Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 471/19 od 06.11.2019. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom i desetom izreke. Drugim stavom izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu jedanaestom izreke navedene presude i u ukinutom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi - protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

U prvostepenom postupku utvrđeno je da su tužilja i tuženi bili u vanbračnoj zajednici od 2009. do 2013. godine, iz koje je dana ..., rođeno zajedničko dete stranaka, sin VV. Tužilja je zbog poremećenih odnosa sa tuženim, sa detetom napustila vanbračnu zajednicu dana 27.10.2013. godine i vratila se u ..., gde je u toku 2013. godine dete upisala u vrtić, a potom i u predškolsku ustanovu. Dete je održavalo kontakt sa ocem, odlazilo je kod njega i ostajalo po sedam dana, i otac je plaćao određene iznose mesečno na ime izdržavanja. Maloletno dete je u periodu od 15.03.2017. godine do 30.03.2017. godine boravilo kod oca. Tuženi je, uz saglasnost majke, dana 22.06.2017. godine odveo mal. dete kod sebe na pet dana, ali ga nije vratio sve do 24.04.2018. godine, iako je rešenjem o privremenoj meri od 25.09.2017. godine tuženom naloženo da tužilji odmah preda zajedničko maloletno dete, i da na ime izdržavanja deteta plaća iznos od 10.000,00 dinara. Prema nalazima i mišljenjima Centra za socijalni rad u Gornjem Milanovcu, Kovinu i Beloj Crkvi, (koji su dali identične nalaze), tužilja i tuženi su motivisani da se staraju o detetu i da samostalno vrše roditeljsko pravo, tuženi kao otac raspolaže stambenim i materijalnim mogućnostima za podizanje maloletnog deteta, sa detetom održava blizak odnos i uključen je u svakodnevno zadovoljavanje njegovih bazičnih potreba, ali sprečava održavanje ličnih odnosa između deteta i majke, minimizirajući ulogu majke u odrastanju deteta, što predstavlja grubo zanemarivanje dužnosti sadržaja roditeljskog prava i predstavlja indikator odsustva njegove roditeljske podobnosti za samostalno vršenje roditeljskog prava. Sa druge strane, osim što je prisutna jaka emocionalna veza između tužilje, kao majke i maloletnog deteta, koja postoji i u odnosu sa ocem, maloletno dete je u odnosu sa majkom spontano, nije stidljivo u ispoljavanju emocija prema majci, jasno navodi da voli majku koja mu pruža svu potrebnu pažnju, adaptirano je u školi gde uspešno savladava gradivo i ima pomoć majke u obavljanju vanškolskih aktivnosti. Tužilja, kao majka, posvećena je detetu, sposobna je za samostalno vršenje roditeljskog prava, savestan je roditelj koji je prvenstveno usmeren na potrebe deteta i njegov pravilan psihički rast i razvoj. Stručni tim Centra za socijalni rad u Gornjem Milanovcu je u svom nalazu i mišljenju od 21.12.2018. godine ostao pri tome da se mal. VV poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, nalazeći da se odsustvo majke zbog posla ne smatra faktorom koji može ugroziti bezbednost mal. deteta i dovesti u opasnost njegov život, imajući u vidu da brigu o detetu u ovakvim situacijama vode njemu bliske osobe i predloženo je da se promeni prvobitno predloženi način održavanja ličnih odnosa mal. VV sa ocem, navodeći da je u interesu mal. deteta da se kontakti ne realizuju u kontrolisanim uslovima, već da se način održavanja kontakata odredi tako da otac uzima maloletno dete u Centru za socijalni rad jednom u dve sedmice u prethodnom dogovoru sa majkom i voditeljem slučaja, i provodi sa detetom po tri sata u gradu, nakon čega će dete vraćati u Centar za socijalni rad, odakle bi ga preuzimala majka. Tuženi sada živi u vanbračnoj zajednici sa GG, sa kojom je u međuvremenu dobio zajedničko dete, sina DD, rođenog ..., a istovremeno plaća izdržavanje i za dete iz prethodnog braka u iznosu od 10.000,00 dinara mesečno. Tuženi nije u stalnom radnom odnosu, već se povremeno bavi ..., od čega se izdržava i mesečno ostvaruje zaradu od 200 do 250 evra. Tužilja radi kao ... u ... ,,...“ i njena mesečna zarada u toku sezone, koja traje od maja do oktobra, iznosi oko 500 evra. Tužilja sa mal. detetom živi u iznajmljenom stanu i mesečno plaća 100 evra za kiriju, a u toku grejne sezone 150 evra. Ukupne mesečne potrebe maloletnog deteta za knjige i školski pribor, za troškove ishrane, odeće i obuće, higijene i za vannastavne aktivnosti iznose 14.400,00 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osnovan tužbeni zahtev za poveravanje deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, kao i odluka o načinu održavanja ličnih odnosa oca sa maloletnim detetom na način kako je to bliže navedeno u stavu trećem izreke prvostepene presude. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili o visini doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta od strane tuženog, kao roditelja kome dete nije povereno.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Odredbe člana 77. Porodičnog zakona, propisuju uslove za samostalno vršenje roditeljskog prava. Odredbom člana 77. stav 3. navedenog zakona, propisano je da jedan roditelj vrši sam roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava.

Odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona, propisano je, da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Odredbom člana 272. stav 2. istog zakona propisano je da, ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem, donosi sud.

U smislu odredbe člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u najboljem interesu mal. deteta je da bude povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i mišljenje organa starateljstva. Pobijana presuda doneta je u skladu sa napred navedenim odredbama Porodičnog zakona, kao i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta. Elementi za procenu najboljeg interesa deteta, između ostalog, su uzrast i pol deteta, zrelost deteta, potreba deteta (vaspitanje, u vezi sa stanovanjem, ishranom, odevanjem, zdravstvenom brigom i drugo) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. Najbolji interes deteta kao pravni standard se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Sudovi su imali u vidu da je majka savestan roditelj, prvenstveno usmeren na potrebe mal.deteta i njegov pravilan psihički rast i razvoj, posvećena je detetu, da postoji jaka emocionalna veza između majke i maloletnog deteta, da je dete u odnosu sa majkom spontano, jasno ispoljava emocije prema majci koja mu pruža svu potrebnu pažnju, adaptirano je u školi gde uspešno savladava gradivo i ima pomoć majke u obavljanju vanškolskih aktivnosti, pa kod odsustva sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta stranaka da se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava majci. Kod navedenog, suprotno revizijskim navodima, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, najbolji interes maloletnog deteta pravilno je utvrđen saglasno Porodičnom zakonu.

Revizijski navodi, kojima se osporava odluka o vršenju roditeljskog prava ukazivanjem da je odluka suda doneta isključivo na osnovu mišljenja organa starateljstva su ocenjeni kao neosnovani. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je odluka o poveravanju mal.deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, jer je sud shodno imperativnoj odredbi člana 270. Porodičnog zakona, bio dužan da zatraži mišljenje nadležnog organa starateljstva, i u sklopu ostalih izvedenih dokaza, rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta u smislu člana 6. i člana 266. Porodičnog zakona, doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Odredbama člana 61. Porodičnog zakona, uređeni su lični odnosi deteta sa roditeljem sa kojim ne živi. Odredbom stava 1. istog člana, propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Odredbom stava 2. ovog člana, propisano je da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom, kada je to u najboljem interesu deteta. U konkretnom slučaju, način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem, ovde tuženim u skladu je sa izveštajem organa starateljstva i najboljim interesom maloletnog deteta imajući u vidu uzrast deteta, emotivne potrebe deteta, kao i želju i brigu oca da se stara o njemu, kao i njihovu emotivnu bliskost.

Naime, najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta (član 3. Konvencije o pravima deteta i član 6. Porodičnog zakona) je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja, s obzirom na uzrast i zrelost, emotivne potrebe. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su pošli od nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva pravilno nalazeći da je način održavanja ličnih odnosa koji je predložio organ starateljstva u najboljem interesu maloletnog deteta, jer otac poseduje odgovarajuće roditeljske kompetencije, imajući u vidu da je ovaj način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem svakako podložan kontroli od strane nadležnog organa starateljstva, sve u cilju zaštite interesa maloletnog deteta.

Imajući u vidu uzrast maloletnog deteta, utvrđene potrebe, minimalnu sumu izdržavanja i zaradu tuženog, primenom kriterijuma određivanja izdržavanja propisanih članom 160. i 161. Porodičnog zakona, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili da tuženi, ima mogućnosti da izdržavanju maloletnog deteta doprinosi sa 10.000,00 dinara mesečno, imajući u vidu da tuženi ima obavezu da u okviru svoje radne sposobnosti iskoristi sve mogućnosti za pribavljanje materijalnih sredstava za izdržavanje kako bi se podmirile potrebe maloletnog deteta za životom koji roditelji prema svojim imovinskim prilikama stvarno mogu da pruže, vodeći računa da će preostali iznos obezbediti tužilja, kako obezbeđivanjem preostalih materijalnih sredstava za izdržavanje, tako i svakodnevnom brigom i staranjem o detetu. Pri tome su sudovi, prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari, imali u vidu činjenicu da tuženi pored maloletnog VV ima obavezu da izdržava još dvoje maloletne dece.

Ostali revizijski navodi, predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, a na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić