Predmet tužbenog zahteva je potraživanje na ime naknade štete zbog nezakonite obustave isporuke električne energije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu povodom isporuke električne energije. Tuženi je tužiocu ispostavio račun za juli 2012. godine kojim mu je fakturisao cenu za isporučenu električnu energiju u iznosu od 992.343,24 dinara sa rokom plaćanja 20.08.2012. godine. Tužilac je 09.08.2012. godine obavestio tuženog da je izmirio dug u iznosu od 700.000,00 dinara po računu za juni 2012. godine i zamolio da mu se dozvoli produženje roka za izmirenje ostatka duga do 22.08.2012. godine. Tužiocu je 24.08.2012. godine upućena opomena zbog neizmirenih obaveza u iznosu od 1.152.682,31 dinara. Opomenom su obuhvaćena zaduženja zaključno sa 20.08.2012. godine i uplate zaključno sa 23.08.2012. godine. U opomeni je tužilac upozoren da su se zbog neizmirenih obaveza po prethodnoj opomeni stekli uslovi za obustavu isporuke električne energije. Ostavljen mu je rok od 15 dana za izmirenje obaveza. Nakon toga, tuženi je ponovo obavestio tužioca 27.08.2012. godine o dospelom dugu zaključno sa računom za jul 2012. godine koji na dan obaveštenja iznosi 822.682,31 dinara. Tužilac je ponovo upozoren da će mu ukoliko ne izmiri dug do 28.08.2012. godine biti privremeno obustavljena električna energija. Dana 24.09.2012. godine tužilac je obavešten o stanju duga zaključno sa avgustom 2012. godine i upozoren da će mu ukoliko ne izmiri dug do 26.09.2012. godine biti obustavljena isporuka. Isporuka električne energije mu je obustavljena 27.09.2012. godine. Na dan obustave ukupan dug tužioca je iznosio 1.241.175,87 dinara, od kog iznosa neplaćeni deo računa za jul 2012. godine je 270.682,81 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nema osnova za obavezivanje tuženog na naknadu štete. Tužilac nije dokazao da je tuženi postupao protivpravno i da je njegova radnja u uzročnoj vezi sa štetom nastalom na imovini tužioca. Zato je odbijen tužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

U konkretnom slučaju nije ispunjen osnovni uslov za obavezivanje tuženog na naknadu štete, a to je protivpravno postupanje tuženog i postojanje uzročno- posledične veze između takvog postupanja i štete nastale na imovini tužioca.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni odredbe člana 153. Zakona o energetici. Ovom zakonskom odredbom ovlašćen je Operator sistema da kupcu zbog neizmirenja obaveza iz ugovora o prodaji obustavi isporuku električne energije, pod uslovima i na način propisan Zakonom, aktom o uslovima isporuke i snabdevanja i drugim propisima donetim u skladu sa Zakonom. Pre obustave isporuke energije kupcu mora biti dostavljena pismena opomena u kojoj je određen rok za otklanjanje uočenih nepravilnosti i nedostataka, koji ne može biti kraći od tri dana od dostavljanja opomene.

Tužiocu je pre izvršene obustave isporuke električne energije više puta dostavljena opomena sa obaveštenjem o stanju duga i upozorenjem na mogućnost obustave isporuke električne energije u slučaju neizmirenja duga. Ostavljen mu je i propisani rok za izmirenje obaveze. Opomenom od 24.08.2012. godine tužiocu je ostavljen rok od 15 dana za ispunjenje obaveze. Tužilac je obavešten o neizmirenom dugu i 27.08.2012. godine i upozoren na obustavu isporuke električne energije ukoliko ne izmiri obaveze. Upozoren je da svoj tehnološki proces rada prilagodi novonastalim uslovima. Tužilac je 27.08.2012. godine tražio prolongiranje isključenja do kraja nedelje (30/31.08.2012. godine). Dopisom od 10.09.2012. godine tražio je produženje roka za uplatu do 13.09.2012. godine. Električna energija mu je obustavljena 27.09.2012. godine. Do dana izvršene obustave tužilac dug nije imirio. Iz navedenog proizlazi da je tuženi postupio u skladu sa odredbom člana 153. Zakona o energetici. Izlazio je u susret tužiocu tako što je na njegov zahtev prolongirao obustavu isporuke energije. Izlazio mu je u susret i u pogledu odlaganja roka za izmirenje duga, koje tužilac nije ispoštovao. Otuda ne postoji protivpravnost u postupanju tuženog, a samim tim ni odgovornost za štetu koja bi proizašla iz njegovih nezakonitih radnji.

Neosnovani su revizijski navodi da su nižestepeni sudovi propustili da primene odredbu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima. Po tvrdnjama revidenta sudovi nisu postupili po njegovom predlogu da pribave unutrašnja akta tuženog kako bi ocenili da li su u konkretnom slučaju zaposleni kod tuženog postupili suprotno unutrašnjim aktima kojima je propisan postupak i procedura obustave isporuke električne energije.

Prema odredbi člana 170. Zakona o obligacionim odnosima preduzeće odgovara za štetu koju radnik u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu, osim ako dokaže da je radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Procedura isključenja električne energije predviđena unutrašnjim aktima je relevantna za postupanje radnika tuženog u okviru njegovog organizacionog procesa a ne za pitanje odnosa sa kupcem električne energije. Na odnose između privrednog društva za distribuciju električne energije i krajnjeg potrošača (kupca) primenjuju se odredbe Zakona o energetici, Uredbe o isporuci električne energije i supsidijarno odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Zaključenjem ugovora stranke preuzimaju i dužnost da svoju obavezu izvrše uz odgovornost za njeno ispunjenje. Obustava isporuke električne energije je predviđena zakonom, uredbom i zaključenim ugovorom kao ovlašćenje snabdevača u slučaju neispunjenja obaveze kupca. Prema tome, tuženi je imao zakonsko ovlašćenje da obustavi isporuku električne energije tužiocu zbog neizvršenih obaveza iz ugovora. Prethodno je ispoštovao Zakonom propisanu proceduru tako što je dostavio kupcu pisanu opomenu i ostavio mu propisan rok za izmirenje obaveze. Iz navedenih razloga, nedostavljanje unutrašnjih akata tuženog ne predstavlja osnov za odgovornost tuženog koju tužilac neosnovano zasniva na odredbi člana 170. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim revizijskim navodima se ponavljaju navodi iz žalbe koje je drugostepeni sud pravilno ocenio i dao jasne razloge za donetu odluku.

Na osnovu iznetih razloga je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić