U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Mladenović, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Armić, advokat iz ..., VV iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Maksimović, advokat iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Branko Jovanović, advokat iz ..., radi činidbe i dr., odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 5160/16 od 23.03.2017. godine, u sednici održanoj dana 25.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 5160/16 od 23.03.2017. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 20554/10 od 29.02.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu, po osnovu dva ugovora o kupoprodaji od 20.10.2006. godine i po osnovu ugovora o ustupanju nepokretnosti od 10.08.2007. godine, kao vanknjižnom vlasniku, predaju u državinu delimičo izgrađene stanove bliže opisane stavom prvim izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi BB i GG da tužiocu isplate iznos od 180.300 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.10.2008. godine, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kom je tražio da se tuženi BB i GG obavežu da mu na dosuđeni iznos od 180.300 evra isplate zakonsku zateznu kamatu počev od 01.01.2008. godine do 19.10.2008. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kom je tražio da se tuženi BB i GG obavežu da mu, preko dosuđenog iznosa od 180.300 evra isplate razliku do traženog iznosa do 411.188 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi VV, da solidarno sa tuženima BB i GG, tužiocu, zbog docnje u ispunjenju dva ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 20.10.2006. godine, i ugovora o ustupanju tri nepokretnosti od 10.08.2007. godine, naknadi štetu u iznosu od 411.188 eura, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom počev od 01.01.2008. godine. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 5160/16 od 23.03.2017. godine, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Višeg suda u Beogradu P broj 20554/10 od 29.02.2016. godine, kojim su obavezani prvotužena BB i trećetuženi GG da tužiocu isplate iznos od 180.300 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.10.2008. godine pa do isplate, kao nedozvoljena. Odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 20554/10 od 29.02.2016. godine u delu stava drugog izreke i to tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže trećetuženi GG da tužiocu isplati iznos od 180.300 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom. Stavom četvrtim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka i spisi su u tom delu vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), pa je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredbi Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga nema ni povrede iz člana 374. stav 1., na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, dana 14.09.2014. godine, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zaključen je i overen ugovor o građenju između VV, ovde drugotuženog, kao investitora i BB, ovde prvotužene, kao izvođača radova, pri čemu je predmet ugovora bila izgradnja porodične stambene zgrade na katastarskoj parceli ... KO ... . Ovim ugovorom, BB preuzela je obavezu da izgradi predmetnu stambenu zgradu po sistemu „ključ u ruke“ i istu preda u svemu prema odobrenju za izgradnju u roku od 18 meseci od dana pravnosnažnosti odobrenja za gradnju. Odobrenje za izgradnju postalo je pravnosnažno 05.08.2005. godine. Ovim ugovorom, članom 9., bilo je predviđeno da će na ime naknade za sve radnje koje će preduzeti u vezi sa projektom, po završetku izgradnje objekta, izvođaču pripasti pravo svojine na ½ svih posebnih delova zgrade, dok je članom 27. ovog ugovora bilo predviđeno da će u slučaju da izvođač ne završi predmetni objekat u ugovorenom roku od 18 meseci, ugovor o građenju biti raskinut po samom zakonu, te da naručilac može stupiti u isključivu državinu nepokretnosti protiv volje izvođača. Dana 25.08.2005. godine zaključen je Aneks ugovora o građenju između VV i BB, kojim je izvršena fizička deoba realnih delova objekta i to tako što je VV trabalo da pripadnu stanovi pod rednim brojem 1, 2, 3 i 4 na prizemlju zgrade, a izvođaču radova BB stanovi 5, 6, 7 i 8 na prvom spratu stambene zgrade. Osim toga, ovim aneksom podeljeni su i zajednički delovi zgrade u suterenu i to tako što je BB postala vlasnik 50% zajedničkih prostorija koje se nalaze na desnoj strani ulice dok je podrumski deo u kojem se nalaze garažna mesta podeljen na po 50%, pri čemu je podeljen i tavanski deo zgrade i to tako što je BB priznato pravo korišćenja i raspolaganja sa 50% tavanskog prostora. Ovim aneksom, VV se saglasio da BB može samostalno raspolagati stanovima i garažnim mestima u zajedničkim delovima zgrade, zaključivati kupoprodajne ugovore i primati isplatu kupoprodajne cene.

Polazeći od ovog aneksa, BB je 20.10.2006. godine, kao prodavac, sa AA, ovde tužiocem, kao kupcem, zaključila i pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu overila dva ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov broj 6748/06 i Ov broj 16749/06, a čiji su predmet bili stanovi broj 5 i 6 na prvom spratu predmetnog objekta. Ovim ugovorima bila je dogovorena kupoprodajna cena u iznosu od po 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaki od stanova, odnosno 180.000 evra za oba stana, pri čemu je kao rok za predaju kupljenih stanova ugovoren kraj 2007. godine.

Nadalje, 20.08.2007. godine, između BB i AA zaključen je ugovor o ustupanju, na osnovu kog ugovora je BB AA ustupila tavanski prostor iznad njegovih stanova u istom objektu, koji je isplaćen pumpanim betonom. Takođe, ovim ugovorom, BB ustupila je tužiocu i dve zajedničke prostorije, pri čemu se obavezala da će dati pisanu saglasnost da on ove prostorije može prenamenom pretvoriti u stambene jedinice i iste uknjižiti, a sve za cenu od 150.000 evra, pri čemu je konstatovano da je ova cena isplaćena u celosti.

Dana 10.11.2008. godine, VV je uputio dopis BB i obavestio je da su se stekli uslovi za raskid ugovora o građenju i aneksa navedenog ugovora, a sve zbog neizvršenja ugovornih obaveza izgradnje u roku od 18 meseci, pri čemu je ovim dopisom VV izjavio da je stupio u isključivi posed sporne nepokretnosti.

Nakon stupanja u posed sporne nepokretnosti, VV je dana 14.08.2013. godine, zaključio i pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu overio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov.br. 150716/13, sa DD, na osnovu kog ugovora je DD otuđio predmetnu stambenu zgradu koja je bila predmet raskinutog ugovora o građenju i to u celini osim stanova 5 i 6 na prvom spratu, za koje je u članu 3 ugovora konstatovano da su predmet sudskog spora. Nadalje DD je nepokretnost stečenu na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov broj 150716/13 dalje otuđio u korist privrednog društva „ĐĐ“ DOO ..., na osnovu ugovora o kupoprodaji overenog pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov.br. 11983/14, pri čemu je ovim ugovorom konstatovano da je prilikom izgradnje objekta došlo do odstupanja u izgradnji, odnosno da je izvršena drugačija raspodela stanova, te da kupcu u skladu sa udelom od 2/3 idealnih delova pripadaju stanovi 2,3,8,9, 10,11 i 12, dok prodavcu pripadaju stanovi 4,5,6 i 7. Konačno, stanovi koji su po glavnom projektu nosili oznake 5 i 6, a koje je u ovom postupku potraživao tužilac, u kasnijoj fazi gradnje spojeni su u jednu stambenu jedinicu koja sada nosi oznaku stan broj 8 i nalazi se na prvom spratu, odnosno na nivou 4 u odnosu na nivo glavnog ulaza u objekat. Takođe, utvrđeno je da su dana 18.10.2006. godine, tužilac AA i tuženi GG potpisali priznanicu kojom GG potvrđuje da AA duguje 180.300 evra, a da ostale priznanice na dan 18.10.2006. godine ne važe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredbi članova 17. stav 1., 600. i 630. Zakona o obligacionim odnosima našao da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan u delu koji se odnosi na predaju u posed stanova broj 5 i 6, zajedno sa dva garažna mesta, kao i da nije osnovan zahtev za predaju u posed tavanskog prostora i dve zajedničke prostorije u suterenu zgrade, s obzirom na to da ugovori o prodaji od 20.10.2006. godine overeni pred Prvim ošštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 16748/06 i 16749/06, a koje su zaključili tužilac AA, kao kupac, i prvotužena BB, kao prodavac, stvaraju prava i obaveze samo za ugovorne strane. U tom smislu obaveze izgradnje i predaje stanova broj 5 i 6, kao i dela stanarskog tavanskog prostora i zajedničkog prostora u suterenu, postojale su isključivo u odnosu na prvotuženu BB, a ne i u odnosu na ostale tužene. Međutim, kako su ugovor o građenju i aneks ugovora koji je zaključila BB sa VV raskinuti 05.02.2007. godine, te kako je ovaj ugovor o građenju sa aneksom predstavljao osnov za zaključenje ugovora o prodaji stanova u izgradnji tužiocu, prvostepeni sud je smatrao da je raskidom ugovora o građenju otpao osnov zaključenja ugovora o prodaji, zbog čega je BB izgubila pravo na svim posebnim delovima zgrade koji su joj pripali, a samim tim i na posebnim delovima zgrade koje je otuđila tužiocu AA. Iz tog razloga je izvršenje obaveze iz ugovora o prodaji zaključenog između AA i BB postalo nemoguće u smislu odredbe 46. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, kako je to prethodno navedeno, zahtev tužioca za predaju u državinu spornih stanova odbijen kao neosnovan.

Međutim, i pored činjenice da je primenom odredbi članova 103. i 104. u vezi člana 46. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud utvrdio da su zaključeni ugovori o prodaji stanova u izgradnji broj 5 i 6 u predmetnom objektu ništavi, odbio je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 180.000 evra na ime povraćaja kupoprodajne cene, primenjujući pravilo o teretu dokazivanja, odnosno imajući u vidu da tužilac nije dokazao da je zaista i isplatio predmetnu kupoprodajnu cenu.

Sa druge strane, polazeći od činjenice da je tužilac na ime sticanja zajedničkih delova zgrade na tavanu i suterenu po osnovu ugovora o ustupanju od 10.08.2007. godine isplatio iznos od 180.300 evra, te polazeći od činjenice da je GG potpisivanjem priznanice potvrdio prijem novca u ovom iznosu, to je prvostepeni sud BB i GG obavezao na povraćaj ovog iznosa tužiocu sa pripadajućom kamatom, a sve primenom odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima. U preostalom delu, do iznosa od 411.188 evra, tužbeni zahtev tužioca odbijen je kao neosnovan, s obzirom na to da je tužilac svoj zahtev opredelio kao naknadu štete zbog neizvršenja ugovora, pri čemu niti jednim dokazom nije dokazao osnov i visinu štete.

U odnosu na tužbeni zahtev prema tuženom VV, prvostepeni sud je konstatovao da VV nije primio bilo kakav novac po bilo kom osnovu od tužioca AA, niti je tužilac pretrpeo bilo kakvu štetu za koju bi eventualno bio odgovoran VV, iz kog razloga je tužbeni zahtev prema njemu odbijen u celosti kao neosnovan.

Apelacioni sud u Beogradu je u svojoj odluci Gž broj 5160/16 od 23.03.2017. godine, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, primene materijalnog prava prilikom donošenja odluke da obaveže tuženu BB da tužiocu isplati iznos od 180.300 evra sa pripadajućom kamatom, te primene materijalnog prava prilikom donošenja odluke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca prema tuženom VV u celini, kao i tužbeni zahtev za isplatu iznosa preko dosuđenih 180.300 evra, u potpunosti prihvatio navode iz obrazloženja prvostepene odluke, smatrajući, takođe, da tužilac nije dokazao da je isplatio bilo koji novčani iznos osim iznosa od 180.300 evra, niti da mu veći iznos od dosuđenog pripada po nekom drugom osnovu. Takođe, prihvaćeno je i obrazloženje prvostepenog suda koje se odnosi na razloge date u prilog odbijanja tužiočevog zahteva za predaju u posed predmetnih nepokretnosti.

Međutim, kada je u pitanju odluka prvostepenog suda kojom je na isplatu iznosa od 180.300 evra sa pripadajućom kamatom obavezan i tuženi GG, drugostepeni sud je konstatovao da je odluka prvostepenog suda u ovom delu, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, prema daljem obrazloženju drugostepene odluke, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje propustio da primeni odredbu člana 85. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da ima u vidu da je trećetuženi GG prilikom potpisivanja priznanice od 18.10.2006. godine, istupao kao zastupnik prvotužene BB, odnosno da je novac primio u njeno ime i za njen račun, iz koga razloga ne postoji odgovornost trećetuženog za vraćanje primljenog novca, zbog čega je prvostepena odluka i preinačena u ovom delu, tako što je tužbeni zahtev u odnosu na GG odbijen kao neosnovan.

Odluka drugostepenog suda je pravilna.

Najpre, u pogledu revizijskih navoda kojima se ukazuje na to da nižestepeni sudovi, prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca za predaju nepokretnosti, nisu imali u vidu odredbu člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da pravni poslovi koje je tužilac zaključio sa tuženom BB (ugovori overeni pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 16748/06 i 16749/06, te ugovora o ustupanju od 10.08.2007. godine) u konkretnom slučaju, nisu doveli do prenosa prava svojine na spornim nepokretnostima. Naime, BB navedenim ugovorima raspolagala je stanovima, tavanskim i suterenskim prostorom u korist tužioca. Međutim, nezavisno od činjenice što tokom postupka nije bilo dokaza u prilog tome da je tužilac isplatio tuženoj BB kupoprodajnu cenu, osnovni preduslov koji je morao biti ispunjen da bi ovakvo raspolaganje u korist tužioca imalo dejstvo, u smislu prenosa prava svojine na nepokretnostima, jeste da su te nepokretnosti zaista i izgrađene. Kako to proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja, ugovor o građenju od 14.09.2004. godine i prateći aneks od 25.08.2005. godine, koje je BB zaključila sa VV, raskinuti su po sili zakona iz razloga što BB svoju obavezu izgradnje nepokretnosti nije izvršila u ugovorom predviđenom roku. Raskidom ugovora, sva prava koja je BB imala u odnosu na predmetnu nepokretnost (pa i dejstva punomoćja od 25.08.2005. godine) prestala su da postoje, pa je samim tim i predmet obaveze ugovora o kupoprodaji Ov broj 16748/06 i 16749/06 i Ugovora o ustupanju od 10.08.2007. godine, postao nemoguć (u smislu odredbe člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), što ove ugovore čini ništavim u smislu člana 47. u vezi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ovome treba dodati i činjenice da ugovor o ustupanju od 10.08.2007. godine, nije zaključen u propisanoj formi, kao i da je ovim ugovorom raspolagano zajedničkim prostorijama zgrade, a koje raspolaganje BB nije imala pravo da vrši, s obzirom na to da nije isključivi nosilac prava svojine na zajedničkim delovima zgrade.

O novčanom potraživanju tužioca nižestepeni sudovi su pravilno odlučili. Naime, tužilac novčani iznos od tuženih, u konkretnom slučaju, može potraživati kao vid naknade štete, odnosno po osnovu pravila o vraćanju datog prilikom utvrđenja ništavosti ugovora. U svakom slučaju, tužilac je dužan da u prilog svog potraživanja (nezavisno od osnova) dostavi odgovarajuće dokaze iz kojih proističe zaključak da je vršio novčana davanja, odnosno da je pretrpeo određenu štetu. U tužbi, tužilac je svoj zahtev na 411.188,00 evra opredelio kao „štetu koju trpi zbog docnje prilikom izgradnje“, ali tokom ovog postupka nije priložio niti predložio izvođenje dokaza na okolnost postojanja same štete i njene visine. Tokom trajanja postupka, a zatim i kroz navode žalbe i revizije, posredno se da zaključiti da je tužilac svoj zahtev za isplatu novčanog iznosa pokušao da konkretizuje potražujući 180.000 na ime povraćaja kupoprodajne cene, 150.000 evra po osnovu novčane protivvrednosti pumpanog betona ugrađenog u zgradu, te na osnovu priznanice od 18.10.2006. godine koja glasi na iznos od 180.300 evra.

Nevezano od toga što sud ne obavezuje pravni osnov tužbenog zaheva, potrebno je ukazati na to da tužilac ni u jednoj fazi postupka nije formalno precizirao tužbeni zahtev, te da zbir iznosa koje je konkretizovao ne odgovara novčanom iznosu od 411.180,00 evra čija isplata je tražena tužbom. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, dužan ukazati i na to da tužilac, ni u kom slučaju, ne bi mogao potraživati istovremeno i predaju nepokretnosti i povraćaj novčanog iznosa, s obzirom na to da se ova dva zahteva, po prirodi stvari, međusobno isključuju.

Daljim revizijskim navodima tužioca osporava se zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je isplatio iznos od po 90.000,00 na ime kupoprodajne cene stanova, a koji je zaključak donet primenom pravila o teretu dokazivanja. Ovakavim revizijskim navodima, tužilac, zapravo, drugačije interpretira izvedene dokaze i osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a što ne može predstavljati revizijski razlog, imajući u vidu odredbu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Međutim i pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je dužan ukazati na sledeće. Prema raspravnom načelu, koje predstavlja direktnu posledicu načela dispozicije u pogledu raspolaganja procesnim materijalom, inicijativa u pogledu iznošenja činjeničnog i dokaznog materijala na strankama. Prema odredbi čl. 7. st. 1. ZPP, u kojoj je formulisano raspravno načelo, da bi sud mogao da odlučuje, svaka stranka treba da navede činjenice na kojima zasniva svoj zahtev. Pored toga što svaka stranka treba da dâ argumente za svoj zahtev, ona treba da ponudi i dokaze kojima se može proveriti istinitost činjenica na kojima ona zasniva svoj zahtev. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve (teret tvrđenja) i da predlože dokaze u pogledu činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve ili kojima osporavaju navode svog parničnog protivnika (teret dokazivanja). Ukoliko stranke sudu, i pored toga što im je to bilo omogućeno, nisu pružile neophodan procesni materijal (dokaze) sud odlučuje na osnovu raspoloživog stanja u spisima koje je forimirano tokom postupka. Svemu navedenom, treba dodati to da je obaveza aktivne uloge i dokazne inicijative pre svega na tužiocu, jer je on taj koji tvrdi da mu određeno pravo pripada.

Činjenično stanje u ovom predmetu je takvo da tužilac sa tuženom BB nije sačinio bilo kakvu priznanicu niti prezentovao neki drugi dokaz koji ukazuje na spornu isplatu, a sud nije prihvatio iskaz tužioca u tom delu. Što se tiče revizijskog navoda da zaključak o isplati posredno proističe iz činjenice da je članom 9. spornih ugovora bila predviđena saglasnost poslodavca za uknjižbu, ovaj sud ukazuje na to da je ovim članom upravo bila predviđena obaveza isplate kupoprodajne cene odmah nakon zaključenja ugovora. Nadalje, u pogedu potraživanja koje proističe iz ugovora o ustupanju od 10.08.2007. godine, sadržina ovog ugovora ukazuje na to da je tužena BB „ustupila“ tavanski prostor iznad stanova u istom objektu „koji je isplaćen pumpanim betonom“, kao i dve zajedničke prostorije za cenu od 150.000 evra koja je takođe isplaćena u celosti.

Međutim, iako je pravilo o teretu dokazivanja nalagalo drugačije postupanje, tužilac tokom postupka nije svoju dokaznu inicijativu usmerio na utvrđivanje novčane protivvrednosti pumpanog betona, niti se o tome na bilo koji način izjašnjavao, dok je, sa druge strane, na osnovu priznanice od 18.10.2006. godine utvrđeno da je GG u ime i za račun tužene BB, već potvrdio da je primio iznos od 180.300 evra. Dakle, da bi tužilac mogao potraživati oba iznosa (i iznos od 180.300 evra i iznos od 150.000 evra), bio je u obavezi da zahteve jasno opredeli, kako po pitanju osnova, tako i po pitanju visine, te da u prilog tako opredeljenog zahteva dostavi odgovarajuće dokaze, odnosno predloži njihovo izvođenje. Imajući u vidu da tužilac ovo nije učinio, te činjenicu da je novčani zahtev opredelio na zbirni iznos od 411.188,00 evra ( i to kao naknadu štete zbog zadocnjenja u izgradnji) njegove revizijske navode kojima se (posredno, kroz primedbu na primenu pravila o teretu dokazivanja), zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nije mogao prihvatiti, jer, kako je to prethodno navedeno, ne mogu predstavljati revizijski razlog.

Shodno tome, pravilnom primenom materijalnog prava su nižestepeni sudovi odbili sve novčane zahteve tužioca, osim zahteva koji neposredno proističe iz sadržine priznanice od 18.10.2006. godine. Pri tom, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 85. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, na isplatu ovog iznosa obavezao samo tuženu BB, jer je tuženi GG ovaj iznos primio u njeno ime i za njen račun. Takođe, tuženi VV nije bio u bilo kakvom pravnom odnosu sa tužiocem, te je pravilan i zaključak da on nije pasivno legitimisan za vraćanje bilo kakvog novčanog iznosa koji tužilac potražuje.

Dakle, kako je pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja, to ne stoji revizijski navod da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi stava 8. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Takođe, ne stoji ni revizijski navod da je drugostepeni sud, ceneći da su ugovori o kupoprodaji nepokretnosti i ugovor o ustupanju ništavi, učinio bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi stava 386. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je prvostepeni sud, kroz formu prethodnog pravnog pitanja, utvrdio ništavost ovih ugovora, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke pravilno postupio kada je prihvatio ovakvu ocenu od strane prvostepenog suda, a sve imajući u vidu da ovi ugovori jesu ništavi iz razloga na koje je prethodno ukazano i da je sud o ništavosti ugovora bio dužan da vodi računa po službenoj dužnosti.

Ovaj sud nije posebno razmatrao revizijski navod tužioca kojim se ukazuje na to da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da ista ne može predstavljati revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Imajući sve izneto u vidu, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. ZPP, dok je odluka o troškovima revizijskog postupka doneta imajući u vidu da je revizija tužioca odbijena kao neosnovana.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić