Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 454/21 od 15.04.2021. godine, odbijene su žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom izreke, usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu u stavovima drugom i tećem izreke i u stavovima šest, sedam i devet izreke u odnosu na troškove postupka.

Protiv drugostepene presude, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi „GG“ DOO ..., zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, koja se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije ukazuje se na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode u smislu člana 398. stav 1. ZPP, pa nema bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ćerka sada pok. DD, koji je preminuo 15.08.2018. godine, nakon što je podneo tužbu u ovoj parnici 02.02.2006. godine, i sestra sada pok. ĐĐ, koji je preminuo 1998. godine. Tužene BB i VV su ćerke pok. ĐĐ i njegove supruge EE, koja je sadašnji direktor tuženog preduzeća. Sada pok. DD i njegova supruga su dana 01.09.1991. godine zaključili sa sinom, sada pok. ĐĐ, pismeni sporazum o saglasnosti da njihov sin osnuje privatno preduzeće PP „GG“, u čemu će mu roditelji kao suvlasnici materijalno i finansijski pomagati, i biće suvlasnici na po 1/3 idealnog dela tog preduzeća, na njegovoj nepokretnoj i pokretnoj imovini, kao i svih budućih prihoda i materijalnih dobara koje ovo preduzeće bude ostvarilo. Iste godine, u registar Privrednog suda u Novom Sadu upisano je Preduzeće PGDTP „GG“, a kao jedini osnivač bio je upisan ĐĐ, koji je bio direktor preduzeća sve do smrti. Početkom 1992. godine, postignut je usmeni dogovor između sada pok. DD, ĐĐ i tužilje AA, po kome će tužilja i DD činiti davanja PP „GG“, a da će za uzvrat po tom osnovu steći pravo vlasništva na dva stana u ..., i to pok. GG na većem stanu, a tužilja na manjem stanu. Po usmenom dogovoru početkom 1992. godine, DD je tuženom preduzeću dao iznos od 514.500 DM, koja su od strane tuženog trošena na zarade radnika, kupovinu mašina i opreme za rad, s tim što je novac trošen gotovinski, bez odgovarajućih računa tuženog preduzeća. Dopisom od 01.09.1997. godine, naslovljenim kao „Obaveštenje o kupoprodaji stana za DD“, ĐĐ je u svojstvu direktora tuženog preduzeća obavestio DD da je saglasno njihovom usmenom dogovoru iz 1992. godine preduzeće zaključilo ugovor o izgradnji i kupoprodaji četvorosobnog stana površine 121,20 m2, sa GP „ŽŽ“, koji stan će mu biti predat u posed i uknjižen na njegovo ime, nakon što se prethodno u zemljišnim knjigama uknjiži tuženo preduzeće. U istom dopisu je navedneo da će se posle toga izvršiti međusobni konačni obračun, nakon čega će DD biti isplaćen u novcu ili na drugi način od strane preduzeća, za iznos za koji davanje DD po navedenom usmenom sporazumu premašuje vrednost četvorosobnog stana. Prema istom dopisu, AA, ovde tužilja, po porodičnom dogovoru namirena je za iznos od 81.000 DM, koji je dala preduzeću, tako što je dobila u vlasništvo početkom 1994. godine trosoban stan u ... . Nakon smrti ĐĐ, sada pok. DD je upravljao preduzećem kao predsednik Upravnog odbora, u kom periodu je sa preduzećem zaključio kupoprodajni ugovor od 25.07.1998. godine za predmetni četvorosobni stan, a zatim ugovor o poklonu 04.08.1998. godine. Ništavost ovih ugovora utvrđena je ranijom pravnosnažnom presudom. U postupku je utvrđeno da vrednost ulaganja sada pok. DD u tuženo preduzeće u iznosu od 514.500 DM, umanjena za tržišnu vrednost četvorosobnog stana u iznosu od 144.880,51 DM, iznosi 369.619,49 DM, čija dinarska protivvrednost na dan prvostepenog presuđenja iznos 22.219.638,70 dinara.

Sada pok. DD je dana 02.02.2006. godine podneo tužbu u ovoj parnici, protiv ovde tuženih i AD „ŽŽ“, tokom postupka je u parnicu kao tužilja stupila AA, a prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu od 22.10.2009. godine. U ponovljenom postupku, povučena je tužba u odnosu na AD „ŽŽ“ ..., tužilja AA je podnela zasebnu tužbu, i određeno je spajanje postupaka. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu od 10.12.2009. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev sada pok. DD prema tuženima za isplatu za period pre 1997. godine zbog zastarelosti potraživanja, kao i tužbeni zahtev tužilje postavljen u tužbi od 18.11.2009. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 159/12 od 20.06.2012. godine delimično je preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 8051/10 od 03.11.2011. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda od 10.12.2009. godine, u delu koji se odnosi na stvarnopravne zahteve sada pok. tužioca DD. Ovom presudom utvrđeno je da je DD po osnovu usmenog dogovora iz 1992. godine isključivi vlasnik predmetnog četvorosobnog stana, te da taj stan ne predstavlja zaostavštinu pok. ĐĐ, niti imovinu tuženog preduzeća. Istom presudom ukinute su drugostepena i prvostepena presuda u delu koji se odnosi na obligaciono pravni zahtev tužioca DD i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Podneskom od 04.02.2020. godine, tužilja AA je obavestila sud da su pravnosnažnim ostavinskim rešenjem iza pok. DD, ona i tužene VV i BB oglašene za njegove zakonske naslednice, i opredelila je zahtev da se tužene obavežu da joj isplate iznos od 15.372.035,12 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tuženo preduzeće obavezano da tužilji isplati iznos od 11.109.819,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja do isplate.

Navedeni dosuđeni iznos predstavlja polovinu iznosa od 22.219.638,70 dinara, kao ulaganja datog od strane sada pok. oca tužilje DD tuženom preduzeću preko vrednosti četvorosobnog stana koji mu je dat, a u skladu sa usmenim dogovorom iz 1992. godine i dopisom od 01.09.1997. godine datim od strane pok. ĐĐ u svojstvu direktora tuženog. Ovaj iznos pravilno je obračunat kao protivvrednost iznosa datog od strane sada pok. DD u valuti DM, na dan prvostepenog presuđenja, koji se ne odnosi na period pre 1997. godine, jer je u tom delu pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev DD zbog zastarelosti potraživanja. U postupku je utvrđeno da navedena novčana sredstva DD kao pozajmicu nije dao svom sinu, već tuženom preduzeću, i da su sredstva trošena gotovinski mimo računa, ali za potrebe rada preduzeća i to isplatu mesečnih zarada zaposlenih, kupovinu mašina i opreme za rad. Zato je tuženo preduzeće pravilno obavezano da tužilji, kao naslednici svoga oca sa 1/2 idealnog dela po pravnosnažnom ostavinskom rešenju, isplati polovinu novčanog iznosa datog od strane njenog oca, a koji je prevazilazio protivvrednost četvorosobnog stana koji je njenom ocu pripao u skladu sa usmenim dogovorom iz 1992. godine, primenom odredbe člana 210. stav 1. ZOO.

Navodima revizije osporava se postojanje usmenog dogovora od 1992. godine, ukazuje se da je sporan potpis ĐĐ na pismenom sporazumu od 01.09.1991. godine, i navodi da sada pok. DD nije uložio sporni novčani iznos u tuženo preduzeće budući da o tome nema pismenih dokaza, čime se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može podneti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić