U IMA NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parničnom postupku po tužbi tužioca J.-j. a.d. u stečaju iz N.S., ulica ... broj …, koga u revizijskom postupku zastupa S.R., advokat iz N.S., protiv tuženog E.B. A.D. iz N.S., ulica ... broj …, koju zastupa U.K., advokat iz N.S., radi utvrđenja ništavosti ugovora i založne izjave, vrednost predmeta spora po tužbi 55.768.230,00 dinara i po protivtužbi radi utvrđenja osporenog potraživanja, vrednost predmeta spora 1.566.559,08 eura, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 3243/14 od 23.10.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 05.11.2015. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava II izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 3243/14 od 23.10.2014. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P broj 1144/2011 od 20.05.2013. godine, u stavu 1 izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o dugoročnom kreditu broj … od 06.10.2006. godine koji je zaključen između tužioca i tuženog, te da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava od 27.11.2007. godine data na osnovu ugovora od 06.10.2006. godine koju je tužilac u korist tužene overio pod brojem ZL … pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov broj ..., a na osnovu koje je u listu nepokretnosti broj … K.O. N.S. 1 upisana jednostrana hipoteka u korist tuženog na iznos od 1.338.437,62 eura, te da je tuženi dužan trpeti brisanje označene hipoteke, kao i da se naloži RGZ – Službi za katastar nepokretnosti u Novom Sadu da briše založno pravo – jednostranu sudsku hipoteku upisanu u korist tužene. Stavom 2 izreke, protivtužbeni zahtev je usvojen, te je utvrđeno kao osnovano razlučno potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 1.254.425,14 eura na ime glavnice 145.081,96 eura, a na ime obračunate ugovorene kamate 69.307,12 eura na ime obračunate zakonske zatezne kamate, ukupno 150.484.717,04 eura, obezbeđeno hipotekom prvog reda na nepokretnosti – poslovnim zgradama od 1 do 9, za koje nije utvrđena delatnost, sagrađenim na parceli … u N.S., na ... i zemljište pod zgradom – objektom na istoj parceli ukupne površine 02 ha 29 ari i 54 m2, sve upisano u list nepokretnosti … K.O. N.S. 1, objekti u vlasništvu tuženog u 1/1 dela. Odlukom iz stava 3 obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.711.270,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 3243/14 od 23.10.2014. godine u stavu 1 izreke je nastavljen žalbeni postupak prekinut rešenjem istog suda od 13.02.2014. godine, pa je stavom II delimično odbijena kao neosnovana žalba tužioca i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P1 144/11 od 20.05.2013. godine u stavu 1. izreke se potvrđene. Stavom 3. izreke, ukinuta je presuda Privrednog suda u Novom Sadu P1 144/11 od 20.05.2013. godine i to u stavu 2 i 3 izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž broj 3243/14 od 23.10.2014. godine, tužilac je izjavio reviziju u odnosu na drugi stav izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ožalbenu presudu preinači i usvoji zahtev tužioca kojim zahteva da se utvrdi ništavost predmetnih pravnih poslova, te da tužiocu nadoknadi troškove prvostepenog, žalbenog i revizijskog postupka.

U odgovoru na reviziju, tužena banka je osporila u celini navode iz revizije i i predložila Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjene bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede postupka se ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 6.10.2006. godine u skladu sa zahtevom tužioca i odlukom tuženog, zaključile Ugovor o dugoročnom kreditu broj …. kojim je konstatovano da je tužilac bio korisnik sredstava po osnovu ugovora MFK … – YU-… od 24.12.1987. godine (zaključen između J. r. a., V. u. b. i N.b. –O. b. N.S. sa aneksima) i korisnik sredstava po osnovu ugovora MFK …-. YU-… od 29.12.1989. godine (zaključenog između DP J., V. u. b. i N.b. –O. b. ) po zajmu MFK …. YU. Prema ovom ugovoru stanje obaveza klijenta prema banci na dan 15.06.2006. godine iznosilo je 1.338.437,62 eura, koji je iznos tužilac bio dužan da kao reprogramirani dug plati u roku od sedam godina sa grejs periodom od 12 meseci, koji je uračunat u rok otplate, sa kamatom na dugovani iznos glavnice u iznosu 3M euribor+ 5 %. Po osnovu ovog ugovora data je i predmetna založna izjava. O zalaganju nepokretnosti doneta je odluka Upravnog odbora tužioca 16.11.2007. godine. Na osnovu izvršenog međusobnog usaglašavanja potraživanja i obaveza stranke su 30.07.2009. godine potpisale zapisnik o potvrdi stanja potraživanja i obaveza na dan 09.07.2009. godine.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o dugoročnom kreditu i ništavost založne izjave. Tužbeni zahtev je odbijen zato što tužilac ničim nije dokazao da postoje razlozi zbog kojih je tražio da se utvrdi ništavost ugovora, niti je dokazao da postoje razlozi za ništavost založne izjave date kao sredstvo obezbeđenja potraživanja iz predmetnog ugovora.

U obrazloženju pobijane odluke je navedeno da tužilac nije dokazao ispunjenost uslova iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu kojih bi se utvrdila ništavost ugovora a to su: da je u momentu zaključenja ugovora bio u stanju nužde, teškom materijalnom stanju, tako da se u konkretnom slučaju ne može se predmetni ugovor kvalifikovati kao zelenaški ugovor. Kada je u pitanju založna izjava, utvrđeno je da je ista data od strane ovlašćenog lica u zakonito sprovedenom postupku. U pobijanoj odluci je navedeno da pozivanje tužioca na zabludu i prevaru nije relevantno budući da se zahteva utvrđenje ništavosti, a ne poništaj ugovora, a osim toga protekao je i rok iz stava 2. člana 117. Zakona o obligacionim odnosima u kome se može tražiti poništaj ugovora zbog zablude ili prevare.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan i razloge koji su navedeni u pobijanoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Navodi revizije tužioca su neosnovani. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, tužilac je bio korisnik sredstava po osnovu ugovora MFK od 24.12.1987 i 29.12.1989 godine, koji su zaključeni između pravnih pethodnika parničnih stranaka. Tužena banka je platila na ime dospelih obaveza deo sredstava, tako da stanje obaveza tužioca na dan 15.06.2006. godine je iznosilo 1.338.437,62 eura. Predmetnim ugovorom naslovljenim kao ugovor o dugoročnom kreditu, koji su stranke zaljučile dana 6.10.2006 godine, reprogramirane su obaveze tužioca kao korisnika kredita, nastale po prethodno dva navedena ugovora o kreditu. Tužilac je dana 27.11.2007. godine overio založnu izjavu na osnovu koje je sproveden upis izvršne vansudske hipoteke na nepokretnostima upisanim u listu nepokretnosti broj .. K.O. N.S.1 u korist tuženog a radi obezbeđenja obaveza po osnovu ugovora o dugoročnom kreditu od 6.10.2006 godine. Navedena založna izjava je potpisana od strane ovlašćenog lica i odobrena odlukom Upravnog odbora tužioca od 16.11.2007. godine. Iz tih činjenica jasno proizilazi da je tužilac dužnik tuženoj banci, po ugovoru za koji sada neosnovano tvrdi da je ništav.

Sledom izloženog, navodi revizije da banka nije stavila tužiocu na raspolaganje sredstva po predmetnom ugovoru, pa je zbog toga ugovor ništav i navodi revizije da predmetni ugovor sadrži elemente nekog drugog pravnog posla ali ne ugovora o kreditu i da nije podoban da se na osnovu njega zasnuje založno pravo su neosnovani. U konkretnom slučaju predmetnim ugovorom je uređen kreditni odnos ugovornih strana iz dva ranije korišćena kredita, dobijena od međunarodne finansijske korporacije, pa je članom 2 i 3 predmetnog ugovora regulisan način preuzimanja i reprogramiranja obaveza. Reprogramiranje kredita je postupak u kome se menjaju uslovi ugovora o dodeli kredita, najčešće se menjaju rokovi i način plaćanja dospelih rata. Taj postupak se završava zaključenjem novog ugovora a to je u konkretnom slučaju, predmetni ugovor o dugoročnom kreditu, kojim se omogućava tužiocu kao kreditnom dužniku da po drugim uslovima na koje je pristao, vrati kredit koji je nesporno primio. Zato predmetni ugovor jeste ugovor o kreditu a ne neki drugi prikriveni pravni posao, kako se to revizijom neosnovano kvalifikuje.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u stavu jedan izreke presude.

Rešavajući po zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju u konkretnoj situaciji nije bio nužan, pa samim tim ni troškovi koji su nastali povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 165. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret tužioca, zbog čega je i odlučeno kao u stavu dva izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.