U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, obojice iz ..., koje zastupa punomoćnik Vladimir Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3253/17 od 24.01.2018. godine, u sednici veća od 17.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3253/17 od 24.01.2018. godine u odnosu na stav I tačka 2. izreke.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3253/17 od 24.01.2018. godine u odnosu na deo izreke pod stavom I tačka 1. alineja 2 (za iznos kamate od 13.173,19 evra sa kamatom).

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3253/17 od 24.01.2018. godine u preostalom delu izreke pod stavom I tačka 1. i stavu II izreke (troškovi spora), pa se u tom delu predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kragujevcu P 81/16 od 21.03.2017. godine, u stavu 1. izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezana tužena da tužiocima na ime naknade materijalne štete isplati 1.343.137,19 evra od čega stvarnu štetu u iznosu od 13.173,19 evra i na ime izgubljene dobiti iznos od 1.329.964 evra sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.04.2016. godine pa ubuduće do konačne isplate i sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja. U stavu 2. izreke (pogrešno označen kao stav 3), odbijen je deo tužbenog zahteva tužilaca za preostali iznos a do traženog iznosa po osnovu stvarne štete za 6.000 evra i po osnovu izgubljene dobiti za 2.377.114 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 21.04.2016. godine do isplate sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja. U stavu 3. izreke (pogrešno označen kao stav 4), obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova postupka isplati 148.818,68 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3253/17 od 24.01.2018. godine u stavu I izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Kragujevcu P 81/16 od 21.03.2017. godine i presuđeno tako što je tačkom 1. usvajen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezana tužena da tužiocima isplati 1.329.964 evra na ime izgubljene dobiti u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom po stopi i načinu obračuna koji je uređen Zakonom o zateznoj kamati počev od 21.04.2016. godine do isplate sve u roku od 15 dana po prijemu presude, da isplati na ime zakonske zatezne kamate na blokirana devizna sredstva tužilaca od 50.014,09 evra za period od 23.10.2010. godine do pravnosnažnosti oslobađajuće presude 22.10.2015. godine iznos od 13.173,19 evra sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom po stopi i načinu obračuna koji je uređen Zakonom o zateznoj kamati, zatim da na ime vrednosti putničkog vozila oduzetog tužiocu BB isplati iznos od 179.894,70 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, a na ime oduzetog putničkog vozila tužiocu AA iznos od 539.684,10 dinara sve u roku od 15 dana po prijemu presude. Tačkom 2. odbijen je deo tužbenog zahteva tužilaca za preostali iznos od 2.377.114 evra sa zakonskom zateznom kamatom po stopi i načinu obračuna koji je uređen Zakonom o zateznoj kamati počev od 21.04.2016. godine pa ubuduće do isplate kao neosnovan. U stavu II izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova postupka isplati 600.229,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije: tužioci drugostepenu presudu pobijaju u stavu I tačka 2. zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, dok tužena drugostepenu odluku pobija u usvajajućem delu stava I tačka 1. i u odnosu na troškove spora.

Tužioci su dostavili odgovor na reviziju tužene.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana, dok je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom tužioci su kao preduzetnici obavljali delatnost preko veb sajtova ''www. …. .com'' i ''www. … .net'' sve do pokretanja istražnog, a potom i krivičnog postupka protiv njih zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću iz člana 352. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. U tom postupku prema tužiocima je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu od 25.02.2010. godine određen pritvor koji se računa od 23.02.2010. godine kao dana lišenja slobode, a trajao je do 20.12.2010. godine odnosno ukupno 300 dana. Pokretanjem krivičnog postupka oboreni su navedeni sajtovi preko kojih su tužioci obavljali delatnost i na taj način su isti onemogućeni u njenom obavljanju. Zbog pokretanja krivičnog postupka od tužioca AA je oduzeto motorno vozilo ''...'' a od tužioca BB putničko motorno vozilo ''...'' a na računu su im blokirana i sredstva u iznosu od 50.014,09 evra. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu Kpo-3-59/10 od 04.02.2015. godine tužioci su oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret. Neosnovan pritvor prema tužiocu trajao je ukupno 300 dana, nakon oslobađajuće presude tužena tužiocima nije vratila vozila koja su im ranije oduzeta, iako su se tužioci sa zahtevom za vraćanje vozila obraćali.

Tužioci u ovoj parnici potražuju naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, naknadu materijalne štete u visini izgubljene dobiti zbog nemogućnosti da se bave svojom delatnošću, naknadu štete zbog oduzetih vozila kao i naknadu materijalne štete zbog blokiranih sredstava na računu. O zahtevu za naknadu nematerijalne štete pravnosnažno je odlučeno presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3399/16 od 01.12.2016. godine tako što je tužiocima po tom osnovu dosuđen iznos od po 3.000.000,00 dinara.

U cilju utvrđivanja materijalne štete po osnovu izmakle dobiti i oduzetih vozila u postupku je obavljeno veštačenje preko veštaka finansijske struke koji je našao da je umanjena vrednost vozila od njihovog oduzimanja do pravnosnažne oslobađajuće presude to jest do 22.10.2015. godine za tužioca AA 4.000 evra odnosno dinarska protivvrednost od 539.684,10 dinara, a za tužioca BB 1.500 evra odnosno dinarska protivvrednost od 179.894,70 dinara. Što se tiče privredne delatnosti koju tužioci nisu mogli da obavljaju veštak je pošao od podataka o prihodima koje su tužioci ostvarili u periodu od četiri godine u kome su obavljali delatnost, a nakon toga je komparativnom metodom, poređenjem sa kretanjem profita kod firmi koje se u tom periodu bave istim poslom utvrdio iznos pretpostavljenog rasta profita s tim što je veštak zaključio da je prosečna stopa rasta profita u periodu od 2010. do 2015. godine se kretala u rasponu od minimalnih 15% godišnje do maksimalnih 50% godišnje. U skladu sa tom prosečnom stopom rasta profita veštak je nalaz uradio u dve varijante odnosno za slučaj da je prosečna stopa rasta profita 15% i za slučaj da je prosečna stopa rasta 50%. Veštak je utvrdio i visinu štete koju su tužioci trpeli zbog blokiranih sredstava i to u visini kamate na njih.

Polazeći od svega napred navedenog nižestepeni sud je našao da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca za iznos koji je utvrđen na bazi prosečne stope rasta profita od 15%, te je u tom delu zahtev usvojen, dok je preko tog iznosa, a do prosečne stope rasta od 50% zahtev odbijen. Usvojen je zahtev i za isplatu vrednosti vozila kao i za isplatu kamate koju bi tužioci ostvarili od sredstava koja su im blokirana na računu.

Ustav Republike Srbije je u članu 35. stav 1. propisao da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na naknadu štete od Republike Srbije. Sličnu odredbu sadrži i Zakonik o krivičnom postupku u članu 18. kojim je propisano da lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom. Postupak ostvarivanja prava na naknadu štete propisan je istim zakonom odredbama čl. 588-591. Sama šteta i ostali uslovi odgovornosti utvrđuju se Zakonom o obligacionim odnosima gde je od posebno značaja činjenica da član 172. stav 1. tog zakona, pored ostalog, zahteva i postojanje uzročno-posledične veze između nepravilnog rada organa i nastale štete. U konkretnom slučaju nije sporno da je tužena država odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli zbog neosnovanog lišenja slobode i to kako za nematerijalnu, o kojoj je već pravnosnažno odlučeno tako i za materijalnu o kojoj je preostalo da se odluči. Materijalna šteta po članu 155. ZOO je umanjenje nečije imovine – obična šteta ili sprečavanje njenog povećanja – izmakla korist. Po članu 189. stav 3. zakona pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju, nije sporno da postoji uzročno-posledična veza između nepravilnog rada organa tužene (neosnovanog pritvora) i nastale materijalne štete po tužioce. Prema utvrđenom činjeničnom stanju ta materijalna šteta se ogleda u činjenici da je tužiocima blokiranjem sredstava na računu onemogućeno da ista koriste i da od njih ostvaruju korist, takođe oduzimanjem putničkih vozila koja im ni po okončanju krivičnog postupka nisu vraćena tužioci su pretrpeli štetu, a utvrđeno je i da su tužioci pokretanje krivičnog postupka onemogućeni da se bave delatnošću kojom su se ranije bavili i od koje su ostvarivali prihode. Otuda proizilazi da pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužiocima u konkretnom slučaju pripada materijalna šteta po svim vidovima kako su to svojim konačno opredeljenim tužbenim zahtevom i tražili. Novac po svom pojmu jeste ekonomsko dobro koje služi u razmeni materijalnih dobara i usluga između učesnika u robnom prometu ali novac kao pokretna stvar sui generis onome koga poseduje omogućava i druge koristi. Jedna od najčešćih koristi od novca, je naknada za njegovo korišćenje u vidu kamate. Novac koji je tužiocima zbog krivičnog postupka bio blokiran na računu u ovom slučaju nije ostvarivao ni tu od svojih mnogobrojnih svrha odnosno na njega tužioci nisu mogli da ostvare ni pravo na kamatu koju u konkretnom slučaju potražuju, a koja im nesumnjivo pripada. Kako je veštačenjem utvrđen iznos kamate koji bi tužioci ostvarili korišćenjem sume novca koja je bila blokirana na računu to je pravilno našao drugostepeni sud da su tužioci u tom iznosu pretrpeli materijalnu štetu te da je tužena dužna da im to isplati.

Od tužilaca su u krivičnom postupku oduzeta motorna vozila koja im nisu vraćena iako su to tužioci potraživali. U ovoj parnici tužioci prema konačno opredeljenom zahtevu ne traže vraćanje vozila niti traže protivvrednost tih vozila. Oni traže umanjenu vrednost istih za period od oduzimanja do pravnosnažnosti krivične presude a koji iznos je utvrdio veštak. Po mišljenju ovog suda takvo potraživanje tužilaca nije na zakonu zasnovano. Nije sporno pravo tužilaca, koji proističe iz odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da od tužene kao vlasnici stvari potražuju vraćanje – predaju iste. Oni u ovoj parnici takav zahtev nisu postavili a nije u potpunosti razjašnjeno da li uopšte postoji mogućnost vraćanje stvari (propast iste ili vozila nisu vraćena krivicom tužene iako ona i dalje postoje). Bez razjašnjenja tog pitanja po mišljenju ovog suda nije moguće postavljati obligaciono traženje. Kada se radi o samom obligacionom traženju ono se mora odnositi na protivvrednost oduzetog vozila, a ne može se potraživati umanjena vrednost tog vozila u određenom periodu kao što je to urađeno u konkretnom slučaju.

Osnovno sporno pitanje u ovoj parnici je izmakla dobit koja pripada tužiocima zbog nemogućnosti vršenja njihove delatnosti. Već je napomenuto na koji način je veštak utvrdio izmaklu dobit i da je svoj nalaz dao u dve varijante. Presudom Višeg suda u Kragujevcu P 27/16 od 01.09.2016. godine u stavu 3. izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca koji u suštini predstavlja razliku izmakle dobiti između 15% i 50% rasta profita u spornom periodu. Iako se ne radi o istim iznosima te formalno pravno nije u pitanju pravnosnažno presuđena stvar o pravnom osnovu tog potraživanja odnosno navedene razlike je već odlučeno tom odlukom te samim tim dalje potraživanje tužilaca u tom iznosu je neosnovano. Kada se radi o izmakloj dobiti utvrđenoj procenom rasta profita od 15% godišnje po mišljenju ovog suda za sada takav metod veštačenja je neprihvatljiv. Ranije citirana odredba ZOO koja definiše izmaklu dobit i način kako se ono utvrđuje zahteva da se imaju u vidu dobici koji se mogu osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Takva zakonska odredba, po mišljenju ovog suda u konkretnom slučaju ne dozvoljava mogućnost utvrđivanja budućeg profita – prihoda poređenjem sa prihodima koje ostvaruju slične kompanije – firme koje rade iste poslove u inostranstvu, a kako je veštak postupio. Tačnije rečeno, bez detaljne analize uslova poslovanja firmi iste delatnosti u Srbiji i eventualno onih koje posluju u inostranstvu nije moguće koristiti taj metod. Takva analiza uslova poslovanja u ovom slučaju je izostala i samim tim takvo poređenje nije prihvatljivo. Polazna osnova svakako može biti profit koji je ostvaren u godinama u kojima su tužioci poslovali ali i u tom slučaju je nužno oceniti uslove poslovanja u tom periodu (postojanje konkurencije, poreska politika i slično) i to dovesti u vezu sa spornim periodom. Svakako da najpre treba pouzdano utvrditi kojom su se delatnošću tužioci bavili u navedenom periodu, a o čemu u nižestepenoj odluci nema dovoljno podataka (u krivičnoj oslobađajućoj presudi postoje neki podaci o tome, kao i novčani iznosi koji su bili od značaja u tom postupku).

Imajući u vidu sve napred navedeno ovaj sud je i odlučio kao u izreci, odnosno odbio je reviziju tužilaca, odbio reviziju tužene na iznos kamate koju je nižestepeni sud dosudio tužiocima za nekorišćenje novca u određenom periodu, a ukinuo nižestepenu odluku u pogledu naknade za oduzeta vozila kao i po osnovu izmakle dobiti, sve na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku nižestepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o preostalom traženju.

Predsednik veća

sudija Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić