U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje J.L. iz S.P., čiji je punomoćnik N.S., advokat iz I., protiv tuženog S.J. iz S.P., čiji je punomoćnik R.L., advokat iz S.P., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 258/15 od 02.07.2015. godine, u sednici održanoj 04.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 258/15 od 02.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P2 35/15 od 07.05.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici, tako što će se zabraniti tuženom da na bilo koji način uznemirava tužilju i da se uzdrži od svakog drugog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilje, da se odredi da navedena mera traje najviše godinu dana od dana donošenja i da se može produžavati dok nasilje ne prestane, da se konstatuje da žalba ne zadržava izvršenje rešenja, a da se tuženi obaveže da joj naknadi troškove postupka. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 258/15 od 02.07.2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a stavom drugim izreke odbijen je i zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja i tuženi su vanbračni partneri i žive u stanu u S.P., zajedno sa ćerkom tužilje i ocem tuženog. Tokom 2014. godine došlo je do poremećaja odnosa među parničnim strankama u vezi vlasništva na stanu u kome žive, zbog čega je tužilja podnela tužbu za utvrđenje prava svojine na ovoj nepokretnosti. U tom sudskom postupku je 04.08.2014. godine određena privremena mera kojom je tuženom zabranjeno otuđenje, opterećenje i svako drugo raspolaganje ovom nepokretnošću, nakon čega je došlo do pogoršanja njihovih odnosa, zbog čega, iako i dalje žive u istom stanu – odvojeno rade, odvojeno raspolažu svojim finansijama i (odvojeno) plaćaju komunalne troškove, a od tada i spavaju u odvojenim sobama koje drže zaključane dok su na poslu. Tužilja koristi sve sobe u stanu, osim spavaće sobe, koju sada koristi tuženi i u kojoj su ostale stvari – posteljina, peškiri i garderoba stranaka. Sudovi su utvrdili i da nerešeni imovinski odnosi dovode do čestih vrbalnih sukoba među parničnim strankama, koji kulminiraju međusobnim upućivanjem psovki i pogrdnih reči, da do fizičkih sukoba nije dolazilo, te da tuženi, iako je posedovao pištolj, njime nikada nije pretio tužilji, a da tužilja eventualno nasilje nikada nije prijavila policiji ili centru za socijalni rad, do 16.12.2014. godine, kada je Policijskoj stanici u S.P. prijavila da je tuženi verbalno uznemirava. Toga dana patrola je izašla na lice mesta, tuženom oduzela pištolj i upozorila ga na ponašanje. O ovom događaju obavešten je Opštinski javni tužilac, koji je našao da nema elemenata krivičnog dela. O događaju je obavešten i Centar za socijalni rad S.P., koji je izvršio proveru na terenu i utvrdio da tužilja i dalje živi u istom stanu, bez namere da ga napusti, da se sa tuženim ne viđa, te da on po nekoliko noći ne dolazi da spava u stanu, da on ne vrši bilo koji vid nasilja nad tužiljom, te da je saopštio da će tužilji predati stvari koje su ostale u sobi u kojoj on boravi, što je i učinio.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženom izrekne mera zabrana daljeg uznemiravanja.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Pravilno tumačenje navedene odredbe podrazumeva da, da bi se radilo o nasilju u porodici, mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređen i nemoćan u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno-drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Takođe, da bi se radilo o nasilju ovakva vrsta ponašanja i ugrožavanja mora biti u kontinuitetu, jer izolovani incidenti ne predstavljaju nasilje u porodici u smislu navedene odredbe Porodičnog zakona. Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je i na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, ali i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak ponašanja koje predstavlja nasilje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilno zaključuju da se u konkretnom slučaju ponašanje tuženog ne može okarakterisati kao nasilje nad tužiljom, kao članom porodičnog domaćinstva, već da se radi samo o ozbiljno poremećenim odnosima, u kojima i tužilja i tuženi pokazuju veliki stepen netolerancije, netrpeljivosti, pa i bezobzirnosti, pa se ne može govoriti o modelu ponašanja koje samo jedan član porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se ne može govoriti ni o takvom ponašanju tuženog kojim on pokušava da uspostavi moć i kontrolu nad tužiljom ili kojim teži da zadovolji neke svoje potrebe na štetu tužilje. U prilog ovakvog zaključka ide i činjenica da je tuženi često odsutan iz stana i u periodu kad ne radi (po nekoliko noći spava van kuće), kao i činjenica da je ponovo omogućio tužilji da koristi stvari koje je prethodno zaključao u sobi koju sad on koristi (ranije spavaća soba), a što upućuje na zaključak da kod njega postoji težnja da izbegne verbalne sukobe sa tužiljom, u meri u kojoj je to moguće, što ne predstavlja karakteristično ponašanje nasilnika.

Suprotno navodima revizije, sudovi su pravilnom ocenom izvedenih dokaza, a posebno izveštaja nadležnog Centra za socijalni rad i iskaza parničnih stranaka, saslušanih u toku postupka, utvrdili da i pored čestih verbalnih sukoba parničnih stranaka, tužilja je to prijavila Policijskoj stanici samo 16.12.2014. godine, što bi eventualno moglo predstavljati jednu incidentnu situaciju, ali su članovi patrole konstatovali da ni tada nije došlo do nasilja, već da se radi o svađi vanbračnih partnera. Dakle, ni ova situacija se, prema navedenom, ne može okarakterisati kao bilo koji vid nasilja tuženog nad tužiljom, već se radi o neadekvatnom ponašanju obe parnične stranke, uz odsustvo minimuma napora da se suzdrže od ovakvog vida komunikacije do konačnog razrešenja imovinskih odnosa.

Ostale navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev, kao neosnovan, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.