno je da izgubljena dobit tužioca iznosi ukupno 877.470,84 dinara za period od 19.02.2014. godine do 31.12.2015. godine i da je ista obračunata imajući u vidu izgubljenu dobit koju bi tužilac ostvario realizacijom one količine robe kojom je povreda izvršena uzimajući u obzir jediničnu dobit koju tužilac ostvaruje u prometu svojih proizvoda.

Prvostepeni sud je, odlučujući u ponovnom postupku o ovom delu tužbenog zahteva, isti usvojio, i to u delu u kome je traženo uništenje predmeta kojim je izvršena povreda žiga, primenom odredbe čl.73a stav 1.tačka 3. Zakona o žigovima, sa obrazloženjem da je nakon specifikacije rukavica moguće pristupiti uništenju istih, te je primenom čl. 50. stav 1. tačka 3) i 50a Zakona o trgovini, kao i čl.154 i 155. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu na ime izgubljene dobiti dosudio dopunskim veštačenjem utvrđen iznos od 877.470,84 dinara za period od 19.02.2014. godine do 31.12.2015. godine, sa kamatom od dana 11.02.2020. godine kao dana saznanja tuženog za visinu štete. Ovaj sud je prihvatio dopunski nalaz veštaka kao jasan, dosledan, objektivan i urađen u skladu sa pravilima struke i postavljenim zadatkom veštačenja, te je istakao da navodi tuženog kojim osporava utvrđenu visinu štete pozivajući se na metodologiju obračuna kojim bi se utvrdio pretpostavljeni procenat licencne naknade od neto dobiti koju je ostvario tuženi prodajom rukavica, nije osnovan, imajući u vidu da tužilac nije postavio zahtev na ime licencne naknade umesto štete, već na ime naknade štete na osnovu čl.72.stav 1.tačka 5.Zakona o žigovima.

Drugostepeni sud odbija žalbe tužioca i tuženog i potvrđuje prvostepenu presudu, prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Posebno obrazlaže da je uništenje predmeta kojim je izvršena povreda žiga osnovano imajući u vidu da je sporni znak sastavni deo tkanine (rukavica) i nije fizički odvojiv pošto je štampan belim slovima na podlozi braon boje, te da je suština zahteva za uništenje ili preinačenje robe da se spreči nastavak povrede prava, a po oceni tog suda navedeno je moguće samo putem uništenja robe jer ukoliko je moguće ukloniti sporni znak, utoliko pre je moguće isti ponovo štampati. U pogledu dosuđenog iznosa na ime naknade štete ovaj sud je istakao da smanjena dobit tužioca u spornom periodu nije stavljena tuženom na teret u ukupnom iznosu, odnosno u odnosu na ukupnu dobit tužioca, već u srazmeri, odnosno prema procentu učešća neto dobiti u ostvarenom ukupnom prihodu tužioca koji je ostvaren prilikom prodaje rukavica od strane tužioca (jedinična dobit).

Prema oceni revizijskog suda, pobijana odluka je pravilna.

Pre svega, pravilno nižestepeni sudovi polaze od odredbi člana 73a stav 1. tačka 3) i 5) Zakona o žigovima. Neovlašćeno korišćenje žiga daje pravo nosiocu žiga da pored samog utvrđenja povrede prava, zahteva i, između ostalog, uništenje predmeta kojima je izvršena povreda prava i naknadu štete nastale povredom prava. Shodno odredbi člana 73a stav 2. Zakona o žigovima lice koje povredi pravo odgovara za štetu po opštim propisima o naknadi štete. U konkretnom slučaju po pravilnom zaključku drugostepenog suda radi se o sprečavanju nastavka povrede prava u kom cilju je pravilno usvojen zahtev za uništenje predmeta kojim je izvršena povreda prava, a tuženi je kao lice koje je podražavajući žig tužioca u meri da može stvoriti zabunu o proizvodu time tužiocu prouzrokovao štetu i dužan je istu naknaditi. Navedeno posebno imajući u vidu da je sporni znak kojim je izvršena povreda žiga fizički neodvojiv od same tkanine, te da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je tuženi kao subjekt koji je na ovakav način izvršio povredu tuđeg žiga, koji mu je na tržištu konkurisao istom vrstom proizvoda obeleženom znacima koji su bitno slični zaštićenim dužan da snosi posledice svog nedozvoljenog postupanja. Nesporno je da se radi o zakonom propisanim posledicama, a opredeljenje za njenu primenu je sadržano u samoj ozbiljnosti povrede tužiočevog prava imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o gruboj povredi prava tužioca na žig koja može imati negativne efekte na dalje poslovanje tužioca.

U reviziji tuženi ističe da je sud propustio da ceni celishodnost uništenja predmetne robe, u smislu odredbe čl.73a stav 4. Zakona o žigovima, te da u ponovnoj raspravi nije postupljeno po stavovima, ocenama i smernicama iz ukidajuće drugostepene odluke. Međutim, suprotno navodima tuženog ne radi se o nedoslednosti u pobijanoj odluci. Naime, Zakonom o žigovima uređeno je pitanje obima i načina ostvarenja zaštite ovog prava, a pravo na uništenje predmeta je nesporno jedno od prava koje pripada tužiocu kao licu čije je pravo na žig povređeno. Odredbom člana 73a stav 4. Zakona o žigovima propisano je da pri razmatranju tužbenih zahteva iz stava 1. tačka 3) ovog člana (oduzimanje, isključenje iz prometa, uništenje ili preinačenje, bez naknade, predmeta kojima je izvršena povreda prava), sud uzima u obzir srazmeru između ozbiljnosti povrede prava i traženih mera, kao i interese trećih lica. Drugostepeni sud je, kod utvrđene činjenice da je sporni znak kojim je povređen žig sastavni deo tkanine i fizički neodvojiv, pravilno cenio celishodnost usvajanja takvog zahteva tužioca te je pravilno usvojen tužbeni zahtev kojim je traženo uništenje predmeta kojim je izvršena povreda prava s obzirom da se samo na taj način može sprečiti dalja povreda prava tužioca. Osim toga, kako je već istaknuto, radi se o gruboj povredi tužiočevog prava koja opravdava izricanje zahtevane mere s obzirom da su kupci spornih predmeta dovedeni u zabludu koja može umanjiti čuvenost i distinktivnost robe zaštićene žigom. Dakle, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajuću u vidu zakonom propisanu srazmernost i nalazeći da u konkretnom slučaju nije dokazano postojanje na strani trećih lica interesa za drugačijim postupanjem, radi se o takvoj povredi prava za koju je, u cilju sprečavanja dalje povrede prava, potrebno uništenje predmeta kojim je izvršena povreda. Isticanje revidenta da trpi štetu usled onemogućavanja da uklanjanjem spornog znaka sačuva svoju robu je bespredmetno s obzirom da je tuženi neovlašćeno koristio žig tužioca i time svojim protivpravnim radnjama skrivio nastanak štete.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje i na pogrešan obračun naknade štete koja tužiocu pripada. Naime, visina naknade štete obračunata je imajući u vidu izgubljenu dobit koju bi tužilac ostvario realizacijom one količine robe kojom je povreda izvršena uzimajući u obzir jediničnu dobit koju tužilac ostvaruje u prometu svojih proizvoda. Radi se o releventno određenoj visini nastale štete imajući u vidu da je time ostvarena srazmera u smislu dosuđivanja dobitka koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom, sve u smislu odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni navodi revidenta koji se odnose na zahtev za izuzeće veštaka nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke. Ovo iz razloga što je sudski veštak svoj nalaz i mišljenje dao uzimajući u obzir zadatak veštačenja dat od strane suda, pri čemu je u potpunosti i na argumentovan način odgovorio na sve primedbe tuženog. Nezadovoljstvo parnične stranake rezultatom veštačenja ne može predstavljati razlog za izuzeće sudskog veštaka.

Dakle, visina naknade štete u vidu izmakle koristi pravilno je utvrđena, te je ista i pravilno dosuđena sa zakonskom zateznom kamatom od dana utvrđivanja njene visine, što je dan veštačenja, imajući u vidu da se visina štete u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a vreme donošenja odluke podrazumeva kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (veštačenja) do dana donošenja prvostepene presude.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tužioca ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić