Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Nikola Tomašević, advokat iz ..., protiv tužene Eurobank AD iz Beograda, koju zastupa Tamara Gazdić, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8027/16 od 26.01.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 24.06.2021. godine doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 8027/16 od 26.01.2018. godine u potvrđujućem delu stava prvog i stavu drugom izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 335/15 od 31.08.2016. godine u potvrđenom delu stava drugog izreke i stavu petom izreke i u navedenom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 335/15 od 31.08.2016. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je apsolutno ništava odredba Ugovora o stambenom kreditu broj .., zaključenog između stranaka dana 23.01.2008. godine i to u delu člana 2. pod nazivom „kamata“ stav 3. kojim je predviđeno da banka zadržava pravo promene kamatne stope tj. da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate i stav 7. kojim je predviđeno da u slučaju da korisnik kredita ne izmiri svoje dospele obaveze u roku njihove dospelosti, na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima poslovne politike, što je tužena dužna da prizna i trpi. Istom presudom u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev u preostalom delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je Ugovor o stambenom kreditu broj .. od 23.01.2008. godine apsolutno ništav u celosti. Stavom trećim izreke odbijen je prigovor litispendencije istaknut od strane tužene, stavom četvrtim odbijen je predlog tužene za prekid postupka do pravnosnažnog okončanja parnice pred Trećim osnovim sudom u predmetu P 33002/13 i stavom petim izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8027/16 od 26.01.2018. godine, u stavu prvom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda i utvrđeno da su ništave odredbe ugovora o stambenom kreditu br. .. zaključenog između stranaka 23.01.2008. godine i to: u delu člana 2. pod nazivom „rok“ stav 1. kojim je ugovoreno „da se obračun i plaćanje anuiteta utvrđenih u planu otplate u CHF vrši u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate“ u delu člana 2. pod nazivom „kamata“ stav 6. kojim je ugovoreno da „kamatu u skladu sa obračunom iz prethodnog stava korisnik kredita plaća banci kroz mesečne anuitete otplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate“ i u delu člana 7. stav 2. kojim je ugovoreno da iznos mesečnog anuiteta izražen u CHF korisnik kredita plaća u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate“ a u preostalom delu stava drugog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev da se ugovor o stambenom kreditu br. .. od 23.01.2008. godine, osim u delu iz stava prvog izreke pobijane prvostepene presude i stava prvog izreke ove presude, utvrdi kao ništav, kao i u stavu petom izreke se potvrđuje a žalba tužilje odbija kao neosnovana. Istom presudom u stavu drugom izreke je određeno da svaka stranka snosi troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim se odbija žalba tužilje blagovremeno je izjavila reviziju tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u osporenom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom bankom, kao davaocem kredita (za potrebe refinansiranja ranije uzetog kredita kod ProCredit banke) zaključila ugovor o stambenom kreditu br. .. dana 23.01.2008. godine, kojim je banka odobrila tužilji kao korisniku kredita iznos od 80.429,72 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj, a tužilja se obavezala da kredit vrati u roku od 324 meseca, isplaćujući mesečne anuitete, kao i kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi, koja je u momentu zaključenja uzgovora iznosila tromesečni CHF libor plus 2,75% na godišnjem nivou. Članom 2. pod nazivom „rok“ stavom prvim je ugovoreno da se obračun i plaćanje anuiteta utvrđenih u planu otplate u švajcarskim francima vrši u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate, članom 2. pod nazivom „kamata“ u stavu 3, tužena banka je zadržala pravo promene kamatne stope tj. da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita menjati ugovorenu visinu kamatne stope u skladu sa aktima njene poslovne politike. U stavu 6. istog člana ugovoreno je da tako obračunatu kamatu korisnik kredita plaća kroz mesečne anuitete otplate kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate, a u stavu 7. da na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima poslovne politike. Članom 7. sta 2. je ugovoreno da iznos mesečnog anuiteta izražen u CHF korisnik kredita plaća u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan uplate. Tužena je u toku perioda otplate kredita više puta menjala kamatnu stopu u skladu sa aktima svoje poslovne politike a nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga vratila je visinu kamatne stope na inicijalno ugovorenu 2,77%.

Po ugovoru o kreditu tužena banka je ugovorena sredstva kredita pustila u tečaj u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan isplate sredstava, a tužilja se kao korisnik kredita obavezala da otplaćuje iznose po ugovoru, dugovanu glavnicu i kamatu po srednjem kursu banke važeće na dan uplate.

Na utvrđeno činjenično stanje nepobijanim delom drugostepene presude utvrđena je delimična ništavost ugovora o stambenom kreditu u odnosu na ugovorenu promenljivu kamatnu stopu prema aktima poslovne politike banke i ugovaranje različitih kurseva valute za obračun obaveza ugovornih strana. U preostalom delu odbijen je zahtev za utrđenje ništavosti stambenog kredita u celosti ocenom da ništave odredbe ne utiču na opstanak i pravno dejstvo ugovora, da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da u preostalom delu ugovor nije ništav i da promene kursa švajcarskog franka i njegov evidentni rast nije od značaja za ništavost već eventualno raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti u smislu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka u osporenom delu je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilja je u toku postupka osporila punovažnost stambenog kredita u celosti ističući da je ugovor zaključen protivno osnovnim načelima obligacionog prava, da je izostala saglasnost volja za zaključenje ugovora sa valutnom klauzulom imajući u vidu da su tokom otplate kredita nastupile okolnosti i događaji koji su uticali na povaćanje rasta kursa valute u kojoj je ugovorena otplata kredita. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno i u potpunosti ocenili sve okolnosti od uticaja na to da li su ugovorne odredbe o stambenom kreditu jasne i razumljive, te da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, da li je korisnik kredita informisan o poslovnim rizicima i posledicama zaključenja ugovora sa valutnom klauzulom vezivanja visine obaveze za švajcarski franak, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju je tužilja preuzela po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužilji isplaćen od strane banke 2008. godine, bez obzira što je drugostepeni sud utvrdio ništavost ugovornih odredba kojima je regulisana promenljiva kamatna stopa i razlika u kursu valute i pri obračunu obaveza ugovornih strana. Kod nesporne činjenice da je od zaključenja ugovora 2008. godine do podnošenja tužbe 2015. godine došlo do značajnog rasta kursa švajcarskog franka u odnosu na valutu evro i dinar izostala je ocena razloga ništavosti ugovora, koje sud ima obavezu da ceni i po službenoj dužnosti.

Valutna klauzula, saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i čl. 395. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveza. Valutna klauzula se može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja. Međutim, ništava je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja - jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanja nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Valutna klauzula se može ugovoriti i prevaljivanjem valutnog rizika na korisnika kredita kada se banka, davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da vraćanje primeljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti i tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, saglasno članu 25. Zakona o deviznom poslovanju ali je u tom slučaju banka dužna da korisnika kredita u pisanoj formi obavesti na njemu razumljiv način o osnovu primenjenog kursa valute i ekonomskim posledicama rizika koji prihvata ugovaranjem takve klauzule. Osim toga banka je dužna da korisnika kredita pisano upozori na mogući rast kursa CHF, a koji bi banka kao finansijska organizacija mogla i morala da predvidi i da o tome upozna korisnika kredita pre zaključenja ugovora, što je u skladu sa odredbama člana 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza banke da pošteno postupa i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice, a koje takva klauzula proizvodi, proizilazi iz odredbi Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti kornisika finansijskih usluga.

Kako je utvrđenje i ocena ukazanih okolnosti za sada izostala, i time nije pouzdano utvrđeno postojanje nesporne volje tužilje kao korisnika kredita za preuzimanje valutnog rizika primenom kursa švajcarskog franka, postojanje zakonskih uslova za ocenu punovažnosti ugovora u neponištenom delu je ostalo sporno usled čega su nižestepene odluke morale biti ukinute u osporenom delu.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi navedene odlučne činjenice, ponovo oceniti sadržinu ugovora o stambenom kreditu i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić