Protiv navedenog drugostepenog rešenja, u pravnosnažnom delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja, u smislu člana 408. u vezi člana 420. stav 1. i 6. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema stanju u spisima, tužilac je 21.08.2017. godine podneo tužbu radi utvrđenja i naknade štete, izazvane protivpravnim ponašanjem tuženih koji su, kršeći propise o zaštiti konkurencije i zaštiti potrošača prouzrokovali značajne štetne posledice u interesu potrošača u Republici Srbiji. Tužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da su tuženi u periodu od 22.05.1992. godine do dana donošenja presude sprovodili protivpravno ponašanje koje ograničava konkurenciju na tržištu Republike Srbije, koje je suprotno članu 10. Zakona o zaštiti konkurencije Republike Srbije, time što su utvrdili minimalnu cenu koju trgovci - maloprodavci u Republici Srbiji moraju platiti svojim bankama prihvatiocima, radi prihvatanja plaćanja platnim karticama u njihovim maloprodajnim objektima putem utvrđivanja minimalnih višestranih međubankarskih provizija kod plaćanja „...“ brendiranim potrošačkim kreditnim i platnim karticama i „...“ i „..“ debitnim karticama. Dalje je traženo da se tuženima naloži da, bez odlaganja, prekinu ponašanje koje predstavlja povredu Zakona o zaštiti konkurencije, da im se naloži da ne smeju da ponove ponašanje koje predstavlja povredu Zakona o zaštiti konkurencije niti da preduzmu bilo koje drugo ponašanje koje ima isti ili jednak cilj ili efekat, a naročito da utvrđuju ili definišu višestrane međubankarske provizije za plaćanje platnim karticama, osim uz izričito unapred pribavljeno odobrenje Komisije za zaštitu od konkurencije Republike Srbije ili Narodne banke Srbije. Traženo je da se naloži Narodnoj banci Srbije da, bez odlaganja, obavesti sve banke i platne ustanove u Srbiji o presudi i nalazima koje sadrži, te da obezbedi sprovođenje presude od strane svih banaka i platnih ustanova u Republici Srbiji. Traženo je i da se obavežu tuženi da kao solidarni dužnici plate na poseban namenski račun tužioca, na ime naknade štete potrošačima u Republici Srbiji, iznos od 6.000.000,00 dinara, po osnovu naknade štete koju su tuženi prouzrokovali potrošačima u Republici Srbiji sprovođenjem nezakonitog ponašanja koje je prouzrokovalo uvećanje nivoa maloprodajnih cena u Srbiji, jer su trgovci- maloprodavci podneli dodatni trošak prekomernih trgovačkih naknada koje plaćaju bankama radi prihvatanja plaćanja platnim karticama na potrošače kroz podizanje nivoa njihovih maloprodajnih cena. Traženo je da se naloži poslovnoj banci kod koje je otvoren poseban namenski račun da po prijemu sredstava iz člana 5. petituma nakon isplate punomoćnicima advokatske nagrade i naknade troškova u skladu sa ugovorom zaključenim sa tužiocem, u skladu sa zajedničkom instrukcijom tužioca i ministarstva Republike Srbije nadležnog za poslove finansija ili zaštitu potrošača u Republici Srbiji, izvrši isplatu svih sredstava sa posebnog namenskog računa, sa pripadajućim kamatama, svim punoletnim državljanima Republike Srbije, koji su upisani u birački spisak u trenutku isplate u podjednakim iznosima. Takođe je traženo da se obavežu tuženi da, kao solidarni dužnici, o svom trošku objave uvod i izreku presude, bez ikakvog komentara i bez odlaganja u prvom narednom izdanju lista ''...'' po pravnosnažnosti presude. Tužilac je u tužbi postavio i predlog za određivanje privremene mere obezbeđenja novčanog potraživanja, kojom bi se naložilo tuženima da bez odlaganja prekinu i obustave primenu višestranih međubankarskih provizija kod plaćanja „...“ kreditnim i platnim karticama i „...“ i „...“ debitnim karticama u Republici Srbiji, osim uz izričito i unapred pribavljeno odobrenje Komisije za zaštitu konkurencije Republike Srbije, u skladu sa članom 12. Zakona o zaštiti konkurencije (pojedinačno izuzeće od zabrane).

Kod ovakvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi primenom odredbi članova Zakona o zaštiti konkurencije, citiranih u obrazloženju prvostepenog rešenja, ocenili da je sud apsolutno nenadležan za odlučivanje o zahtevima postavljenim u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i sedmom petituma tužbe i da posledično sud nije nadležan da odluči o predloženoj privremenoj meri, kao i da je tužba u stavu šestom petituma nerazumljiva, zbog čega su tužba u navedenom delu i predlog za određivanje privremene mere, primenom odredbi čl. 16. stav 2. i 101. stav 5. u vezi člana 293. ZPP, odbačeni.

U smislu odredbi čl. 20, 21, 34, 38, 40. i 56. Zakona o zaštiti konkurencije ( „Službeni glasnik RS“ br. 51/2009 i 95/2013) Komisija za zaštitu konkurencije je samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom, ima status pravnog lica i za svoj rad odgovora Narodnoj skupštini. Nadležna je da, između ostalog, prema pravilima opšteg upravnog postupka, rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu u skladu sa zakonom i određuje upravne mere u skladu sa ovim zakonom.

U konkretnom slučaju tužilac je tužbom tražio da parnični sud utvrdi postojanje povrede konkurencije na tržištu Republike Srbije i da na osnovu utvrđenja takve povrede naloži tuženima prekid ponašanja za koje smatraju da predstavlja povredu konkurencije, odnosno zabranu ponavljanja istog ponašanja, da na osnovu povrede naloži Narodnoj banci preduzimanje mera radi sprečavanja povrede konkurencije, objavljivanje presude kojom se utvrđuje povreda konkurencije, kao i da odredi privremenu meru kojom bi se sprečilo nastupanje nenadoknadive štete usled preduzimanja akata povrede konkurencije.

Za odluku o ovim zahtevima o povredi konkurencije isključivo je nadležna Komisija za zaštitu konkurencije u smislu odredaba Zakona o zaštiti konkurencije, a o pravilnosti i zakonitosti rešenja Komisije kojim je utvrđena povreda konkurencije odlučuje Upravni sud, za slučaj pokretanja upravnog spora, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi.

Pravilno je ocena nižestepenih sudova da je tužba nerazumljiva u delu kojim je traženo da se naloži poslovnoj banci, kod koje je otvoren poseban namenski račun, da po prijemu sredstava iz člana 5. petituma, nakon isplate punomoćnicima advokatske nagrade i naknade troškova u skladu sa ugovorom zaključenim sa tužiocem, u skladu sa zajedničkom instrukcijom tužioca i ministarstva Republike Srbije nadležnog za poslove finansija ili zaštitu potrošača u Republici Srbiji, izvrši isplatu svih sredstava sa posebnog namenskog računa, sa pripadajućim kamatama, svim punoletnim državljanima Republike Srbije, koji su upisani u birački spisak u trenutku isplate u podjednakim iznosima.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužba u pogledu ovog zahteva ne sadrži broj računa sa koga treba da se vrši isplata, broj računa na koji treba da se vrši uplata, ne sadrži određene, odnosno odredive iznose koje tužilac potražuje, ne sadrži ni naziv banke kojoj treba dati nalog za prenos sredstava, a nije ni određeno lice od koga se prestacija traži u korist trećih lica koja nisu stranke u sporu, niti je tužilac dostavio dokaz da je ovlašćen da podnese tužbu u ime svih lica u čiju korist traži izvršenje, zbog čega je tužba i u ovom delu zahteva odbačena.

Neosnovani su navodi revizije da osim suda u parničnom postupku, ne postoji drugi organ u Republici Srbiji koji je nadležan da odlučuje o povredama konkurencije na tržištu, a naročito ne da je Komisija za zaštitu konkurencije isključivo nadležna za postupanje i odlučivanje o takvom zahtevu. Ovo zbog toga što je napred navedenim odredbama Zakona o zaštiti konkurencije predviđena isključiva nadležnost Komisije da odlučuje o povredama konkurencije, odredbama članova 33.-70. istog Zakona su propisana pravila o pokretanju postupka ispitivanja povrede konkurencije pred Komisijom i pravila o postupku odlučivanja o podnetim prijavama, a odredbama čl. 71-73. istog Zakona su propisana pravila o nadležnosti Upravnog suda za ispitivanje zakonitosti konačnog rešenja Komisije.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1, u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić