O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P br. 422/2013 od 16.06.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade za korišćenje nekretnine u periodu od 01.03.2003. godine do 31.05.2014. godine isplati ukupan iznos od 660.022,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je opredeljeno u izreci. U preostalom delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade za korišćenje nekretnine ubuduće, sve do predaje poseda isplati iznos od 5.800,00 dinara mesečno do poslednjeg dana u mesecu, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate, zahtev je odbijen. Tužena je obavezana da tužiocu nadoknadi sve troškove postupka u iznosu od 158.728,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br. 3637/14 od 07.05.2015. godine, žalba tužene delimično je usvojena i preinačena navedena presuda Osnovnog suda u Subotici, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade za korišćenje nepokretnosti za period od marta 2003. do 19.05.2008. godine isplati naknadu za korišćenje nepokretnosti u ukupnom iznosu od 258.747,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kako je opredeljeno u izreci. U preostalom usvajajućem delu, žalba je odbijena. Tužena je obavezana da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 104.518,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2014. godine do isplate. Tužilac je obavezan da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude parnične stranke su izjavile revizije i to tužilac pobijajući drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava. Obe revizije izjavljene su na osnovu člana 404. ZPP.

Revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu za period od marta 2003. do 19.05.2008. godine isplati naknadu za korišćenje nepokretnosti u ukupnom iznosu od 258.747,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dozvoljena je u smislu odredbe člana 403. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), koji je izmenjen odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), budući da je u tom delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, na osnovu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su suvlasnici nepokretnosti na kojoj su sagrađene starija stambena zgrada i novija stambena zgrada, koja nije upisana u javnu evidenciju. Stari objekat je bio u vlasništvu roditelja stranaka, u kojem su sa njima živele stranke, a od 1970. godine i porodica tužene. Tužilac se 1978. godine preselio u noviju zgradu sa svojom porodicom. Nakon smrti roditelja, stranke su nastavile da koriste predmetnu nepokretnost na način kao i ranije, s tim što je tužena tužiocu predala u posed jednu šupu u produžetku stare kuće za držanje ogreva, koju je on koristio i na dan presuđenja. Tužilac je tražio od tužene predaju poseda njegove ½ dela nepokretnosti 1996. godine, kada je došlo do nesporazuma stranaka, jer je tužena smatrala da je tužilac namiren u odnosu na njegov suvlasnički deo ove nepokretnosti, time što je faktički koristio šupu. Tužilac je 11.09.1996. godine podneo predlog protiv tužene, radi ukidanja imovinske zajednice fizičkom deobom predmetne nepokretnosti, po kome postupak nije okončan. Tužena je u tom postupku osporila suvlasnički srazmer, pa je tužilac 26.05.1997. godine podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine, a dana 19.05.2008. godine je tužbeni zahtev proširio i tražio i predaju u posed ½ dela stare kuće. Presudom Osnovnog suda u Subotici P br. 641/2010 od 06.07.2012. godine, obavezana je tužena da tužiocu preda u posed ½ dela stambene zgrade. U toku trajanja vanparničnog i parničnog postupka, tužilac je postavljao izričite zahteve da mu tužena preda pola stare kuće u posed, ali je tužena nastavila da koristi predmetnu nepokretnost kao i ranije, sve do 2001. godine kada se iselila. Do 2007. godine niko nije živeo u staroj kući i za to vreme tužena je imala ključeve od svih vrata. Na kući postoje troje vrata koja su bila zaključana. Tužilac nije izričito tražio predaju ključeva. U toku 2007. godine tužena je započela sa renoviranjem stare kuće, što je tužilac znao i stavljao usmene primedbe tuženoj da to ne radi jer kuća nije podeljena kako treba. Od septembra 2008. godine tužena je deo starog objekta i to dve sobe, kuhinju, trpezariju, ostavu i kupatilo izdala u zakup, a pri tom nije tražila saglasnost tužioca za takvo raspolaganje, niti je saglasnost dobila. Tužilac od tužene nije dobio ništa od naplaćene stanarine. Tužilac se nakon okončanja parničnog postupka i proteka roka za dobrovoljnu predaju poseda, dana 21.02.2013. godine, obratio tuženoj radi predaje u posed ½ dela stambene zgrade i pozvao je da se u roku od osam dana javi radi dogovora oko predaje poseda i isplate naknade za korišćenje ½ dela stambene zgrad. Tužena je 26.02.2013. godine odgovorila i ponudila da tužilac ujedno oslobodi 30m2 nove kuće u roku od 10 dana s obzirom na to da joj ta površina pripada. Do predaje poseda nije došlo.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu za period od marta 2003. godine do 19.05.2008. godine isplati naknadu za korišćenje nepokretnosti u ukupnom iznosu od 258.747,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Polazeći od odredbe člana 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, kojim je propisano da suvlasnik nepokretnosti ima pravo da nepokretnost drži i koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom suvlasničkom delu, nepovređujući prava ostalih suvlasnika; da je predmetnu nepokretnost koristila samo tužena, a od septembra meseca 2008. godine izdajući je u zakup, te da je tužilac tek 19.05.2008. godine postavio tužbeni zahtev za predaju u posed 1/2 dela stare kuće, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužena do navedenog datuma bila savestan držalac predmetne nekretnine. Stoga je pravilno zaključio da tužilac u smislu člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa nema pravo na naknadu za korišćenje njegovog suvlasničkog dela od strane tužene za period od marta 2003. godine od 19.05.2008. godine. Ovo posebno kod činjenice da tužilac nije dokazao da ga je tužena od marta 2003. godine do 19.05.2008. godine onemogućavala da stvar koristi, niti da je bila nesavesna. Tužena je neovlašćeno koristila staru kuću počev od 19.05.2008. godine, te je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu od tog datuma u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na naknadu koristi koju je tužena ostvarila izdavanjem predmetnog objekta u zakup.

Za svoj pravni stav drugostepeni sud je dao valjane razloge koje prihvata i ovaj sud.

Navodima revizije tužioca osporava se utvrđeno činjenično stanje, a zbog čega se revizija u smislu odredbe člana 407. stav 2 ZPP, ne može izjaviti. Takođe se osporava i ocena izvedenih dokaza, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, dajući za to valjane razloge.

Stoga je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu 1. izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljenih revizija u preostalom delu na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se o revizijama parničnih stranaka odlučuje kao posebnim revizijama.

Ovo iz razloga što parnične stranke nisu navele postojanje različitih sudskih odluka od značaja za praksu ukoliko postoje, niti su naveli u čemu se ogleda razlika u stavovima, te u konkretnom slučaju nije potrebno ujednačavanje sudske prakse niti novo tumačenje prava.

Ocenjujući dozvoljenost izjavljenih revizija u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije nisu dozvoljene.

Odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima, ako vrednost predmeta pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici, radi isplate, podneta je sudu 08.03.2013. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude u odnosu na tuženu iznosi 401.275,00 dinara, a u odnosu na tužioca počev od juna 2014. godine po 5.800,00 dinara mesečno, što za godinu dana iznosi 69.600,00 dinara (za 5 godina 348.000,00 dinara).

Kako je pobijani deo pravnosnažne presude i u odnosu na tužioca i u odnosu na tuženu ispod graničnog iznosa propisanog citiranom zakonskom odredbom za dozvoljenost revizije, to revizije parničnih stranaka u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, nisu dozvoljene. Stoga je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu 2. i 3. izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.