Trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan preostali deo protivtužbenog zahteva, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa kamatom. Četvtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev na način opisan u tom stavu izreke. Petim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3020/15 od 24.06.2015. godine, u prvom stavu izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. U drugom stavu izreke odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/1014) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. uvezi sa članom 398. stav 2. ZPP na koju se u reviziji tužilac poziva. Apelacioni sud u Beogradu je kao drugostepeni sud cenio navode u žalbi tužioca i zaključio da je prvostepeni sud raspravio sva sporna pitanja koja su bitna za odlučivanje kako o tužbi tako i protivtužbi tuženog.

Prema utvrđenim činjenicama stranke su dana 24.04.2008. godine zaključile ugovor o dugoročno poslovno tehničkoj saradnji na period od 20 godina radi obavljanja poslova tova junadi, uzgoja priplodnih i steonih junica i prizvodnje mleka, na kome je tužilac bio obvezan da uloži poslovne objekte, a tuženi da obezbedi novčana sredstva radi osposobljavanja vodovodnih i elektroinstalacija i postojećeg transformatora, te da do 01.07.2008. godine nabavi i u karantin stavi 100 visoko steonih junica. Srazmera ulaganja i ubiranja dobiti ugovorena je na udeo od po 50% uz mogućnost jednostranog raskida ugovora pre isteka ugovorenog roka. Ugovorom je tačno propisano koja prava ima tužilac, a koja prava tuženi u slučaju raskida ugovora. Nepokretnosti koje je tužilac po zaključenom ugovoru bio obvezan da unese kao svoj ulog u ovaj poslovni odnos stečene su tek ugovorom o kupoprodaji, koji je tužilac kao kupac zaključio dana 12.11.2010. godine sa govedarskom firmom koja je bila u stečaju. Neposredno po zaključenju ugovora tuženi je dana 07.05.2008. godine uplatio iznos od 850.000,00 dinara u cilju osposobljavanja transformatora i rekonstrukcije dotrajalih elektro instalacija, zatim je dana 25.08.2008. godine sa određenom firmom zaključio Ugovor o kupoprodaji 30 junica simentalske rase, koje su zbog činjenice da objekti na pomenutoj govedarskoj farmi nisu bili osposobljeni za prijem bile smeštene u karantinu, te je dana 22.09.2008. godine radi kupovine opreme za mužu i menadžment krava sa firmom iz Z. zaključio ugovor ukupne vrednosti od 100.000 evra. U periodu od jula 2008. godine do 05.12.2008. godine tuženi je kupio i na farmu dopremio elemente metalne krovne konstrukcije, čija je cena po ispostavljenom računu, bez dokaza o izvršenom plaćanju bila 2.314.808,47 dinara, te je u cilju osposobljavanja dotrajalih objekata uz saglasnost tužioca srušio jedan hangar, izvršio betoniranje, prepakivanje crepa i druge građevinske radove. Za potrebe realizovanja ugovora na 30 hektara proizvedeno je 900 tona kukuruzne silaže, oko čega se većim delom angažovao S.M., zakonski zastupnik tužioca, a koja je smeštena u silo-jamu, te je pripremljeno 25.000 – 30.000 bala pšenične slame, koja je pohranjena u senjaku koji je prokišnjavao. Nezadovoljan dinamikom izvršavanja ugovornih obaveza tuženog, zakonski zastupnik tužioca ga je opomenuo, a po tuženikovom traženju da mu omogući registrovanje poljoprivrednog gazdinstva i zasnivanje hipoteke na objektima i zemljištu on je tuženom predložio raskid ugovora. Pitanje raskida ugovora o dugoročno poslovno tehničko saradnji od 24.04.2008. godine, koja među strankama i nije bila sporna, pravnosnažno je rešeno presudom Višeg suda u Pančevu P 24/11 od 10.06.2014. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca odbili, a protivtužbeni zahtev tuženog delimično usvojili a delimično odbili.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i prvilno zaključili da između tužioca i tuženog je zaključen Ugovor o ortakuluku u smislu paragrafa 723 Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje u smislu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, s obzirom na to da ova vrsta ugovora nije regulisana pozitivno pravnim propisima. Svaki od ortaka snosi rizik zajedničkog posla do visine svog uloga, shodno paragrafu 742 navedenog zakonika, kojim je predviđeno da ukoliko iz ortakluka umesto dobiti bude štete, onda po meri uloga, šteta pada na sve ortake. Onaj pak, koji nije uložio ništa, nego je radio, gubi trud svoj i radnju. Ovo pravilo međutim ne isključuje pravo ugovornih strana da na drugačiji način reše pitanje naknade štete.

Ugovor o dugoročno poslovno tehničkoj saradnji zaključen dana 24.04.2008. godine između parničnih stranaka je raskinut i u ovoj parnici ostalo je sporno pitanje naknade štete za koju stranke tvrde da su je pretrpele i tokom trajanja ovog ugovornog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je nižestepenim presudama odbijen tužbeni zahtev tužioca. Tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu propale kukuruzne silaže od 900 tona pravilno je odbijen kao neosnovan, jer se tužilac sa ovom robom razdužio za deo svojih dugovanja prema tuženom zbog čega taj iznos sada ne može da traži na ime naknade štete. Zahtev za naknadu štete po osnovu propale slame od 19.500 bala, pravilno je odbijen nižestepenim presudama primenom pravila o teretu dokazivanja na osnovu odredbe člana 231. ZPP. Deo tužbenog zahteva za naknadu štete po osnovu vrednosti građevinskog materijala i rada na otklanjanju štete na objektima tužioca je takođe pravilno odbijen. Tuženi je građevinske radove preduzimao tokom važenja ugovora od 24.04.2008. godine i u cilju izvršenja njime predviđenih obaveza, a sami objekti koji su tim građevinskim radovima osposobljeni za smeštaj krava muzara i gajanjem junadi, tokom stečaja DPP L.M., od strane tužioca su kupljeni u viđenom stanju, bez prava na pozivanje na nedostatke, iz čega sledi da je njihova upotrebljivost, kao bitno smanjena, uticala na visinu plaćene cene u izvršnom postupku.

Pravilno je usvojen protivtužbeni zahtev za iznos od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom. Iznos od 30.000 evra se odnosi na ulaganja tuženog u proizvodnju silaže i zaradu u visini od 20.000 evra i 10.000 evra po osnovu vrednosti usluga koje su bile obaveze tužioca, a za koje je sam tužilac priznao da ih nije izvršio ni u sporazumom predviđenom roku od 31.12.2009. godine pa ni po njegovom isteku. Neosnovano u reviziji tužilac ističe da se iz nižestepenih presuda ne može utvrditi po kom osnovu je tuženom dosuđena naknada štete u visini od 30.000 evra. Tužilac je sam u sporazumu o raskidu ugovora od 23.06.2009. godine priznao i potvrdio ulaganja tuženog po osnovu zaključenog ugovora o dugoročno poslovno tehničkoj saradnji u iznosu od 70.000 evra i 850.000,00 dinara. Na osnovu svih izvedenih dokaza i ocenom tih dokaza nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac je u obavezi da tuženom nadoknadi štetu u visini od 30.000 evra i za to su dali pravilne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovano u reviziji tužilac pobija nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava smatrajući da se u konkretnom slučaju primenjuje Austrijski građanski zakonik a ne Srpski građanski zakonik. Na konkretan slučaj primenjuju se odredbe Srpskog građanskog zakonika na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, a ne Austrijski građanski zakonik kako to pogrešno smatra tužilac.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke.

Iz sadržine spisa proizlazi da je presuda Višeg suda u Pančevu P 24/11 doneta dana 17.04.2015. godine i objavljena dana 24.04.2015. godine, a presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3020/15 dana 24.06.2015. godine. Kako je u uvodu drugostepene presude navedeno da je presuda doneta u sednici veća održanoj dana 24.06.2014. godine, to je potrebno da Apelacioni sud u Beogradu izvrši ispravku drugostepene presude u uvodnom delu, tako što će umesto dana održavanja sednice veća 24.06.2014. godine staviti da je sednica veća održana dana 24.06.2015. godine, a sve na osnovu odredbe člana 362. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.