U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Ana Lazić advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „Bač“ iz Bača, čiji je punomoćnik Velimir Bjelanović advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1537/19 od 24.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1537/19 od 24.10.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1537/19 od 24.10.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 347/2018 od 05.12.2018. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 2.465.746,51 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 22.02.2016. godine do isplate i obavezan tužilac da isplati tuženom troškove parnice u iznosu od 267.198,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da na ime troškova drugostepenog postupka isplati tuženom iznos od 155.257,43 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, sa predlogom da se revizija odbije kao neosnovana i tužilac obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su za 2012. i 2013. godinu zaključile ugovore o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i snabdevanju osiguranih lica lekovima i pomagalima. Navedenim ugovorima je predviđeno da kontrolu zakonitosti izvršenja obaveza vrši tužilac i da se tuženom, ukoliko u postupku kontrole budu utvrđene nepravilnosti – nenamensko korišćenje sredstava i pružanja zdravstvenih usluga suprotno odredbama ugovora i opštih akata tužioca, umanjuje naknada za iznos utvrđen u postupku kontrole. Tužilac je u postupku kontrole utvrdio da je tuženi u 2012. godini nenamenski utrošio sredstva u iznosu od 1.552.001,75 dinara i da je u odnosu sa dobavljačima lekova ostvario bonitete – razliku u ceni, u iznosu od 913.774,76 dinara. Zbog toga je nadzornik osiguranja, koji je za tužioca vršio kontrolu, predložio meru umanjenja fakturisane vrednosti lekova na recept za 2013. godinu u apoteci u sastavu tuženog. Odlukom direktora tužioca od 24.06.2014. godine naloženo je tuženom da izvrši povraćaj iznosa od 2.456.746,51 dinar, uplatom na račun budžetskih sredstava direkcije tužioca. Molbu tuženog da se oslobodi ove obaveze, odnosno da se ista ispuni umanjenjem fakturisane vrednosti lekova i pomagala koji se izdaju na recept, tužilac nije usvojio.

Tuženi nije uplatio traženi iznos, zbog čega je tužilac podneo tužbu radi naknade štete.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, odredbom člana 190. Zakona o zdravstvenom osiguranju predviđene su mere koje, u vršenju kontrole ugovora zaključenih sa davaocima zdravstvenih usluga, nadzornik osiguranja može da naloži, odnosno predloži, s tim što odluku o predloženim merama donosi direktor tužioca, odnosno direktor matične filijale koji o tome obaveštava direktora tužioca. U konkretnom slučaju, direktor tužioca je 24.06.2014. godine doneo odluku kojom je tuženom naložio da u određenom roku vrati novčana sredstva, što tuženi nije učinio i tako tužiocu nije nadoknadio štetu nastalu nenamenskim korišćenjem tužiočevih sredstava.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, koji se takođe poziva na odredbu člana 190. Zakona o zdravstvenom osiguranju, odlukom direktora tužioca nije naložena nijedna od mera propisanih tom odredbom, već je naloženo tuženom da vrati iznos za koji je kontrolom utvrđeno da je nenamenski utrošen, što nije u skladu ni sa zakonom ni sa ugovorom – članom 39. stav 4., kojim je predviđeno da ako se u postupku kontrole utvrde nepravilnosti u pogledu nenamenskog trošenja sredstava i pružanja zdravstvenih usluga, zdravstvenoj ustanovi umanjuje se ugovorena naknada za iznos utvrđen u postupku kontrole.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i revizijski sud, zbog čega nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 190. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/05... 119/12), važećeg u spornom periodu, uređena su ovlašćenja nadzornika osiguranja u vršenju kontrole pravilnosti izvršavanja zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga, kao i zakonitog i namenskog korišćenja finansijskih sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, prenetih davaocima zdravstvenih usluga za ostvarivanje zakonom utvrđenih prava osiguranih lica. Navedena odredba ne propisuje pravo tužioca na naknadu štete.

Pravo tužioca, odnosno matične filijale na naknadu štete regulisano je članovima 191. – 200. navedenog zakona. Prema tim odredbama, tužilac može zahtevati naknadu štete od osiguranika, trećeg lica kao štetnika, poslodavca, izabranog lekara, društva za osiguranje i reosiguravajućeg društva. Tim zakonom nije propisano pravo tužioca na naknadu štete od zdravstvenih ustanova, a to pravo nije predviđeno ni Pravilnikom o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu, kao ni Pravilnikom o kontroli zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga.

Tuženi je fakturisao tužiocu naknadu za lekove i pomagala po nabavnim cenama iz faktura dobavljača, koje nisu bile više od propisanih. Tužilac je bio u obavezi da plaćanja tuženom izvrši po ispostavljenim fakturama, kojima je fakturisana nabavna cena lekova i pomagala, jer je tako ugovoreno. Naknadno ostvareni bonus (popust) tuženog prema dobavljačima pripada njemu, jer nema doprinosa tužioca u ostvarenju tog popusta. Tuženi je sredstva koja mu je tužilac preneo koristio za obavljanje svoje osnovne delatnosti, na način da obezbedi kontinuirano i sveobuhvatno pružanje obavezne zdravstvene zaštite osiguranicima tužioca. Na taj način tužiocu nije naneta šteta, niti je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i navedenim pravilnicima predviđeno pravo tužioca da od tuženog eventualno naknadi štetu.

Sledstveno izloženom, revizijski sud je odbio tužiočevu reviziju i na osnovu člana 414. stav 1. ZPP-a odlučio kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP-a odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić