U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Primović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Radinović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1620/21 od 07.07.2021. godine, u sednici održanoj dana 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1620/21 od 07.07.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 228/2013 od 23.03.2021. godine, stavovima prvim i drugim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti i predlog tuženog za prekid ovog parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja naznačenog parničnog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu naknadi štetu u visini od 46.000.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom od 15.09.2016. godine do isplate, od čega na ime naknade štete za tržišnu i otkupnu vrednost deposedirane opreme i mašina bliže individualizovane tom presudom iznos od 10.162.026,79 dinara i na ime naknade štete zbog nekorišćenja mašina iznos od 14.461.303,28 dinara, odnosno ukupno iznos od 24.623.329,90 dinara sa kamatom po zakonu od 15.09.2016. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 1.612.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1620/21 od 07.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 228/2013 od 23.03.2021. godine u pobijanim delovima kojim je tužbeni zahtev odbijen i odlučeno o parničnim troškovima (stavovi 3. i 4. izreke). Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pravilnog pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18, 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bez uticaja su revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz citiranog člana i stava tačka 12. ZPP jer ona ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 1. ZPP. Nije osnovan revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je imao registrovanu preduzetničku delatnost za proizvodnju i ugradnju PVC i ALU stolarije pod nazivom STZR „NS Panorama“ Veternik, u vremenskom periodu od 01.11.2003. do 25.11.2013. godine kada je brisana iz registra. Tu delatnost je obavljao u zakupljenom poslovnom prostoru površine oko 260 m2 u ... u ulici ... broj .. koji mu je tuženi kao zakupodavac predao u posed na osnovu pismeno zaključenog ugovora o zakupu na određeno vreme za period od 15.10.2004. do 15.10.2006. godine, uz ugovorenu zakupninu od 800 evra mesečno. Tužilac je ovim ugovorom preuzeo i obavezu plaćanja komunalnih troškova koji terete zakupljenu nepokretnost. Istim ugovorom je predviđeno pravo zakupodavca na jednostrani otkaz ugovora uz otkazni rok od 30 dana za slučaj neblagovremenog plaćanja zakupnine i promene delatnosti u prostoru bez njegove saglasnosti, kao i pravo da ga deposedira nakon isteka ugovorom predviđenog roka ili otkaznog roka. Tužilac je u zakupljenom prostoru obavljao navedenu registrovanu delatnost sa mašinama i opremom pojedinačno naznačenim u izreci presude. Tužiočeva radnja je u računovodstvenim bilansima iskazivala gubitak za poslovnu 2009. godinu u iznosu od 2.457.000,00 dinara za poslovnu 2010. godinu u iznosu od 1.427.000,00 dinara i za poslovnu 2011. godinu u iznosu od 596.000,00 dinara. U 2010. godini radnja je imala 7 zaposlenih a u 2011. godini ni jednog zaposlenog. Posle isteka perioda zakupa tužilac je nastavio da koristi zakupljeni poslovni prostor po osnovu usmenog sporazuma stranaka sa zakupninom od 1.000 evra mesečno. Tužilac je počev od 2009. godine kasnio sa plaćanjem zakupnina i režijskih troškova, tako da je JKP „Informatika“ Novi Sad, u izvršnim postupcima vođenim protiv tuženog kao vlasnika predmetnog prostora ishodovala namirenje potraživanja za vremenski period januar 2009. godine – maj 2010. godine. Tokom 2010. godine „Elektrodistribucija“ Novi Sad i DP „Novi Sad – Gas“, obustavili su isporuku struje i gasa za navedenu nepokretnost zbog neplaćanja računa. U decembru mesecu 2010. godine tužilac je počeo da iseljava mašine iz zakupljenog poslovnog prostora i izneo je tri mašine, a preostale nije po zahtevu tuženog da to ne čini dok ne izmiri preostale obaveze po ugovoru. Pošto tužilac i pored toga nije izmirio dug, tuženi je 15.07.2011. godine stavio katanac na ulaznoj kapiji i promenio bravu na hali – poslovnom prostoru, na koji način su tužiočeve mašine ostale unutra zaključane, kao i njegova dokumentacija koja je ostala u kancelariji. Tužilac se obratio tuženom februara 2012. godine sa zahtevom da mu preda ovu dokumentaciju, ali bezuspešno. Aprila-maja meseca 2013. godine, tužilac je izvršio dugovane uplate za električnu energiju i za gas, nakon čega je tuženi od njega zahtevao da mu isprazni poslovne prostorije kako bi ih on izdao trećim licima. Tužilac je to odbio navodeći da nema gde da smesti mašine. Ovde tuženi je u svojstvu tužioca avgusta 2014. godine pokrenuo parnični postupak u kojem je doneta presuda P 147/14 od 23.11.2018. godine koja je postala pravnosnažna 16.05.2019. godine u delu kojim je ovde tužilac obavezan da tuženom isplati iznos od 14.400 evra po osnovu dugovane zakupnine za vremenski period od 01.04.2010. do 31.07.2011. godine. U toku trajanja te parnice, tužiocu su u postupku obezbeđenja dokaza marta 2015. godine predate poslovna dokumentacija, kancelarijski nameštaj i oprema koji su se nalazili u zaključanoj kancelariji u okviru poslovnog prostora. Kako mu tužilac dosuđeni iznos od 14.400 evra nije isplatio, tuženi ga je pismenom opomenom od 30.05.2020. godine pozvao da to učini u roku od 8 dana, te da će se u protivnom u skladu sa odredbama članova 286. i 289. ZOO, koristiti pravom na naplatu iz vrednosti spornih mašina, a u slučaju plaćanja pozvao je da ih preuzme. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka mašinske, ekonomske struke i sudskih veštaka iz Udruženja sudskih veštaka Vojvodine, utvrđeno je da vek trajanja spornih mašina iznosi 15 godina, a kompresora 25 godina, da su u vreme zaključavanja ove mašine bile stare 12 godina i 6 meseci i da je njihova vrednost bila 15.427 evra. Te da se u svrhu produženja radnog veka mašina, na 80% vremena korišćenja vrši njihov remont što bi u ovom slučaju bilo na oko 12 godina starosti, a što tužilac nije učinio iako su mašine u to vreme bile u njegovom posedu. Nakon pokušaja obijanja hale - poslovnog prostora koji je bio predmet zakupa, tuženi je premestio navedene mašine tužioca u drugu halu, od čega su neke mašine u nefunkcionalnom stanju.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom članova 286. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i tereta dokazivanja o uzročnoj vezi između radnje tuženog i nastale materijalne štete odbili tužbeni zahtev jer tužilac nije dokazao da je štetu pretrpeo krivicom tuženog.

Naime, zaključili su da tuženikova radnja promene brave na zakupljenom poslovnom prostoru predstavlja manifestaciju (konkludentnu radnju) njegovog jednostranog otkaza ugovora o zakupu predviđenog odredbom istog u ovakvom slučaju neplaćanja zakupnine na osnovu članova 582. i 584. ZOO, koristeći se svojim pravom zakupodavca. Pošto ta radnja nije protivpravna a na taj dan je postojalo njegovo dospelo potraživanje od 14.400 evra po osnovu neplaćenih zakupnina od strane tužioca, ocenili su da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi prava zadržavanja – retencije iz člana 286. stav 1. ZOO kojom odredbom se propisuje pravo poverioca dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka dužnikova stvar da je zadrži dok mu to potraživanje ne bude isplaćeno. Pritom je drugostepeni sud našao da je bez obzira na datum pravnosnažnosti navedene presude, potraživanje tuženog tada 15.07.2011. godine bilo dospelo usled neplaćanja zakupnine za vremenski period počev od 01.04.2010. godine.

Kod utvrđenja da tužilac nije izvršio remont predmetnih mašina u dvanaestoj godini što predstavlja 80% vremena njihovog radnog veka, nižestepeni sudovi su ocenili da sama činjenica što su one usled stajanja izgubile vrednost, ne vodi zaključku da je zbog zadržavanja mašina od strane tuženog nastala šteta u tužiočevoj imovini. Takođe su zaključili primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP da tužilac nije dokazao pretrpljenu štetu na ime izgubljene dobiti, posebno kada se ima u vidu da je počev još od 2009. godine pa nadalje poslovao sa gubicima.

Retencija (zadržavanje) je sredstvo zakonske samozaštite prava i dozvoljene samopomoći na osnovu članova 286. stav 1. i 162. ZOO. Odredba člana 287. istog zakona na koju se revident neosnovano poziva, isključuje pravo zadržavanja ako dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je iz njegove državine izašla protivno njegovoj volji ili kada ju je predao poveriocu na čuvanje ili na poslugu. Međutim, u konkretnom slučaju iz svih već navedenih razloga nisu ispunjeni uslovi za primenu ovog izuzetka koji bi tuženom uskratio pravo zadržavanja.

Revident neosnovano napada pobijanu odluku i za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti jer je pravilno doneta primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP.

Preostalim revizijskim navodima kojima osporava utvrđeni radni vek spornih mašina i ističe da je tuženi ove mašine nestručno preneo i uskladištio u neadekvatnu halu što je dovelo do nastanka oštećenja, tužilac ustvari osporava utvrđeno činjenično stanje kao nepotpuno i pogrešno utvrđeno, ali to ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su potrebni radi vođenja parnice na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, to je odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić