U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Zorbić, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Janković, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž 2486/17 i Gž 2487/17 od 22.12.2017. godine, u sednici veća održanoj 15.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž 2486/17 i Gž 2487/17 od 22.12.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Kragujevcu je presudom broj P 34/15 od 27.01.2017. godine utvrdio da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor zaključen 01.10.1997. godine između AA iz ... koji je potpisan od njega lično i njegovih zakonskih zastupnika i tuženog BB iz ..., što je tuženi dužan da prizna i trpi u roku od 15 dana. Drugim stavom izreke je odlučeno da će se o troškovima postupka odlučiti posebnim rešenjem.

Rešenjem broj P 34/15 od 08.12.2015. godine, obavezan je tuženi VV iz ... da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 244.020,00 dinara u roku od 15 dana.

Dopunskim rešenjem broj P 34/15 od 21.01.2016. godine Viši sud u Kragujevcu je dopunio prethodno rešenje, tako što je na dosuđene troškove parničnog postupka u iznosu od 244.020,00 dinara, dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od 28.01.2014. godine, pa do konačne isplate u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom broj Gž 2486/17 i Gž 2487/17 od 22.12.2017. godine, ukinuo presudu Višeg suda u Kragujevcu broj P 34/15 od 27.01.2017. godine, rešenje istog broja od 08.12.2015. godine i dopunsko rešenje i presudio je tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor zaključen 01.10.1997. godine između tužioca koji je potpisan od njega lično i njegovih zakonskih zastupnika i tuženog BB iz ... . Obavezan je tužilac da tuženom BB iz ... isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 487.700,00 dinara u roku od 15 dana. Obavezan je tuženi VV da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 244.020,00 dinara, u roku od 15 dana sa zakonskom zatenom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je prethodna presuda ukinuta 18.05.2015. godine, pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (nakon što je drugostepeni sud održao raspravu član 383. stav 4. ZPP) sporni ugovor je zaključen 01.10.1997. godine između tužioca tada starog ... godina, koji je on lično potpisao i njegovih roditelja kao zakonskih zastupnika, sa jedne strane i tuženog BB i VV, obojica iz ... sa druge strane. U odnosu na tuženog VV je doneta presuda od strane Višeg suda u Kragujevcu broj P 26/11 od 28.01.2014. godine kojom je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo navedeni ugovor zaključen 01.10.1997. godine. Na ovu presudu nije izjavljena žalba, pa je postala pravnosnažna 18.05.2015. godine.

Članom 2. ugovora je predviđeno da potpisnik ugovora može biti igrač koga profesor proceni da može uspešno da igra fudbal i da je zdrav. Članom 3. je ugovorena obaveza igrača (tužioca) da redovno posećuje treninge i da se na njima angažuje radi što boljeg napredovanja, učestvuje na svim takmičenjima, da se pristojno ponaša na treningu, da čuva i da se stara o opremi, da pohađa školu. Članom 4. je ugovorena obaveza profesora (VV i BB), da planiraju i realizuju trenažne procese sa igračima i vode evidenciju o njima, da vrše stalnu kontrolu napredovanja igrača u fudbalu, stalno stručno usavršavanje kroz praćenje odgovarajuće literature, kontrolišu uspeh igrača u školi, vaspitavaju i izgrađuju svestranu ličnost igrača, na zahtev roditelja da zabrane igraču treniranje, organizuju dodatni individualni trenažni proces. Članom 5. je ugovoreno da u slučaju potpisa profesionalnog ugovora sa nekim fudbalskim klubom u zemlji i inostranstvu i ostvarivanja novčane i materijalne zarade od igranja fudbala, obaveza igrača prema profesorima je da isplati profesoru naknadu za stručni rad, da visina naknade iznosi po 5 % za oba profesora, što ukupno iznosi 10 % vrednosti koju je igrač prilikom potpisivanja stekao, da se nadoknada za stručni rad vrši najdalje 10 dana po sticanju zarade od strane igrača, da za ugovore u našoj zemlji ova obaveza važi za sve ugovore počev od potpisivanja prvog profesionalnog ugovora pa narednih šest godina (koliko je igrač do sada proveo u radu sa profesorima), da za ugovore u inostranstvu ova obaveza važi samo za prvi ugovor koji igrač potpiše za inostrani klub.

Tužioca su od njegove ... godine trenirali BB (tuženi) i VV u školi fudbala „GG“, čiji su osnivači bili. Tužilac je bio registrovan u FK „DD“ čiji su članovi bili tuženi i VV. Roditelji tužioca su plaćali članarinu školi fudbala „GG“ u iznosu od 10 DM sve do kraja 1997. godine. Glavni tužiočev trener je bio VV, a tuženi se uključivao kada je VV bio odsutan ili kada mu je bila potrebna pomoć na terenu. Na turniru u ... 1997. godine tužilac je proglašen za najboljeg igrača i tada su krenuli pregovori sa predstavnicima FK „ĐĐ“. Tužilac je 27.09.1997. godine prvi put bio gost u FK „ĐĐ“ na treningu na kome su bili prisutni njegovi roditelji i VV. Svi pregovori oko prelaska okončani su krajem septembra 1997. godine. Tužilac je ispisnicu iz FK „DD“ dobio 10.12.1997. godine, a u FK „ĐĐ“ je prešao 11.02.1998. godine u grupu „kadeta“. U septembru mesecu 1997. godine tuženi i VV su po primerak ugovora kao što je sporni podelili roditeljima dece koje su trenirali. Sporni ugovor je potpisan 01.10.1997. godine, nije tražena saglasnost centra za socijalni rad. Tužilac je 21.07.2003. godine prešao u FK „EE“ u ... .

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da je sporni ugovor ništav iz razloga što je ugovor zaključen u vreme kada je bilo izvesno da će tužilac zaključiti ugovor sa FK „ĐĐ“, a samim tim i izgledi da će od potpisivanja tog ugovora biti ostvarena imovinska korist, pa na strani tuženog nije postojala aleatornost. Cenio je da je tuženi ispunio svoju ugovornu obavezu prema tužiocu, ali da je i tužilac ispunjavao svoje obaveza sve do prelaska u FK „ĐĐ“. Ugovor je zaključen na šetu tužioca jer tužilac nije ostvario nikakvu korist, a nastala je obaveza za njega, te da taj ugovor nije zaključen u najboljem interesu deteta, da je suprotan imperativnim normama našeg pravnog poretka, a posebno odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je cenio činjenicu da je rad tuženog od vremena zaključenja ugovora pa do prelaska tužioca u FK „ĐĐ“ neznatan u odnosu na obavezu koju je tužilac preuzeo zaključenjem tog ugovora pa je povređeno i načelo iz člana 15.Zakona o obligacionim odnosima, a ugovor nije ni u skladu sa pravilima morala. Naveo je da je bez značaja činjenica što u trenutku zaključenja spornog ugovora nije dobijena saglasnost centra za socijalni rad. Na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima je utvrdio ništavost spornog ugovora.

Apelacioni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište i zaključio je da osporeni ugovor ima dopušten osnov, da nije suprotan prinutnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima i da nema mesta primeni člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pravilno drugostepeni sud zaključio da autonomija volje nije povređena prilikom zaključenja spornog ugovora jer je zaključen saglašnošću volja ugovornih strana i da osnov nije nedopušten i nije protivan nijednom prinudnom propisu (član 51. ZOO). Iz osporenog ugovora proizilazi činjenica, a što među strankama nije ni bilo sporno, da je pre zaključenja ugovora, tuženi trenirao tužioca zajedno sa VV u periodu od ... godina počevši od njegove ... godine, te da je ovaj ugovor iako je zaključen u vreme kada su pregovori o prelasku tužioca u FK „ĐĐ“ bili definisani i dalje bio neizvestan (aleatoran) u odnosu na tuženog. U vreme zaključenja ugovora tužilac je bio star ... godina, uočen je njegov talenat, ali je uložen i naporan rad od strane VV i tuženog za njegovo sportsko obrazovanje i usmeravanje tužiočevog talenta. Ne mogu se prihvatiti revidentove tvrdnje da je tuženi u vreme zaključenja ugovora znao i da je morao da zna da će tužilac da postigne velike rezultate i da će steći imovinsku korist, jer je notorna činjenica da mnoga talentovana deca u svetu sporta nisu postigla vrhunske rezultate i da nisu ostvarila imovinsku korist jer su doživela povrede koje su u sportu uvek moguće i nepredvidive ili zato što i drugi spoljni faktori utiču na uspešnost karijere svakog sportiste. Ovaj ugovor je po svojoj prirodi specifičan, ali nije neuobičajen u sportu. U vreme zaključenja ugovora roditelji tužioca su znali da se tuženi i VV profesionalno bave treniranjem dece od predškolskog uzrasta i da u klubu ima više desetina dece. Bilo im je poznato kakav je rad uložen u tužioca do njegove ... godine i slobodnom voljom su zakljčili sporni ugovor iako su znali da od zaključenja ugovora pa nadalje više nije zavisila karijera njihovog sina od rada tuženog i VV, jer je već bilo izvesno da će preći u FK „ĐĐ“, ali su ga zaključili zbog onog što je u njihovog sina uloženo u proteklih ... godina.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da odobrenje centra za socijalni rad nije bilo potrebno za zaključenje spornog ugovora, jer u vreme zaključenja ugovora tužilac nije imao imovinu da bi sa ugovorom njome raspolagao u kom slučaju bi bila potrebna saglasnost centra za socijalni rad (član 121. i 122. Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 22/93... 46/95) koji je važio u vreme zaključenja ugovora. Neprihvatljive su zato revidentove tvrdnje i dokazi koje prilaže uz reviziju da je bila potrebna saglasnost Centra za socijalni rad i da je iz tog razloga ugovor ništav. Takođe, sporni ugovor nije zaključen suprotno Zakonu o sportu („Službeni glasnik RS“ broj 52/96), koji je bio na snazi u vreme njegovog zaključenja. Profesori VV i tuženi su kao fizička lica mogli da zaključe sporni ugovor jer nijednom odredbom Zakona o sportu to nije bilo zabranjeno. Oni nisu zaključili ugovor u ime škole fudbala “GG“ ili pak fudbalskog kluba „DD“, čiji je član bio tužilac, da bi bilo potrebno da imaju svojstvo preduzetnika. Osim toga, za rešenje ove parnice je nebitno da li je tuženi koji je inače profesor fizičke kulture ispunjavao uslove da vodi fudbalsku školu prema članu 30. Zakona o sportu jer je ugovor zaključio kao fizičko lice.

Ne može se prihvatiti revizijski navod da je apelacioni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 360. stav 2. ZPP, jer je zanemario intervencijsko dejstvo presude Višeg suda u Kragujevcu broj P 26/11 od 28.01.2014. godine, a kojom je utvrđena ništavost sporog ugovora u odnosu na VV. Pogrešno se revident poziva na intervencijsko dejstvo presude jer se u konkretnom slučaju o tome ne radi. Tuženi i VV nisu nužni suparničari da bi se dejstvo jedne presude na isti način odnosilo prema obojici. U odnosu na VV koji nije izjavio žalbu pa je presuda postala pravnosnažna je utvrđena ništavost ugovora, ali to ne znači da se dejstvo te presude proširuje i na tuženog BB. Takođe, nema ni presuđene stvari o čemu se već izjasnio drgostepeni sud koje razloge prihvata i ovaj sud, pa nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i preostale revizijske navode tužioca kojim se prigovara pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešnoj primeni materijalnog prava, međutim, ocenio je da ovi revizijski navodi nisu osovani niti tačni. Nižestepeni sudovi su pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje na koje je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, te naveo jasne i obrazložene razloge zbog kojih je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić