Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1888/14 od 11.09.2014. godine, delimično je usvojena, a delimično odbijena žalba tužioca, a žalba tužene, je odbijena pa je navedena prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu za naknadu nematerijalne štete, tako što je obavezana tužena da tužiocu, pored iznosa od 1.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, isplati još iznos od 450.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.03.2014. godine do isplate, kao i naknadu troškova prvostepenog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara. U preostalom odbijajućem i usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu prvostepena presuda je potvrđena. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11... 55/14) i utvrdio da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je rehabilitovano lice na osnovu pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Reh 66/2011 od 05.10.2012. godine, kojim je utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga. Rođen je u P., R.C.G., …. godine. U vreme studiranja na Veterinarskom fakultetu u Z. uhapšen je od strane UDB-e NR C.G. 06.06.1950. godine i osuđen na administrativnu kaznu od 24 meseca društveno korisnog rada zbog delovanja na liniji IB-a, koja kazna mu je povećana za još 18 meseci. Nakon hapšenja bio je u zatvoru u Zagrebu, bez ikakve odluke u vezi sa lišenjem slobode, a zatim je prebačen na Goli otok, gde je proveo ostatak izrečene administrativne kazne. U toku boravka na Golom otoku bio je podvrgnut posebnom režimu i uslovima važećim u toj ustanovi. Trpeo je različite oblike psihičke i fizičke torture (detaljno utvrđene u prvostepenom postupku i opisane u obrazloženju nižestepenih presuda) koji su se sastojali u surovom, neljudskom i ponižavajućem postupanju prema njemu i ostalim kažnjenicima. Posle izlaska na slobodu nastavio je i završio je studije. Doktorirao je na Veterinarskom fakultetu u B.. Kao diplomirani veterinar se prvo zaposlio u rodnom mestu, a zatim u mestu J. kod P. i konačno u V., u fabrici stočne hrane, u kojoj je radio do penzionisanja 1995. godine. Nakon izvesnog vremena od zapošljavanja oženio se i zasnovao porodicu, sa kojom se preselio u V.. Kod tužioca kao mladog i zdravog čoveka nije došlo do trajnih posledica zbog nehumanih uslova boravka na Golom otoku u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja.

Njegove duševne patnje nisu se završile puštanjem na slobodu, jer je još neko vreme bio pod kontrolom i praćenjem državnih službi, a trpeo je i društvenu stigmatizaciju. Ipak, pre svega sopstvenim trudom i zaslugom, uspostavio je ravnotežu i ostvario se u punom smislu u porodici, karijeri i društvu.

Pre pokretanja parnice tužilac je podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje 08.02.2013. godine, ali nije prihvatio ponudu komisije pri Ministarstvu pravde i državne uprave (na ukupan iznos od 887.000,00 dinara na ime naknade nematerijalna štete), pa do sporazuma o obeštećenju nije došlo.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 26. st. 1. i 3. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u jedinstvenom vidu i iznosu, koji u sebi sublimira naknadu za povredu svih prava ličnosti, u iznosu od 1.300.000,00 dinara. Navedeni novčani iznos kao pravičnu naknadu dosudio mu je zajedno sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu člana 277. stav 1. ZOO. Istovremeno je odbio zahtev tužioca po istom pravnom osnovu preko dosuđene naknade kao previsoko postavljenog. Odbio je i zahtev tužioca za naknadu svih vidova materijalne štete, primenom pravila o teretu dokazivanja uz ocenu o nepostojanju osnova za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade tužioca za redovan i prekovremeni rad, kao i za gubitak penzije u periodu lišenja slobode i razlike u penzijama.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbama stranaka prihvatio kao pravilno činjenično utvrđenje i pravno zaključivanje prvostepenog suda, osim u odnosu na visinu dosuđene naknade tužiocu za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti. U tom delu je preinačio prvostepenu presudu i dosudio tužiocu još 450.000,00 dinara (pored ranije dosuđenih 1.300.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom. U preostalom usvajajućem i odbijajućem delu je prvostepenu presudu potvrdio.

Tužilac je rehabilitovano lice kome na osnovu člana 3. stav 2. u vezi stava 1. i čl.1. stav 1, 26. st. 1. i 3. i 30. stav 3. Zakona o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 92/2011) pripada pravo na rehabilitaciono obeštećenje za nematerijalnu i materijalnu štetu nastalu usled neosnovanog lišenja slobode iz političkih i ideoloških razloga. Prema odredbama člana 26. st. 1. i 3. navedenog zakona rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Vidovi pravno priznate nematerijalne štete i uslovi i kriterijumi za dosuđivanje pravične novčane naknade propisani su odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO (''Službeni list SFRJ'' br. 28/78...57/89 i ''Službeni list SRJ'' br. 31/93... 57/89 i ''Službeni list SRJ'' br. 31/93-22/99, 23/99, 35/99 i 44/99).

Pravni osnov sudske zaštite zbog povrede ili uskraćivanja nekog ljudskog ili manjinskog prava zajemčenog Ustavom, kao i prava na uklanjanje posledica nastalih takvom povredom, sadržan je u odredbama Ustava Republike Srbije (čl.22, 23. stav 1, 25. stav 1, 28, 32. stav 1, 35. st.1. i 2. i 36. stav 1). Poseban pravni osnov i garancija zaštite od svih akata torture (mučenja) fizičke ili psihičke prirode i posledica propisan je odredbama Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN, koja se smatra delom unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje (čl.18. i 194. Ustava). Odredba člana 14. Konvencije predviđa obavezu svake države članice da garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja.

Prema odredbama člana 200. ZOO duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz akta neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode (povreda ugleda, časti i dostojanstva i povreda slobode i prava ličnosti). Pravična novčana naknada koja se u skladu sa navedenom odredbom dosuđuje za ovaj vid štete predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju pomeremećaji u duševnoj sferi tužioca kao oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Novčana suma koja se u tom cilju dosuđuje nije ekvivalent ni mera tužiočevog dugogodišnjeg trpljenja, prvo u zatvorskim, a zatim u redovnim životnim uslovima. Ona svojim značajem i dejstvom, a samo delimično dosuđenim iznosom, ublažava poremećenu psihičku ravnotežu. Novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, od kojih su značajni vreme boravka van slobode, tj. u zatvoru, uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova, ponašanje stražarskog i zatvorskog osoblja, priroda krivičnog dela za koje je oštećeni osuđen, odnosno terećen, te ostale okolnosti u vreme vođenja postupka i primene mera vlasti protiv njega, kao i posle izlaska na slobodu, stav okoline prema njemu i njegovoj porodici. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u pretežnom periodu lišenja slobode trajanja tri godine, pet meseci i 11 dana boravio na Golom otoku, pod specijalnim uslovima i režimom uz trpljenje zlostavljanja i akata fizičke i psihičke torture, koji nisu imali negativne i trajne posledice po njegovo psihičko i fizičko zdravstveno stanje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se prilikom odmeravanja novčane naknade kao satisfakcije za ukupno tužiočevo trpljenje u vidu nematerijalne štete zbog duševnih patnji usled neosnovanog lišenja slobode moraju uzeti u obzir sve navedene i utvrđene okolnosti slučaja, saglasno citiranim materijalno-pravnim normama koje su osnov za dosuđivanje naknade i rehabilitaciono obeštećenje tužioca. U tom smislu je na osnovu člana 232. ZPP-a ocenio da tužiocu pripada pravična novčana naknada u ukupnom iznosu od 2.500.000,00 dinara, što znači još 750.000,00 dinara pored već dosuđene naknade nematerijalne štete. Na taj iznos tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata od prvostepenog presuđenja, pa do konačne isplate na osnovu člana 277. stav 1. ZOO.

Dosuđivanje većih iznosa naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu kao rehabilitaciono obeštećenje u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji bilo bi u neskladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome služi naknada, a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

Iz navedenih razloga je delimično preinačena pobijana presuda i odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

U pogledu odluke o odbijanju više traženog iznosa nematerijalne štete, revizija tužioca je odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke ove presude.

Neosnovanom se revizijom tužioca pobija i odluka o odbijanju njegovog zahteva za naknadu materijalne štete po svim opredeljenim vidovima ukazivanjem na pogrešnu primenu materijalnog prava. Prilikom odlučivanja o ovom delu tužbenog zahteva u pogledu osnova i uslova za dosuđivanje tražene naknade materijalne štete nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i odredbe čl. 155, 185. i 189. ZOO. Pravilno je po oceni Vrhovnog kasacionog suda rezonovanje nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao postojanje pravnog osnova traženih vidova naknade štete zbog izgubljene zarade za redovan i prekovremeni rad u periodu lišenja slobode, za razliku ličnog dohotka pre i posle štetnog događaja, ali isto tako i za štetu zbog gubitka penzije i razlike u penzijama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio student i nezaposleno lice u vreme lišenja slobode i po sopstvenom izboru je posle puštanja na slobodu nastavio studije i zaposlio se po njihovom završetku na poslovima diplomiranog veterinara, u skladu sa stečenom stručnom spremom. Pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja i normi materijalnog prava sudovi su zaključili da ne postoji pravni osnov za priznavanje tužiocu naknade stvarne štete u vidu izgubljene zarade zbog sprečenosti za rad u struci tokom trajanja lišenja slobode, pa ni naknade za izvršeni fizički rad i prekovremeni rad u istom periodu. Prisilni rad na koji je tužilac bio primoran u okviru specijalnog režima tokom boravka na Golom otoku predstavlja akt torture koji je uzet u obzir prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti.

Pravo na redovan penzijski staž kao uslov za ostvarivanje penzije tužilac je stekao zapošljavanjem posle završetka studija, što je u konkretnom slučaju nastupilo posle njegovog izlaska na slobodu. Međutim, pravo na poseban penzijski staž, a eventualno i na posebnu novčanu naknadu, može da ostvari pod uslovima iz čl. 22. i 23. Zakona o rehabilitaciji. Njemu je kao rehabilitovanom licu u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona priznato vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju. To pravo ostvaruje se u posebnom postupku pred nadležnim fondom, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. S tim u vezi, pod uslovima iz člana 23. Zakona o rehabilitaciji ostvaruje se i pravo na eventualnu mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak). Razloge za odbijanje tužbenog zahteva za naknadu traženih vidova materijalne štete, sadržane u nižestepenim presudama prihvata kao pravilne i Vrhovni kasacioni sud. Drugostepeni sud je posebno u pobijanoj presudi cenio navode i razloge tužiočeve žalbe i za svoju ocenu dao detaljne i prihvatljive razloge.

Kako ni u odnosu na odluku o zahtevu za naknadu materijalne štete ne postoje razlozi na kojima je zasnovana revizija tužioca, kao ni razlozi koje revizijski sud uzima u obzir po službenoj dužnosti, primenom člana 414. stav 1. ZPP i u ovom delu je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužilac nije revizijom pobijao odluku o troškovima postupka, pa nije bilo uslova za njenu ocenu ili korekciju. Osim toga, revizijom nije postavio i opredelio zahtev za naknadu troškova njenog izjavljivanja. Zato revizijski sud ovom presudom o delimičnom usvajanju i odbijanju tužiočeve revizije nije odlučio i o troškovima na osnovu člana 165. st. 1. i 3. u vezi člana 163. st. 1. i 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.