Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Zakona o obligacionim odnosima, Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su navedene u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku zbog nesprovođenja izvršenja određenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Bujanovcu u predmetu I 363/06, u visini glavnog potraživanja i troškova postupka iz pravnosnažne i izvršne presude istog suda P1 1098/04 od 27.07.2005. godine. Ovo zbog toga što izvršni postupak, započet 22.12.2006. godine, po predlogu tužioca, kao izvršnog poverioca, protiv izvršnog dužnika DP „BB“ ..., radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, za koji je zakonom propisano da je hitan, nije okončan ni nakon donošenja rešenja Osnovnog suda u Bujanovcu R4 I 11/2016 od 12.05.2016. godine kojim je utvrđeno da je tužiocu u izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete i objektivnoj odgovornosti tužene za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, kakvo je preduzeće DP „BB“ ..., u odnosu na koje tužilac ima novčano potraživanje iz radnog odnosa, doneli u skladu sa sudskom praksom ovog suda, izraženom u presudi Rev 878/2019 od 14.03.2019. godine, donetoj u istovetnom činjenično-pravnom sporu i u skladu sa pravnim stanovištem izraženim u brojnim odlukama Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije dana 22.10.2013. godine po predstavci broj 5353/11, Kačapor i drugi protiv Srbije dana 15.01.2008. godine po predstavci broj 2269/06, Crnišanin i drugi protiv Srbije dana 13.01.2009. godine po predstavci broj 35835/05 idr. ) i odlukama Ustavnog suda Republike Srbije (Už 7912/2014 od 09.06.2016. godine; Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine i dr. )

Iz navednog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

Zato je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana zakona ne uzimaju u obzir kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Članom 468. stav 1. ZPP je propisano da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima o sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.10.2016. godine. Prvostepena presuda doneta je 29.08.2018. godine. Drugostepena presuda doneta je 08.04.2019. godine, Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, u smislu člana 28. stav 1. ZPP, iznosi 163.950,89 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem je vrednost pobijanog dela očigledno ispod navedenog zakonskog limita, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić