U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ilija Dražić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojnograđevinski centar „BB“, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 543/2018 od 28.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 27.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 543/2018 od 28.02.2019. godine u stavu prvom, u odbijajućem delu stava drugog izreke i stavu četvrtom izreke.

USVAJA SE revizija tužene, pa se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 543/2018 od 28.02.2019. godine u obavezujućem delu stava drugog izreke i u stavu trećem izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P.br. 1335/15 od 11.10.2017. godine u stavu drugom izreke za iznos od 633.779.731,22 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1335/15 od 11.10.2017. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 1335/15 od 20.11.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojnograđevinski centar „BB“ da tužiocu AA iz ..., na ime stvarne štete, isplati iznos od 13.811.351,05 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2017. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu pisanog otpravka presude. Stavom drugi izreke obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade štete, isplati po osnovu izmakle koristi iznos od 2.954.308.116,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2017. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade troškova parničnog postupka, isplati iznos od 3.630.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, sve u roku do 15 dana od dana pisanog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 543/2018 od 28.02.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 13.811.351,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 633.779.731,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2017. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, a preko toga a do traženog izosa od 2.945.308.116,50 dinara, odnosno za iznos od još 2.311.528.385,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2017. godine, tužbeni zahtev tužioca je odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 2.755.410,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 349.365,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, a stavom četvrtim izreke je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka (koji se odnose na sastav odgovora tužioca na žalbu tužene).

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su izjavile revizije, i to tužilac pobijajući presudu u stavu prvom, odbijajućem delu stava drugog, stavu trećem i stavu četvrtom izreke, a tužena pobijajuću presudu u obavezujućem delu stava drugog i stavu trećem izreke, oboje iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana, dok je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učininjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se posebno ukazuje revizijom tužioca, s obzirom da je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 8. i člana 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 24.10.1997. godine, između tužioca, u svojstvu zakupca i države Socijalističke Republike Jugoslavije – Savezno ministarstvo odbrane – Vojnograđevinska direkcija „BB“, u svojstvu zakupodavca, zaključen je ugovor o zakupu „... sale“ sa pripadajućim instalacijama u ... klubu Vojske Jugoslavije u ..., broj ..-. . Navedenim ugovorom su predviđena prava i obaveze ugovornih strana, i to da tužilac prostor može da koristi za obavljanje ugostiteljske delatnosti, kao diskoteku ili dansing bar, uz obavezu da o svom trošku pribavi potrebnu projektnu i drugu dokumentaciju, uslove i saglasnost za obavljanje ugovorene delatnosti, da nakon dobijanja posebne saglasnosti od tužene na projektnu dokumentaciju tužilac može pristupiti postupku izvođenja radova i opremanju predmetnog prostora, da mesečna zakupnina za korišćenje predmetnog prostora iznosi ukupno 19.541,00 dinara, te da je tužena dužna da tužiocu preda na korišćenje ovaj prostor u viđenom stanju u roku od tri dana od potpisivanja ugovora, s tim što će primopredaju izvršiti zajednička komisija i tom prilikom će se sačiniti primopredajni zapisnik, a tužena je saglasna da tužilac može u svoje ime i o svom trošku na osnovu ugovora preduzimati navedene radnje, uz prethodno ispunjenje uslova iz člana 2. i 4. ugovora. Ugovor je zaključen na određeno vreme, na rok od pet godina, s tim da počinje da teče od dana uvođenja tužioca u posed objekta, a tužilac započinje plaćanje mesečne zakupnine od dana potpisivanja ugovora.

S obzirom da nije došlo do primopredaje spornog objekta, tužilac je pokrenuo parnicu pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P br. 2655/98, u kojoj je dana 11.12.2007. godine zaključeno sudsko poravnanje. Ovim poravnanjem tužena se obavezala da tužiocu preda na korišćenje po ugovoru „... salu“ u viđenom stanju sa pripadajućim instalacijama i uređajima u zgradi ... kluba Vojske Republike Srbije u ..., površine 833,30 m2, sa ispravnim instalacijama, što će tužilac i tužena zajednički utvrditi, zbog čega se obavezuju da formiraju zajedničku komisiju, koja će u roku od 30 dana od poravnanja sačiniti poseban zapisnik kojim će se konstatovati ispravnost i stanje instalacija. Utvrđene su i druge obaveze i prava stranaka, bliže navedena u poravnanju. Pored toga, tužena je priznala štetu tužiocu koju je pretrpeo usled neispunjenja ugovora o zakupu u visini od 5.696.358,00 dinara, a što će tužena isplatiti tužiocu kompenzaciono, prebijanjem sa iznosom zakupnina, što znači da je tužilac oslobođen plaćanja zakupnine za period od 22,5 meseci trajanja zakupnog odnosa. Ukoliko tužena ne izvrši obaveze iz poravnanja i ugovora tužilac je ovlašćen da nastavi postupak ili pokrene novi postupak sa zahtevom za naknadu štete protiv tužene. Zaključenim poravnanjem tužilac i tužena su regulisali sveukupne sporne odnose i nemaju više nikakvih potraživanja jedan prema drugom. Poravnanje je pravnosnažno i izvršno na dan 11.12.2017. godine, ima snagu izvršnog naslova i služiće kao izvršna isprava tužiocu za slučaj da tužena ne ispuni obaveze preuzete tim poravnanjem.

Nakon zaključenog poravnanja tužilac je više puta pismeno pozivao tuženu da ispuni svoje obaveze iz poravnanja i pristupi formiranju zajedničke komisije radi otklanjanja eventualnih nedostataka na instalacijama u navedenom poslovnom prostoru, da bi 05.03.2008. godine na lice mesta izašla zajednička komisija tužioca i tužene, veštaci Gradskog zavoda za veštačenje su izvršili uvid u dokumentaciju i objekat i 19.05.2008. godine su dostavili svoj nalaz i mišljenje u kome su naveli da su utvrdili da se instalacije u objektu ne mogu koristiti i da postoje kvarovi opisani u nalazu i mišljenju veštaka, te su utvrdili uzrok prodora vode na određenim mestima. Dana 29.08.2008. godine je održan sastanak u vezi stanja poslovnog prostora, a zapisnik je tužena dostavila tužiocu 01.09.2008. godine i obavestila da će komisijski biti utvrđeni pojedinačni nedostaci i kvarovi na instalacijama u roku od 15 dana, kao i da će radovi biti izvedeni u najkraćem roku, a najkasnije do 31.12.2008. godine do kada će biti obavljena zapisnički primopredaja poslovnog prostora sa instalacijama. Tužilac je dopisom od 16.12.2008. godine obavestio tuženu da je spreman da sačeka do 31.12.2008. godine izvršenje popravke i pozvao tuženu da obavesti tužioca kada će biti održan zajednički sastanak. Međutim, do navedenog datuma nije izvršena primopredaja poslovnog prostora, pa je tužilac, kako je naveo u svom iskazu kada je saslušan kao parnična stranka, obavestio tuženu da raskida ugovor. Nakon toga, po predlogu tužioca, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane Gradskog zavoda za veštačenje, u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu 3R 64/2009 od 25.02.2009. godine i konstatovano da tužena nije izvršila nikakve radove u odnosu na postojeće stanje, a da na instalacijama postoje kvarovi koji onemogućavaju normalan rad u okviru predmetne nepokretnosti.

U postupku su utvrđeni troškovi tužioca tokom 1997. godine, kao i troškovi za izradu idejnog rešenja i glavnog projekta i veštačenja koja su izvršena nakon 31.12.2008. godine. Takođe, nalazom i mišljenjem veštaka je utvrđena bruto dobit i rashodi tužioca za period od pet godina da je koristio sporni objekat, te je utvrđena neto zarada tužioca kao glavnog menadžera u iznosu od 8.743.012,20 dinara i dobit od 2.958.798.363,00 dinara, odnosno prosečna mesečna dobit od 49.313.306,04 dinara. Veštačenjem je valorizovan iznos od 5.696.358,00 dinara, koji se tužena obavezala da isplati tužiocu prema sudskom poravnanju sačinjenom 11.12.2007. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da do realizacije poravnanja nije došlo isključivo usled postupanja tužene, koja se oglušila o sve zahteve tužioca za stupanje u državinu navedenog objekta, pa s obzirom da je nalazom i mišljenjem veštaka Gradskog zavoda za veštačenje utvrđeno da su sve instalacije u objektu neispravne i nisu upotrebljive, a tužena se oglušila o zahteve tužioca da izvrši potrebne popravke i nije dozvolila da tužilac to sam uradi, tužilac je bio onemogućen da uradi bilo šta u cilju realizacije poravnanja. Zato je tužilac u skladu sa tačkom 11. poravnanja, tužbom u ovoj parnici tražio naknadu štete, i to stvarne štete i izmakle koristi. Prvostepeni sud je, prihvatajući u svemu nalaz i mišljenje sudskog veštaka obavezao tuženu da tužiocu isplati naknadu i stvarne štete i izmakle koristi, u iznosima navedenim u stavu prvom i stavu drugom izreke prvostepene presude.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka drugostepeni sud je zaključio da iznos stvarne štete od 13.811.351,05 dinara predstavlja valorizovani iznos iz sudskog poravnanja od 11.12.2017. godine, te je, ocenjujući prigovor presuđene stvari koji je tužena isticala u toku postupka, tužbu odbacio, pošto je ocenio da je ovaj prigovor osnovan. U odnosu na visinu izmakle koristi, drugostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na izmaklu korist za period od zaključenja sudskog poravnanja do raskida ugovora 31.12.2008. godine, pri čemu je prihvatio nalaz i mišljenje veštaka da bi mesečna dobit tužioca bila 49.313.306,04 dinara, dok visinu naknade štete tužioca za sopstvenu neto zaradu nije prihvatio, jer tužilac nije dokazao da bi bio glavni menadžer.

Pravilno je drugostepeni sud odbacio tužbu zbog presuđene stvari u odnosu na revalorizovani iznos iz zaključenog sudskog poravnanja od 11.12.2007. godine. Takođe, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi samo za period od zaključenog sudskog poravnanja do 31.12.2008. godine, kada je raskinuo ugovor o zakupu, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je sudskim poravnanjem tužena priznala stvarnu štetu koju je tužilac do tada pretrpeo, ali da se nije obavezala da taj iznos plati tužiocu, već je samo naveden način na koji će se iznos isplatiti – kompenzacijom. Suprotno ovim navodima, sudskim poravnanjem od 11.12.2007. godine parnične stranke su izjavile da su regulisale sveukupne sporne odnose i da nemaju više nikakvih potraživanja jedan prema drugom, te da poravnanje ima snagu izvršog naslova i služiće kao izvršna isprava tužiocu za slučaj da tužena ne ispuni obaveze preuzete tim poravnanjem. Iz navedenog jasno proizlazi da je ovim poravnanjem obuhvaćena celokupna šteta koju je tužilac pretrpeo zbog toga što tužena do zaključenog sudskog poravnanja nije ispunila svoje obaveze iz ugovora (i stvarna šteta i izmakla korist), te da je tužilac mogao i da može na osnovu ovog poravnanja, koje ima snagu izvršnog naslova, da pokrene izvršni postupak radi naplate svog potraživanja utvrđenog u poravnanju.

Tužilac je u svom iskazu, kada je saslušan kao parnična stranka, izjavio da je 31.12.2008. godine raskinuo ugovor o zakupu, pa je, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud pravilno zaključio da tužilac ima pravo na naknadu tražene izmakle koristi samo za period od zaključenog sudskog poravnanja do raskida ugovora. Nakon raskida ugovora tužilac nema pravo na naknadu troškova koje je tražio, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud, a nema pravo ni na naknadu troškova pre zaključenog poravnanja, s obzirom da su parnične stranke sve međusobne odnose koji su nastali do tada regulisali ovim poravnanjem.

Činjenica da je tužilac imao iskustvo u radu sa poznatim diskotekama i da je nameravao da bude glavni menadžer u diskoteci koja bi bila otvorena u spornom poslovnom prostoru nema uticaja na stanovište drugostepenog suda da tužilac nije dokazao visinu svoje zarade kao glavnog menadžera. I prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pretpostavka da bi tužilac bio glavni menadžer ne predstavlja dovoljan osnov za priznavanje prava tužiocu na naknadu štete po tom osnovu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije tužioca kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude u delu koji se pobija revizijom tužioca, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Zbog svega navedenog odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano se revizijom tužene ukazuje da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu potpuno utvrdili činjenično stanje u pogledu visine naknade štete po osnovu izmakle koristi koju bi tužena bila dužna da plati tužiocu.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Zakonodavac nije definisao pojam izmakle koristi, ali se iz navedene zakonske odredbe može zaključiti da je izmakla korist negativna šteta koja se manifestuje kao neostvarena imovinska vrednost, štetnom radnjom sprečeno povećanje imovine oštećenog. Izmakla korist se ne pretpostavlja, već je na tužiocu teret dokazivanja. Pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili je, prema posebnim okolnostima slučaja, izvesno (van razumne sumnje) da bi tu korist i ostvario. Pri tome, nije dovoljno neko optimističko predviđanje dobitka i nije dovoljno da je poverilac planirao dobitak. Dobitak za koji se po subjektivnim procenama i željama poverilaca pretpostavlja da će nastupiti ne uzima se u obzir prilikom odmeravanja naknade štete, već se traži dobitak koji bi svakako nastao, da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarenja takve koristi. To znači da se pri utvrđivanju postojanja i visine štete mora poći od konkretnog – ugovorenog posla, a ne od proseka koji su ostvarivani u ranijim i kasnijim poslovima. Pri utvrđivanju osnova i visine naknade štete u vidu izmakle koristi sud će ispitati da li su ispunjeni određeni uslovi, a to je da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima.

Visina izgubljene dobiti određuje se na osnovu vrednosti dobitka koji bi oštećeni osnovano ostvarivao prema svom uobičajenom načinu poslovanja. U slučaju povrede ugovora, sud će, pored navedenog ceniti da li je ispunjen i uslov predvidljivosti, šteta za koju je dužnik u času zaključenja ugovora morao znati da će nastupiti ako ugovornu obavezu ne bude ispunio onako kako ona glasi. Dakle, naknada štete u vidu izmakle koristi može se dosuditi ukoliko se komulativno ispune zakonom predviđeni uslovi: da korist nije ostvarena, da postoji izvesnost naknade (koristi) po redovnom toku stvari, da postoji dopuštenog osnova po kome bi bila ostvarena, i da je bilo štete propuštanja na strani odgovornog lica. Izmakla dobit počiva na hipotetičkom računu, jer treba sa što većim stepenom verovatnoće dokazati da bi uvećanje imovine oštećenog po redovnom toku stvari usledilo da ga u tome nije sprečila štetnikova radnja ili propuštanje.

U konkretnom slučaju, do raskida ugovora o zakupu došlo je zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti koju je tužilac planirao da obavlja zbog neupotrebljivosti postojeće instalacije za planiranu delatnost. Zato se osnovano u reviziji tužene ukazuje na realnost očekivanja tužioca da će po redovnom toku stvari ostvariti dobit, nakon saznanja činjenice utvrđene veštačenjem, da se ni popravkom postojećih instalacija ne mogu obezbediti tehnički uslovi za obavljanje ugovorene delatnosti. Takođe, osnovano se ukazuje u reviziji da se utvrđena visina izmakle dobiti zasniva na pretpostavkama veštaka i njegovom subjektivnom utisku prilikom obilaska uporednih klubova i podacima iz domena „sive ekonomije“,.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u pogledu visine izmakle dobiti koju je tužilac pretrpeo ne mogu se uzimati u obzir pretpostavke o tome koliko uporedni klubovi zaista ostvaruju dobit, pri činjenici da visina te dobiti nije prijavljena u zvaničnim finansijskim izveštajima klubova, jer bi to vodilo zaključku da i tužilac ne bi prijavljivao pravo stanje o svom poslovanju, odnosno da u zvaničnim finansijskim izveštajima ne bi prijavljivao stvarnu visinu prihoda koje bi eventualno ostvario obavljanjem ugostiteljske delatnosti u spornom poslovnom prostoru, što nije u skladu sa prinudnim propisima i javnim poretkom. S obzirom da se nalaz veštaka ekonomsko finansijske struke u navedenom delu zasniva na pretpostavkama o visini dobiti, odnosno da nije dovoljno potkrpljen realnim pokazateljima na osnovu kojih bi mogla da se utvrdi visina očekivane izmakle koristi koja ne bi bila protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima, sudovi nisu na pravilan način ocenili predlog tužene za izvođenje dokaza novim veštačenjem od strane drugog veštaka ekonomsko finansijske struke.

Zbog činjenice da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, u smislu navedenih primedbi, pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ispitana, zbog čega je revizija tužene morala biti usvojena, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, nakon čega će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu u pogledu izmakle koristi koju je tužilac pretrpeo, uzimajući u obzir i sve okolnosti koje su dovele do nemogućnosti obavljanja planirane ugostiteljske delatnosti u spornom objektu.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog uspeha stranaka u sporu, revizija tužene je usvojena i u delu odluke o troškovima postupka.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić