Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 327/13 od 21.01.2015. godine, u prvom stavu izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete i to na ime izgubljene zarade u iznosu od 49.321 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.09.2005. godine do isplate, za iznos od 3.000 evra na ime plaćenih advokatskih troškova u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.11.2005. godine do isplate i zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 23.000.000,00 dinara i to na ime duševnih bolova zbog povrede prava na slobodu u iznosu od 12.000.000,00 dinara, zbog povrede ugleda i časti u iznosu od 10.000.000,00 dinara i zbog pretrpljenog straha u iznosu od 10.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.10.2008. godine do isplate. U drugom stavu izreke ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 1.835 evra na ime kamate koju bi tužilac ostvario na oročenu štednju za period položenog jemstva u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.02.2009. godine do isplate i u stavu drugom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2., člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/2014), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji poziva tužilac. Naime, tužilac se u reviziji pozvao na učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz Zakona o parničnom postupku koji se primenjuje od 01.02.2012. godine, a u konkretnom slučaju navedeni zakon se ne primenjuje. Bitne povrede navedene u reviziji su bile propisane i u odredbi člana 361. ZPP koji se primenjuje na konkretan slučaj i Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da te bitne povrede nisu učinjene u toku postupka.

Prema utvrđenim činjenicama rešenjem istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki 1215/01 od 23.12.2002. godine protiv tužioca određeno je sprovođenje istrage zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, određen je pritvor i izdata naredba o izdavanju poternice. Okrivljenom su slati pozivi diplomatsko-konzularnim putem na adresu u selu R. u R.S., a poziv za saslušanje zakazano za 23.05.2002. godine tužilac je primio 29.04.2002. godine, pa kako je bio upoznat sa činjenicom da se protiv njega vodi postupak, a na poziv se nije odazvao niti je izostanak opravdao, to je zbog zaključka da se krije i izbegava krivični postupak bio ispunjen zakonski uslov za određivanje pritvora, predviđen odredbom člana 142. stav 2. tačka 1. ZKP. U spisima krivičnog predmeta K. br. 1510/05 postoji dostavnica za lično dostavljanje naslovljena na ime tužioca na adresu selo R. … SO N.G., R.S., iz koje proizilazi da je tužilac dana 29.04.2012. godine primio poziv za saslušanje zakazano za 23.05.2002. godine. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv 1147/04 od 01.06.2004. godine odbijena je žalba branioca okrivljenog protiv navedenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja navedeno je da istražni sudija pravilno postupio kada je prema okrivljenom odredio pritvor, s obzirom na to da je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, da su mu dostavljeni pozivi i da je tužilac primio poziv za saslušanje, tako da je bio upoznat sa činjenicom da se protiv njega vodi krivični postupak, a pozivu se nije odazvao niti izostanak opravdao. Dopisom Ministarstva pravde Republike Srpske od 13.12.2002. godine sud je dobio obaveštenje da se okrivljeni nalazi u Italiji, te da je nedostupan organima gonjenja, što po oceni tog suda predstavlja okolnost koja opravdava bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao pobeći ili se sakriti i tako postati nedostupan sudu. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv 999/05 od 15.07.2005. godine preinačeno je rešenje istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki 1215/01 od 27.06.2005. godine, pa je tužiocu određeno jemstvo u iznosu od 10.000 evra, pritvor prema njemu je ukinut i određeno je da se okrivljeni pusti na slobodu po pravnosnažnosti rešenja. Rešenjem Kv. 188/08 od 01.04.2008. godine protiv okrivljenog – tužioca u predmetu K 1510/05 obustavljen je krivični postupak sa obrazoženjem da nema mesta optužbi zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti saobraćaja po optužnici podnetoj dana 01.11.2005. godine. To rešenje postalo je pravnosnažno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž 2733/08 od 07.10.2008. godine. Tužilac je lišen slobode dana 17.04.2004. godine u Italiji, pa je bio u ekstradicionom pritvoru od dana lišenja slobode do dana kada je pušten 23.09.2005. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan, u prvom stavu izreke drugostepene presude.

Pravo na naknadu štete ima neosnovano osuđeno lice pod određenim uslovima (član 556. ZKP) i lice koje je neosnovano bilo u pritvoru (član 560. ZKP). Smatra se da je lice neosnovano bilo u pritvoru, između ostalog i u slučaju kada nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je krivični postupak obustavljen rešenjem (član 560. ZKP). Vrednujući doprinos pritvorenog lica, zakonodavac je propisao ograničenja i izuzetak kada lice koje se nalazilo neosnovano u pritvoru ne može dobiti naknadu štete. Taj izuzetak je predviđen u članu 560. stav 3. ZKP po kome, iako je lice bilo u neosnovanom pritvoru naknada štete mu ne pripada ako je ono svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima u krivičnom postupku skrivio lišenje slobode. Tužilac je primio poziv za saslušanje i bio upoznat sa činjenicom da se protiv njega vodi krivični postupak, pozivu se nije odazvao niti je izostanak opravdao, zbog čega je istražni sudija zaključio da se tužilac krije i izbegava vođenje krivičnog postupka, pa mu je iz tih razloga i određen pritvor. Navedena odluka je ispitivana po žalbi ovde tužioca i krivično vanraspravno veće je utvrdilo da je istražni sudija pravilno postupio kada je tužiocu odredio pritvor. Imajući u vidu ovako utvrđene činjenice, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac svojim nedozvoljenim postupanjem skrivio lišenje slobode i da stoga tužena ne odgovara za naknadu štete na osnovu člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku. Nižestepeni sudovi su stoga pravilno odbili zahtev tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete na ime izgubljene zarade i na ime plaćenih advokatskih troškova na osnovu odredbe člana 560. stav 1. tačka 1. i stava 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Isticanje tužioca u reviziji da dostavnica na osnovu koje je istražni sudija zaključio da je tužilac kao okrivljeni primio lično poziv za saslušanje, nema uticaja na drugačije odlučivanje u predmetnoj parnici. Ta činjenica je raspravljena u istražnom postupku, a cenjena je u predmetnom postupku od strane nižestepenih sudova i zaključeno da je tužilac primio poziv za saslušanje posredstvom diplomatsko konzularnog predstavništva. Neosnovani su navodi u reviziji tužioca kojima se ukazuje na neopravdano dug period u kome je istražni sudija odbijao prihvatanje jemstva koje je predloženo odmah po određivanju pritvora. Tužilac je lišen slobode dana 17.04.2004. godine u Republici Italiji, što je povrđeno odlukom Apelacionog suda u Veneciji – Četvrto odeljenje postupci ekstradicije od 20.04.2004. godine i to po nalogu za hapšenje Ki 1215/01 od 23.12.2002. godine od strane sudske vlasti u Beogradu. Rešenjem vanraspravnog veća od 15.07.2005. godine tužiocu je ukinut pritvor i određeno jemstvo u iznosu od 10.000 evra, a iz ekstradicionog pritvora je pušten 23.09.2005. godine na osnovu odluke Vrhovnog kasacionog suda u Rimu. Tužiocu je prema tome ukinut pritvor polaganjem jemstva u iznosu od 10.000 evra. Dužina trajanja postupka prihvatanja jemstva nije od uticaja na činjenicu da je tužilac sam skrivio lišenje slobode i da stoga nema pravo na naknadu nematerijalne i tražene materijalne štete, a kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Vrhovni kasacioni sud nije cenio ostale navode u reviziji tužioca kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, jer na osnovu odredbe člana 398. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.