Protiv dela pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, blagovremenu reviziju je izjavio tuženi pobijajući je u usvajajućem delu zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok iz revizijskih navoda proizilazi da ukazuje i na bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 192. stav 1. ZPP od strane drugostepenog suda, kako se revizijom neosnovano ukazuje. Ostalim revizijskim navodima se ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 1. – 3. ZPP.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su parnične stranke zaključile usmeni ugovor o zajmu čiji je predmet 200.000 evra, te da je tužilac, kao zajmodavac, predao tuženom, kao zajmoprimcu, po 100.000 evra 10.09.2008. godine i 30.09.2008. godine. Zajmoprimcu je zajam bio potreban radi izgradnje višespratne stambene zgrade u ... u ul. ... br. ... i to u svojstvu ... firme graditelja - „VV“, ... . Navedenim usmenim ugovorom o zajmu tuženi se obavezao da zajam vrati kada bude završena izgradnja navedene stambene zgrade i ugovorena je kamata od 4% mesečno. Kako je izgradnja predmetne stambene zgrade završena krajem oktobra 2011. godine, tuženi je pao u docnju 01.11.2011. godine. Na ime ugovorene kamate od 4% na mesečnom nivou tuženi je isplaćivao mesečno 8.000 evra počev od oktobra 2008. godine zaključno sa decembrom 2009. godine, pa je u navedenom periodu od 15 meseci ukupno isplatio 120.000 evra na ime kamate. Pozajmljeni novac je tužilac predao tuženom lično, isti nikada nije uplaćen na račun firme tuženog, a takođe je kamatu plaćao lično tužiocu, mimo poslovnih računa i knjiga svoje firme.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o pravnom odnosu parničnih stranaka, materijalnom pravu koje uređuje taj odnos i na kome zasnivaju zaključak o obavezi tuženog da tužiocu vrati zajam.

Suprotno navodima revizije, kada se tužbenim zahtevom traži ispunjenje novčane obaveze u stranoj valuti, sud će obavezati tuženog na ispunjenje obaveze u domaćem novcu. Ovo stoga jer potraživanje može biti određeno u stranoj valuti, ali isplata tog potraživanja može biti samo u dinarskoj protivvrednosti saglasno članu 395. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da, ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati samo u domaćem novcu, prema kursu koji je važio u trenutku nastanka obaveze.

Navodima revizije nije dovedena u sumnju pravilnost zaključka nižestepenih sudova o nastalom obligacionom odnosu i njegovom dejstvu, odnosno obavezi tuženog koja nije prestala na način kako se revizijom navodi. Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za svojstvo učesnika materijalnopravnog odnosa povodom usmenog ugovora o zajmu parničnih stranaka, tuženi je pasivno legitimisan da zajam vrati i te obaveze se nije oslobodio, budući da nisu stečeni uslovi za primenu pravnog instituta promene dužnika kako se revizijom pogrešno navodi. Neosnovano tuženi u reviziji navodi da je sporni odnos među strankama raspravljen uz pogrešnu primenu materijalnog prava koje se odnosi na odredbe članova 446-453. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije dokazao da postoji ugovor o preuzimanju duga i da je tužilac pristao na takav ugovor, a teret dokazivanja tih činjenica je bio na tuženom. Pored navedenog, imajući u vidu odredbe članova 451. i 453. Zakona o obligacionim odnosima proizilazi da promena dužnika u tom smislu izaziva pravno dejstvo između poverioca i trećeg lica ili između dužnika i trećeg lica, ali dužnika ne oslobađa obaveze ispunjenja poveriočevog potraživanja. Stoga nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje da je treće lice pasivno legitimisano u ovoj parnici, a tuženi oslobođen obligacije po osnovu predmetnog ugovora o zajmu.

Navode revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, primenom člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, bez detaljnijeg obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 414. stav 2. ZPP s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić