U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženog JP BB sa sedištem u ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8483/16 od 18.05.2017. godine, na sednici održanoj 21.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8483/16 od 18.05.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 964/15 od 05.09.2016. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužioca iz podneska od 11.01.2016. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga po osnovu neisplaćene naknade za izvršene advokatske usluge za period od februara 2007. godine zaključno sa februarom 2009. godine isplati iznos od 7.048.726,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.03.2009. godine, do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga po osnovu neisplaćene naknade za izvršene advokatske usluge za period od februara 2007. godine zaključno sa februarom 2009. godine, pored iznosa dosuđenog stavom drugim izreke presude isplati iznos od još 5.158.972,05 dinara kao i zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne iznose od određenih datuma sve bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga po osnovu neisplaćene naknade za izvršene advokatske usluge isplati za mesece mart i april 2009. godine, maj i jun 2009. godine, jul i avgust 2009. godine i za septembar i oktobar 2009. godine pojedinačno navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od određenih datuma pa do konačne isplate sve bliže navedeno ovim stavom izreke, što sve ukupno iznosi 1.976.750,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga po osnovu neisplaćene naknade za period od maja 2009. godine zaključno sa oktobrom 2009. godine pored iznosa dosuđenog stavom četvrtim izreke presude isplati kamatu na pojedinačno navedene iznose za određene periode, sve bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime mesečnog paušala za mart i april 2009. godine isplati iznos od 240.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže određen u tom stavu izreke. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 631.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.09.2016. godine do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8483/16 od 18.05.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe stranaka kao neosnovane i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, delu stava četvrtog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga po osnovu neuplaćene naknade za izvršenje advokatske usluge isplati za mesece mart i april 2009. godine iznos od 827.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.05.2009. godine pa do konačne isplate i za mesec jun 2009. godine iznos od 40.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos od 17.07.2009. godine, do isplate i u stavu sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga po osnovu neisplaćene naknade za izvršene advokatske usluge isplati za mesec maj i jun 2009. godine iznos od još 628.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 17.07.2009. godine pa do konačne isplate, za juli i avgust 2009. godine iznos od 243.500,00 dinara sa zakosnkom zateznom kamatom počev od 19.10.2009. godine do konačne isplate, za septembar i oktobar 2009.godine iznos od 237.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.10.2009. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.03.2009. godine, ali je prvostepena odluka kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 1165/12 od 14.05.2015. godine, pa se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br.72/11 i 55/14, na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao advokat i tuženi su zaključili ugovor o pružanju advokatskih usluga 27.03.2006. godine na osnovu koga je tuženi angažovao tužioca kao advokata za zastupanje pred sudovima i drugim državnim organima, izradu ugovora i drugih pravnih akata, a članom 2. ugovorena je nagrada u paušalnom neto iznosu od 80.000,00 dinara mesečno s tim što se advokat obavezao da vodi evidenciju izvršenih poslova u toku meseca po tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, da jednom u tri meseca podnese izveštaj o iznosu naknade za izvršene poslove po AT, a ukoliko je razlika između vrednosti obavljenih poslova i ugovorenog paušala veća ili manja od 20% stranke su se sporazumele da utvrde novu visinu mesečnog paušala u skladu sa stvarnom vrednošću izvršenih poslova i da aneksom regulišu nagradu ubuduće. Advokat se obavezao da tuženom do 05. u mesecu za prethodni mesec dostavi fakturu za isplatu paušalnog iznosa za prethodni mesec sa izveštajem o izvršenim radnjama, a tuženi da proveri izveštaj i da mu u roku od sedam dana nakon prijema fakture plati ugovoreni paušalni iznos. Ugovorom je u članu 4. tačka 5. propisano da ukoliko advokat otkaže ugovor dužan je da o tome blagovremeno obavesti BB i sud odnosno druge državne organe pred kojim zastupa BB kao i da u daljem roku od 30 dana preduzima nužne radnje neophodne za zaštitu interesa BB ukoliko nije na drugi način obezbedio zaštitu svojih interesa. Međusobne obaveze po ugovoru teku od 01.04.2006. godine, a ugovor je zaključen na neodređeno vreme. Aneksom od 08.02.2007. godine paušalna naknada povećana je na iznos od 90.000,00 dinara mesečno od 01.02.2007. godine i precizirano je da advokat za sve radnje ima pravo na nagradu u visini paušalnog iznosa i da se odriče prava da potražuje naknadu po advokatskoj tarifi. Ovim aneksom brisana je odredba osnovnog ugovora u članu 4. stav 4. koja je propisivala obavezu advokata da u roku od 7 dana vrati sve predmete u kojima je postupao u slučaju da BB otkaže ugovor. Aneksom od 06.06.2008. godine ugovoren je nov mesečni paušalni iznos od 120.000,00 dinara koji se mogao uvećati za iznos PDV u slučaju da je advokat u tom sistemu počev od 01.04.2008. godine. Tužilac je svakog meseca tuženom ispostavljao fakture na ugovoreni mesečni paušalni iznos nagrade i uz svaku fakturu podnosio izveštaj o radnjama izvršenim u prethodnom mesecu sa obračunom plate. Od februara 2007. godine tuženi je po ispostavljenim fakturama plaćao ugovorene paušalne iznose uvećane za PDV dok je advokat bio u tom sistemu, a tužilac je naplatio i paušal za novembar i decembar 2008. godine, kao i januar i februar 2009. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 8649/10 od 21.09.2011. godine utvrđeno je da je raskinut ugovor o pružanju advokatskih usluga od 27.03.2006. godine sa aneksima, jednostranom izjavom volje koju je dao tužilac podnošenjem tužbe sudu, te da ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od 29.04.2009. godine kada je tužba u ovom postupku dostavljena tuženom. Nakon raskida ugovora tužilac je nastavio da u predmetima koji su ostali kod njega zastupa tuženog na osnovu punomoćja u svakom pojedinačnom predmetu pred sudom. Tuženi je tužiocu izdao specijalno punomoćje za izjavljivanje revizije i to na presudu Višeg trgovinskog suda od 05.03.2009. godine, dana 20.05.2009. godine. Tužilac je tuženom nakon raskida ugovora sukcesivno u dva navrata prema zapisniku od 03.04.2009. godine i 15.04.2009. godine predao jednu grupu predmeta dok je nakon raskida predao i preostale predmete u dva navrata prema zapisniku od 23.10.2009. godine i 28.10.2009. godine nakon što ga je tuženi pozvao da mu u roku od sedam dana vrati sve predmete. Tuženi je dopisom od 28.09.2009. godine obavestio tužioca da je tužilac s obzirom da je jednostrano raskinuo ugovor o zastupanju bio u obavezi da tuženom vrati sve predmete i da o otkazu punomoćja obavesti nadležne sudove i organe. Veštačenjem je utvrđeno da je prema AT i dostavljenim računima za period od februara 2007. godine zaključno sa februarom 2009. godine tužilac za tuženog izvršio advokatske usluge u ukupnoj vrednosti od 10.237.566,05 dinara od čega je tužiocu tuženi na ime ugovorne paušalne naknade isplatio iznos od 3.188.840,00 dinara. Od marta 2009. godine zaključno sa oktobrom 2009. godine tužilac je izvršio advokatske usluge u vrednosti od još 1.976.750,00 dinara i to u martu i aprilu mesecu u iznosu od 827.500,00 dinara, maju i junu 668.250,00 dinara, julu i avgustu 243.500,00 dinara i septembru i oktobru 237.500,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan shodno odredbi člana 103. i 105. ZOO u vezi člana 4. stav 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Našao je da su odredbama ugovora o pružanju advokatskih usluga kao i aneksima ugovora koji se odnose na ugovaranje nagrada za pružene advokatske usluge, ugovoreni iznosi, koji su bili višestruko niži imajući u vidu preduzete radnje od nagrade propisane prema tada minimalno propisanoj Advokatskoj tarifi zbog čega tužiocu s obzirom na ništavost tih odredaba pripada nagrada prema advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzetih advokatskih radnji sa odbitkom iznosa koji su tužiocu od strane tuženog već isplaćeni, zatim naknada za preduzete radnje za mart i april 2009. godine i za izjavljivanje revizije na presudu Višeg trgovinskog suda po datom specijalnom punomoćju. Ovakvo stanovište kao pravilno je prihvatio i drugostpeni sud.

Suprotno revizijskim razlozima, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev za period od februara 2007. godine do februara 2009. godine kojim je tužilac tražio i isplatu iznosa ugovorenog paušala kao vid dodatne nagrade. Zakon o advokaturi („Sl.list SRJ“, br.24/98...72/2002), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka, u članu 23. stav 1. propisuje da advokat ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova u vezi sa radom prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (advokatskoj tarifi). Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (koja je važila u vreme zaključenja ugovora) u članu 3. stav 1. propisano je da pored nagrade čija je visina određena ovom tarifom, advokat i stranka mogu pismeno ugovoriti i paušalnu nagradu ili nagradu u procentualnom iznosu. Shodno navedenom advokatu pripada ili nagrada po AT ili ugovorena paušalna nagrada, a i sam tužilac je tužbom tražio naknadu po Advokatskoj tarifi sa odbitkom već isplaćenih ugovorenih paušalnih iznosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno revizijskim navodima, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu se isplati naknada za zastupanje nakon raskida ugovora o pružanju advokatskih usluga, odnosno od 29.04.2009. godine od kada ne proizvodi pravno dejstvo, jer tužiocu naknada za ovaj period ne pripada.

Kako je tuženi sa tužiocem zaključio ugovor o pružanju advokatskih usluga na prava i obaveze ugovornih strana se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 89. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je punomoćje ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku. Odredbo, člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati. Prema članu 99. ZPP opozivanje, odnosno otkaz, punomoćja mora se saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak, pismeno ili usmeno na zapisnik (stav 2.), a posle otkaza punomoćja punomoćnik je dužan da još mesec dana vrši radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati (stav 4.). Ovakva obaveza punomoćnika iz stava 4. ovog člana prestaje ranije ako stranka uzme drugog punomoćnika ili ako izjavi da joj pomoć dotadašnjeg punomoćnika nije potrebna.

Punomoćja za zastupanje u pojedinačnim predmetima su izdata na osnovu ugovora o pružanju advokatskih usluga s obzirom na sadržinu ugovora. Jednostranim raskidom ugovora o pružanju advokatskih usluga od strane tužioca tužilac je zapravo otkazao punomoćje tuženom zbog čega je na osnovu člana 99. stav 2. ZPP i člana 18. stav 2. Zakona o advokaturi bio dužan da o otkazu punomoćja odmah obavesti sudove pred kojima se vode postupci, što nije učinio, već je nastavio da zastupa tuženog u predmetima koje je zadržao, a kako je tuženi tražio da mu se vrate svi predmeti koje je zadužio tužilac, to mu je prestala i obaveza iz člana 99. stav 4. ZPP, da nastavi sa pružanjem pravne pomoći posle otkaza, na osnovu izjave tuženog. Takođe, tužilac je i bez posebnog zahteva tuženog bio dužan da preda tuženom sve spise predmeta prema odredbi člana 19. stav 1. Zakona o advokaturi. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da ovakvo nesavesno postupanje tužioca isključuje mogućnost primene instituta poslovodstva bez naloga, koji počiva na načelima solidarnosti i uzajamne pomoći i njegova svrha nije da poslovođa za sebe pribavi neku korist. Osim toga kako pravilno nalazi drugostepeni sud vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi u članu 220. stav 2. ZOO. Postojanje ovog uslova se ne pretpostavlja već je teret dokazivanja te činjenice na tužiocu što on u konkretnom slučaju nije dokazao. Iz navedenih razloga, suprotno revizijskim navodima, za period nakon 29.04.2009. godine, tužiocu naknada za advokatske usluge ne pripada, zbog čega su neosnovani i navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi na koje je apelacioni sud dao jasne i pravilne razlike koje ovaj sud u svemu prihvata, a u većem delu navodi revizije se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza te upućuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje koji razlozi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić