Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) propisano je da revizija može da se izjavi zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužilje za novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Somboru St 44/2010 i još nije okončan. Rešavajući po prigovoru tužilje radi ubrzanja postupka Privredni sud u Somboru je pravnosnažnim rešenjima usvojio prigovor i utvrdio da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku St 44/2010. O pravu tužilje na novčano obeštećenje i visini obeštećenja sudovi su odlučili primenom članova 22., 26. i 30. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosudivši joj novčano obeštećenje u iznosu od po 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je u preostalom delu - za iznos od po 2.600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj na isti način, tužbeni zahtev tužilje odbijen kao previsoko postavljen. U reviziji tužilja ukazuje na neujednačenu sudsku praksu u pogledu odlučivanja o visini naknade za novčano obeštećenje. Međutim, u presudi koja je priložena uz reviziju nije reč o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao što je u ovoj parnici, tako da nema potrebe za odlučivanjem o reviziji radi ujednačavanja sudske prakse. Visina novčanog obeštećenja određuje se u svakom konkretnom slučaju, prema činjenicama i okolnostima koje su od uticaja za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 30.10.2018. godine.

Članom 27. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva, u postupku pred sudom shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 1.), i da revizija nije dozvoljena (stav 3.).

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da u postupku po tužbi za novčano obeštećenje revizija nije dozvoljena u smislu člana 27. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, to je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u drugom stavu izreke, primenom člana 413. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je primnom čl. 165. stav 1. u vezi čl. 153. stav 1. ZPP, prema uspehu u navedenom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić