U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Vlada Baranj, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije koju zastupa Državno prvobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 687/18 od 14.06.2018. godine, u sednici veća održanoj 13.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv prvog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 687/18 od 14.06.2018. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca AA izjavljena protiv drugog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 687/18 od 14.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji je presudom broj P 215/2017 od 13.11.2017. godine u prvom stavu izreke dozvolio objektivno preinačenje tužbe od strane tužioca AA iz podneska od 23.02.2017. godine. Delimično je usvojio tužbeni zahtev tužilaca pa je obavezao tuženu da na ime naknade materijalne štete isplati tužiocu AA iznose od 2.258.174,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 19.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 16.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 16.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 16.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine, iznos od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine i iznos od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine pa do konačne isplate, a tužilji BB iznos od 1.129.087,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2017. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od 15 dana. U ostalom delu je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete isplati i iznos od 49.500,00 dinara (tri puta po 16.500,00 dinara) sa zakonskim zateznim kamatama i zakonsku zateznu kamatu na iznose koji su mu dosuđeni, a sve bliže označeno u trećem stavu izreke. Tuženi je obavezan da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 418.709,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude sve u roku od 15 dana, a u preostalom delu za iznos od 6.820,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti zahtev tužilaca je odbijen kao neosnovan.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u prvom stavu izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu, a žalbu tužene usvojio pa je presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji broj P 215/2017 od 13.11.2017. godine preinačio u pobijanom usvajajućem delu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Drugim stavom izreke je potvrdio prvostepenu presudu u preostalom pobijanom odbijajućem delu u odnosu na tužioca AA. Trećim stavom izreke je obavezao tužioce da tuženoj naknade troškove postupka u iznosu od 78.000,00 dinara u roku od 15 dana. Četvrtim stavom izreke je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da revizija tužioca AA delimično nije osnovana, a delimično nije dozvoljena, a da revizija tužilje BB nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revidenti ne ukazuju na kakve druge bitne povrede postupka.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je vođen izvršni postupak po predlogu izvršnih poverilaca VV i GG protiv izvršnog dužnika AA i hipotekarnog dužnika, ovde tužilje BB radi naplate novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti, stambene zgrade sagrađene na parceli ../.. u ul. ... broj .. u ... koja je bila suvlasništvo prvotužioca u 2/3 dela i drugotužilje u 1/3 dela. Potraživanje poverioca VV u iznosu od 36.000 DM je zasnovano na sudskom poravnanju zaključenim 12.03.1998. godine, kojim je AA obavezan da DD i VV isplati iznos od 36.000 DM (deljiva obaveza). Tokom izvršnog postupka DD je povukao predlog za izvršenje koji se odnosio na njegovo potraživanje čime je obaveza izvršnog dužnika smanjena za ½. Na predmetu izvršenja tužilja BB je postala suvlasnik po osnovu bračne tekovine na osnovu presude u 1/3 dela, a upisala se u javne knjige rešenjem od 19.09.1997. godine u vreme kada je prvotužilac već opteretio celu nepokretnost hipotekom, ali pre pokretanja izvršnog postupka. U postupku izvršenja na ročištu održanom 25.12.2008. godine, izvršni sud je doneo rešenje kojim je utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti u iznosu od 4.564.221,00 dinara. Utvrđeno je da je potraživanje izvršnog poverioca GG zasnovano na presudi radi naplate potraživanja u iznosu od 8.180,67 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate sa domicilnom kamatom od 16.11.2005. godine pa do isplate i u iznosu od 158.766,72 dinara sa kamatom od 29.12.2006. godine do isplate te da se potraživanje odnosi i na troškove izvršnog postupka. Po njenom izvršnom predlogu je utvrđena vrednost predmeta izvršenja od 3.225.963,73 dinara (tu je izvršenje bilo usmereno na 2/3 dela nepokretnosti prvotužioca pa je to utvrđena vrednost suvlasničkog udela). Ovo zato što su tužioci pokrenuli dva predloga za izvršenje (kasnije spojeni) nakon čega je zakazana prva javna prodaja za 25.09.2012. godine. Prva javna prodaja nije uspela jer nije bilo ponudilaca. Druga javna prodaja je više puta otkazivana i odlagana i zakazana je za 05.09.2013. godine pri čemu je utvrđena vrednost nepokretnosti ostala ista kao i kod prve javne prodaje te je određeno da početna cena na drugom javnom nadmetanju ne može biti niža od 30% od procenjene vrednosti. Na tom ročištu je sud doneo rešenje kojim je određena početna cena predmetne nepokretnosti u iznosu od 1.451.684,00 dinara. Konstatovano je da nije bilo prisutnih ponudilaca za kupovinu nepokretnosti te su se punomoćnici poverioca u njihovo ime i za njihov račun pojavili kao zajednički kupci i to tako što svako od njih kupuje nepokretnost u po ½ dela te je njima kao najpovoljnijim ponudiocima nepokretnost dosuđena za procenjenu vrednost od 1.451.684,00 dinara. Protiv zaključka, punomoćnik izvršnog dužnika je podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti 16.12.2013. godine koji je rešenjem od 11.02.2014. godine odbačen kao nedozvoljeno. Zaključkom od 12.02.2014. godine nepokretnost je predata izvršnim poveriocima u po ½ dela, a istovremeno je naloženo izvršnim dužnicima da nepokretnost oslobode od lica i stvari i predaju je poveriocu, a Katastar da izvrši upis prava svojine poverilaca. Dana 23.04.2014. godine je izvršni sud doneo zaključak o namirenju izvršnih poverilaca. Izvršni dužnici su 20.02.2014. godine ponovo podneli zahtev za otklanjanje nepravilnosti koji je odbijen 05.05.2014. godine. Više puta je prvostepeni sud donosio odluku povodom prigovora izvršnog hipotekarnog dužnika da bi konačno rešenjem I 5475/2010 od 22.11.2016. godine, bio stavljen van snage zaključak suda o namirenju i delimično je usvojen zahtev za otklanjanje nepravilnosti izvršnog dužnika. U rešenju je navedeno da na ročištu za drugu prodaju nije bila utvrđena visina potraživanja izvršnog poverioca VV kao i da poverilac GG nije mogla da učestvuje u nadmetanju jer prethodno nije položila jemstvo te da nije mogla biti kupac nepokretnosti u ½ dela, što su nepravilnosti ali koje ne utiču na izvršenu prodaju. Tužioci su izjavili prigovor protiv ovog rešenja u delu u kome njihov zahtev nije usvojen ali je veće prvostepenog suda prigovor odbilo i potvrdilo navedeno rešenje. Prvostepeni sud je utvrdio da je prvotužiocu pričinjena materijalna šteta u iznosu od 2.258.174,00 dinara, a drugotužilji u iznosu od 1.129.087,20 dinara te da su oštećeni i za troškove koje su imali zbog zastupanja od strane advokata za sačinjenja zahteva za otklanjanje nepravilnosti.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan jer je njima pričinjena materijalna šteta u izvršnom postupku s obzirom na to da je njihova nepokretnost prodata na drugom javnom nadmetanju, a da pri tome nisu postojali uslovi da se to nadmetanje održi. Cenio je da je sam izvršni sud utvrdio da su nepravilnosti učinjene (dakle organ tuženih) jer nije bila utvrđena visina potraživanja poverioca VV, a poverilac GG nije mogla da učestvuje u nadmetanju na drugoj javnoj prodaji jer prethodno nije položila jemstvo u iznosu od 78.139,14 dinara, kako je to bilo propisano članom 125. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11 ...) pa samim tim izvršni poverilac GG nije mogla biti kupac nepokretnosti u ½ dela niti je u drugoj polovini kupac mogao da bude izvršni poverilac VV te im nepokretnost nije ni mogla biti dodeljena. Naveo je da su tužioci dokazali da je tužilac AA nakon tog ročišta, raspolagao sa novčanim sredstvima za ispunjenje obaveze ali da je nezavisno od te činjenice, relevantna činjenica ta što nepokretnost nije mogla biti prodata na ročištu za drugu javnu prodaju te da bi se po redovnom toku stvari moglo očekivati da bi nepokretnost na ročištu za javnu prodaju za čije bi održavanje bili ispunjeni svi zakonski uslovi, nepokretnost bila prodata za realnu cenu koju predstavlja utvrđena vrednost nepokretnosti od 4.838.945,60 dinara. Kako je nepokretnost prodata za 30% od utvrđene vrednosti, a da za to nisu postojali zakonski uslovi, to je tužiocima načinjena šteta za ukupan iznos od 3.387.261,60 dinara. Takođe je smatrao osnovanim tužbeni zahtev tužioca AA da mu tužena nadoknadi materijalnu štetu koja se ogleda u dugovanim iznosima nagrade za preduzete radnje od strane punomoćnika advokata u izvršnom postupku koje se odnose na sastav više zahteva za otklanjanje nepravilnosti.

Drugostepeni sud je izveo suprotan zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva. Naveo je da šteta u ovoj parnici nije dokazana usled nepostojanja uzročno posledične veze koja je neophodna za postojanje obaveze tužene da tužiocima štetu nadoknadi. Cenio je da je tužbeni zahtev baziran isključivo na postojanju rešenja izvršnog suda kojim je utvrđeno postojanje nepravilnosti u izvršnom postupku, ali je ocenio da to nije dovoljan razlog za obavezivanje tužene za naknadu štete kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravilno drugostepeni sud našao da tužbeni zahtev tužilaca nije osnovan. Naime, drugostepeni sud je analizirao u čemu se sastoje nepravilnosti u izvršnom postupku čiji je celokupan tok cenio. Relevantne su činjenice da je izvršni poverilac VV predlog za izvršenje podneo 13.07.1998. godine, a GG 06.05.2009. godne, da prva javna prodaja nije uspela jer nije bilo zainteresovanih lica, a da se druga javna prodaja zakazivala nekoliko puta da bi konačno bila održana 05.09.2013. godine. Ni tada nije bilo zainteresovanih kupaca pa je nepokretnost predata izvršnim poveriocima i to za cenu od 30% od utvrđene početne cene (utvrđena na prvoj javnoj prodaji). Pogrešno prvostepeni sud smatra da je za tužioce nastala šteta koja se sastoji u razlici od pune vrednosti procenjene nepokretnosti do 30% za koju je sumu nepokretnost predata poveriocima. Uslovi pod kojima se održava prva javna prodaja se značajno razlikuju od uslova u pogledu vrednosti nepokretnosti od druge javne prodaje, a kako je u konkretnom slučaju prva javna prodaja bila neuspešna, pristupilo se drugoj javnoj prodaji. Utvrđeno je da je druga javna prodaja odlagana nekoliko puta, a da ni na poslednjoj nije bilo zainteresovanih kupaca. Prema tome, tužioci nisu dokazali da bi njihova nepokrtnost bila prodata u nekom daljem postupku (da nije okončana 05.09.2013. godine) za cenu koja je procenjena na prvoj javnoj prodaji. Što se tiče tvrdnje tužilaca da bi prvotužilac obezbedio novac za isplatu poverilaca ali da je bio sprečen time što je nepravilnim radom izvršnog suda nepokretnost prodata 05.09.2013. godine, pravilno je drugostepeni sud ocenio da ovi navodi nisu logični niti su prihvatljivi jer prvotužilac gubi iz vida da je protiv njega predlog za izvršenje poverilac podneo još 1998. godine i da je u vremenskom periodu od 15 godina imao dovoljno vremena da poverioca isplati da je to mogao i da je to želeo. Svakako je neprihvatljiva njegova izjava da je novac dao u zajam koji mu je bio vraćen nakon druge prodaje jer je ovom izjavom upravo priznao da je on kao dužnik zloupotrebljavao prava izvršnog poverioca jer je navodno imao novac, davao ga u zajam, a nije vraćao dug svom poveriocu.

Odredbom člana 131. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11 ...) je propisano da rešenje o osnovanosti zahteva iz stava 3 (otklanjanje nepravilnosti u skladu sa članom 74), ne utiče na izvršenu prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete.

Nepravilnosti koje su utvrđene u rešenju broj I 5475/2010 od 22.11.2016. godine, same po sebi ne utiču na izvršenu prodaju. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da ove nepravilnosti mogu biti razlog da se traži naknada štete ali da ne znači automatski da je pravo na naknadu štete osnovano. U konkretnom slučaju i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nepravilna postupanja suda konstatovana u navedenom rešenju nisu dovele do nastanka štete za tužioce jer nema nikakvog osnova za zaključak da bi nepokretnost bila prodata po nekoj višoj ceni odnosno za cenu koja je utvrđena za prvu javnu prodaju, a koja nije mogla biti realizovana jer nije bilo zainteresovanih lica. I po stavu revizijskog suda nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima da se obaveže tužena da tužiocima naknadi štetu jer nije bilo nezakonitog tj. nepravilnog rada suda kojim je tužiocima prouzrokovana šteta odnosno nema uzročno-posledične veze između štete koju su tužioci pretrpeli i postupanja suda u izvršnom postupku.

Revizijom se neosnovano pobija pravilnost presuđenja od strane drugostepenog suda pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca AA u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu 49.500,00 dinara (odbijen od strane prvostepenog suda, a drugostepeni sud je odbio žalbu ovog tužioca i u tom delu presudu potvrdio), a na koji deo se ne primenjuju pravila o dozvoljenosti revizije iz člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba AA za isplatu naknade štete je podneta 20.02.2017. godine, a vrednost pobijanog dela iznosi 49.500,00 dinara. S obzirom na to da je vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ispod limita od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti to je i izjavljena revizija ovog tužioca u ovom delu nedozvoljena pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić