Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..., 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se, pre davanja zajma BB iz ... u iznosu od 20.000 evra, obratio tuženom kao advokatu radi saveta na koji način da kao zajmodavac obezbedi svoje novčano potraživanje. Tuženi je tada predložio da se uspostavi hipoteka na nepokretnosti zajmoprimca. Nakon što je pregledao dokumentaciju koju su doneli VV i svedok GG, tuženi je sastavio hipotekarnu izjavu dana 01.06.2006. godine Ov.br. .../..., prema kojoj ... potvrđuje da je saglasan da se na njegovoj nepokretnosti i to kući sa okućnicom u ... u ulici ... broj ..., upiše hipoteka prvog reda u korist tužioca do visine od 20.000 evra. Istog dana 01.06.2006. godine, tuženi je sastavio ugovor o pozajmici deviznih sredstava i ustanovljavanju izvršne vansudske hipoteke između tužioca kao zajmodavca i VV kao zajmoprimca Ov.br. .../... od 02.06.2006. godine. Tužilac je predao VV iznos od 20.000 evra. Tuženi se kao punomoćnik tužioca, dana 06.06.2006. godine, obratio Opštinskom sudu u Bujanovcu – Zemljišno-knjižnom odeljenju radi upisa hipoteke na nepokretnostima zajmoprimca, a istovremeno i RGZ-u Službi za katastar nepokretnosti sa istim zahtevom. Opštinski sud u Bujanovcu je 13.06.2006. godine obavestio tuženog da sud ne vodi zemljišne knjige, a od Službe za katastar nepokretnosti 19.06.2006. godine je dobio rešenje kojim je odbijen zahtev za upis založnog prava – hipoteke na nepokretnoj imovini VV iz ... jer je u Opštini ... još uvek na snazi katastar zemljišta i ne mogu se upisati stvarna prava, tereti i ograničenja. Kako VV nije vratio zajam tužilac je protiv VV podneo tužbu i pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pančevu P 372/2009 od 07.09.2009. godine obavezan je VV da ovde tužiocu vrati iznos od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom i troškovima parničnog postupka. VV je otuđio svoje nepokretnosti i parcelu .../... upisanu List nepokretnosti ... K.O. ... . Tužilac je pokrenuo postupak izvršenja koji je i dalje u toku.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da je ponašanje tuženog uzročno-posledično povezano sa štetom koju je tužilac pretrpeo. Tužilac je kao zajmodavac, po savetu tuženog koji je po zanimanju advokat i koga je u tom svojstvu tužilac i anagažovao, isplatio iznos od 20.000 evra zajmoprimcu VV iz ..., a nakon što ga je tuženi uverio da je na osnovu ugovora o pozajmici deviznih sredstava i ustanovljavanju izvršen vansudske hipoteke i hipotekarne izjave zajmoprimca, koje im je sačinio, njegovo potraživanje obezbeđeno. Tuženi se prethodno nije uverio da li je moguće upisati hipoteku na nepokretnosti zajmoprimca i potom tužioca nije upoznao sa činjenicom da je upis hipoteke odbijen kako bi mogao blagovremeno da preduzme neophodne zakonom propisane korake radi naplate svog potraživanje. Kako tuženi nije izvršio svoju obavezu da pouči svoju stranku da do nastanka založnog prava na nepokretnosti, samim tim obezbeđenja potraživanja, ne dolazi sačinjavanjem hipotekarne izjave i ugovora o pozajmici i ustanovljavanju izvršne vansudske hipoteke ili pak overe ovih pravnih akata, već tek nakon upisa u nadležan registar nepokretnosti i nije do kraja obavio pravni posao za koji je bio angažovan to je tuženi dužan da tužiocu u celosti štetu i nadoknadi, jer je vrednost hipotekovane stvari bila daleko veća od potraživanja tužioca.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev, jer tužilac nije dokazao postojanje uzročno – posledične veze između ponašanja tuženog i štete, kao ni visinu štete. Iako nalazi da je tuženi kao advokat propustio da upozori svoju stranku da hipoteka nije nastala, te da je morao opreznije nastupati u zaštiti pravnih interesa tužioca, bez obzira na njihov međusobni dogovor, po mišljenju drugostepenog suda tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u visini za koju tvrdi da mu je tuženi naneo svojim ponašanjem. Postupak izvršenja izvršne presude koja glasi na iznos od 20.000 evra i troškova postupka koje je tužilac u ovom postupku potražuje i dalje je u toku, pa tužilac može svoje potraživanje naplatiti u izvršnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su revizijski navodi tužioca da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ugovor o punomoćstvu je regulisan članovima 89-94 Zakona o obligacionim odnosima. Shodno članu 89. istog Zakona punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku. Odredbom člana 262. stav 1. istog Zakona propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti u svemu kako ona glasi, dok je stavom 2. istog člana propisano da kada dužnik ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.

Zakon o advokaturi („Službeni list SRJ“, br. 24/98... 72/2002) u glavi III (od člana 15 do člana 26) propisuje prava i dužnosti advokata.

Osnovni cilj ugovora o punomoćju je izvršenje pravnog posla posredstvom drugog lica – punomoćnika. Punomoćnik je dužan da izvrši povereni pravni posao u skladu sa ugovorom i primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno dobrog privrednika. Građanskopravna odgovornost advokata podrazumeva povredu ugovora o zastupanju. Ugovor o punomoćstvu je dvostrani ugovor i na njega se primenjuju pravila o ugovornoj odgovornosti. Pretpostavke za ugovornu odgovornost za štetu su: da postoji punovažna obaveza iz ugovora ili nekog drugog obligacionog odnosa koja nije ispunjena ili nije uredno ispunjena, da je druga strana zbog toga pretrpela štetu i da ne postoje okolnosti koje isključuju odgovornost prekršioca obaveze.

Drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije dokazao postojanje uzročno – posledične veze između ponašanja tuženog i štete za koju tužilac tvrdi da je trpi, a potom da je tuženi, kao advokat propustio da upozori svoju stranku da hipoteka nije nastala, te da je morao opreznije da nastupa u zaštiti pravnih interesa tužioca bez obzira na međusobni dogovor.

U konkretnom slučaju, tuženi je sastavio hipotekarnu izjavu i ugovor o pozajmici deviznih sredstava i ustanovljavanju izvršne vansudske hipoteke. Međutim, drugostepeni sud se nije upuštao u sadržinu ugovora o zastupanju i utvrđivanju obaveza koje je tuženi prema ugovoru o zastupanju preuzeo. Tužilac je zatražio pravnu pomoć u cilju obezbeđivanja novčanog potraživanja kao zajmodavac, a iz činjeničnog stanja utvrđenog od strane drugostepenog suda proizlazi da hipoteka nije nastala što čini za sada spornim stav drugostepenog suda da tužilac nije dokazao postojanje uzročno – posledične veze. Sam drugostepeni sud zaključuje da je tuženi propustio da upozori stranku da hipoteka nije nastala i da je morao opreznije da nastupa, ali ovako postupanje tuženog ne sagledava u odnosu na preuzete obaveze o pružanju advokatskih usluga. Stoga je ostala neutvrđena činjenica u odnosu na obaveze tuženog kao advokata, te da li je on samo preuzeo obavezu da sačini hipotekarnu izjavu i ugovor o pozajmici i ustanovljavanju izvršne vansudske hipoteke ili je preuzeo obavezu i da izvrši upis hipoteke i zavisno od utvrđenog da li je tužilac imao saznanja prilikom davanja novca na zajam da hipoteka nije upisana. Pravilna primena napred navedenih zakonskih odredbi je zahtevala razjašnjenje preuzetih obaveza od strane tuženog kao advokata i izvršavanje tih ugovornih obaveza u okviru datog ovlašćenja. Naime, ovlašćenje za zastupanje se zasniva na izjavi volje ugovornih strana i vlastodavac mora da trpi rizik što preduzima pravne poslove preko punomoćnika, ali ima pravo da od punomoćnika traži naknadu eventualne štete koja bi mu bila pričinjena.

Tužilac je u konkretnom slučaju štetu opredelio kao direktnu posledicu štetnih radnji tuženog u visini zajma i sudskih troškova nastalih u parničnom postupku, koje tužilac nije uspeo da naplati, pa se zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao da je pretrpeo šteteu u visini za koju tvrdi da mu je naneta ponašanjem tuženog, ne može prihvatiti kao pravilan ukoliko je došlo do propusta u izvršavanju preuzetih obaveza po ugovoru o zastupanju. Konstatacija da je u toku izvršni postupak i da tužilac svoje potraživanje može naplatiti u tom postupku ne opravdava prednji zaključak drugostepenog suda. Sve napred navedeno ukazuje da za sada nije jasno u čemu se tačno i u potpunosti ogledala obaveza tuženog kao advokata i da li je tuženi izvršio svoju obavezu u skladu sa dogovorom stranaka o pružanju pravne pomoći, kao i da li postoji odgovornost tuženog za štetu koju je tužilac opredelio u iznosima koji su utuženi u ovom postupku.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu sve što je navedeno, a zatim utvrditi da li je tužiocu prouzrokovana šteta i ako jeste, da li postoji odgovornost tuženog za naknadu i u kom obimu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić