U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Velizar Cmiljanić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Zoran Stojković, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2630/17 od 06.09.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 24.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2630/17 od 06.09.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 1101/15 od 26.01.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je vlasnik porodične stambene zgrade izgrađene na katastarskoj parceli broj ..., ... KO ..., a upisana u listu nepokretnosti broj ... i ... kod Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti, a strukture bliže opisane stavom prvim izreke ove presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 397.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2630/17 od 06.09.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 1101/15 od 26.01.2017. godine i odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju s pozivom na bitnu povredu odredbi parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredabe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom, učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema obrazloženju prvostepene presude, tužilac je tužbom tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na nepokretnosti bliže opisanoj izrekom prvostepene odluke, a iz razloga što je navedena nepokretnost izgrađena isključivo njegovim novčanim sredstvima. Odlučujući o tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak i utvrdio da su tužilac AA, kao kupac i GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ i ZZ kao prodavci, zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov. br. ... dana 23.04.2010. godine, te da je predmet ovog ugovora prenos prava susvojine na katastarskim parcelama broj ..., ..., ..., ... i ..., a koje su upisane u ZK.UL. br. ... KO ..., kao prenos prava susvojine na katastarskim parcelama broj ..., ... i ..., a koje su upisane u ZK.UL. br. ... KO ... . Shodno navedenom, utvrđeno je i to da je tužilac vlasnik zemljišta na kom je bespravno izgrađena predmetna nepokretnost, te da je dana 10.03.2010. godine podneo zahtev za legalizaciju objekta. Dalje je utvrđeno da je otac parničnih stranaka, sada pokojni II, presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K broj 716/02 od 24.10.2002. godine oglašen krivim za krivično delo iz člana 52. stav 2a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izgradnji i izrečena mu je uslovna osuda. U izreci ove presude navedeno je da je okrivljeni II kao investitor stambenog objekta dimenzija 25 puta 11 metara, a koje gradi bez građevinske dozvole u ulici ... broj ..., na katastarskoj parceli broj ... KO ..., izvodio radove bez pripremljene potrebne dokumentacije. II je prema listu nepokretnosti, držalac objekta 1 i 2 (porodične stambene zgrade) koja je izgrađena bez odobrenja za gradnju na katastarskoj parceli broj ... . Prvostepeni sud je stanovišta da tužilac nije dokazao da je isključivo svojim sredstvima izgradio predmetnu nepokretnost. Naime, tužilac je u svom iskazu naveo da je 80% materijala kupio od firme „JJ“, čiji je vlasnik KK, ali ove svoje navode tužilac nije potkrepio niti jednim dokazom, a sam KK je u svom iskazu naveo da nema neposrednih saznanja o tome kako i na koji način je finansirana izgradnja predmetne kuće. Nadalje, nije sporno da je tužilac dana 07.05.2004. godine sa LL, kao izvođačem radova, zaključio ugovor na osnovu kog se obavezao da za obavljene građevinske radove isplati iznos od 2.600,00 evra, ali samo zaključivanje ovog ugovora ne dokazuje da je tužilac za iste isplatio navedeni iznos, s obzirom na to da nije priložena priznanica niti bilo kakav drugi dokaz o izvršenoj uplati. Takođe, tužilac nije priložio dokaze na okolnost da li ostvaruje zaradu od rada u preduzeću „LJLJ“ ili u preduzeću „MM“, odnosno nije dostavio bilo kakav drugi dokaz na okolnost visine svojih prihoda, a sve kako bi prvostepeni sud mogao utvrditi da je upravo od njegovog novca finansirana gradnja. Naprotiv, tokom postupka je učinjeno nespornim da je sada pokojni II, otac parničnih stranaka, prodao imanje na Kosovu 2003. godine za iznos od oko 90.000,00 evra, te da je od tog novca 40.00,00 evra dao svom sinu NN, dok je drugi deo novca uložen u finansiranje i izgradnju kuće. Ove navode tuženih, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu iskaza svedoka NJNJ, majke parničnih stranaka i OO. Polazeći od svega napred navedenog, prvostepeni sud je s pozivom na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužioca jer nisu ispunjeni uslovi iz odredbe članova 20. i 22. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž broj 2630/17 od 06.09.2017. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, konstatujući da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac u toku postupka nije priložio dokaze na okolnost visine zarade ostvarene u preduzećima „LJLJ“ i „MM“ gde je bio zaposlen, te pravilan zaključak o tome da nije dokazao da je 80% materijala kupio od firme „JJ“ čiji je vlasnik KK. Kako je prodaja imanja na Kosovu učinjena u vreme izgradnje iste kuće, te kako su tuženi tokom postupka isticali da je njihov otac, pokojni II, preostali deo novca od prodaje imanja uložio upravo u finansiranje izgradnje kuće, a koji navodi tuženih su potkrepljeni iskazima saslušanih svedoka, to je prema oceni drugostepenog suda, pravilno prvostepeni sud zaključio da nije isključivo novac tužioca ulagan u izgradnju porodične stambene zgrade, iz kog razloga nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje njegovog prava svojine na spornoj nepokretnosti primenom odredbi članova 20. i 22. Zakona o osnovama svojinsko pravnog odnosa.

Prilikom donošenja pobijane odluke, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbijajući tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Naime, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi iz odredbi članova 20. i 22. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, s obzirom na to da tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je predmetni objekat izgrađen isključivo njegovim novčanim sredstvima. U kontekstu utvrđenih činjenica da je otac tužilaca novac od prodaje imanja na Kosovu uložio u izgradnju predmetne nepokretnosti, te činjenice da je otac tužilaca pravnosnažno osuđen zbog gradnje bez građevinske dozvole, a koja se gradnja odnosila na predmetnu nepokretnost, te imajući u vidu i to da tužilac u toku postupka nije dostavio ni jedan dokaz na okolnost visine svojih prihoda koje je ostvario radeći u preduzećima „LJLJ“ i „MM“, to je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja od strane nižestepenih sudova zaključeno da predmetni objekat nije izgrađen isključivo sredstvima ovde tužioca.

Ostalim navodima revizije, tužilac ukazuje na to da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze saslušanih svedoka, kao i dokaze u spisima predmeta, koji revizijski navodi, zapravo, predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja, a što ne može predstavljati revizijski razlog imajući u vidu odredbu člana 407. ZPP. Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić