U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Društva za transport R.k. DOO EL izvoz-uvoz iz R., Republika Makedonija, čiji je punomoćnik Ž.V., advokat iz N., TPC K. lokal A, II, broj ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Uprava carine Beograd, Ministarstvo odbrane, VP 1097 Niš, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1521/14 od 23.09.2014. godine, u sednici održanoj 28.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1521/14 od 23.09.2014. godine i presuda Višeg suda u Nišu P 38/13 od 23.09.2013. godine, tako što se OBAVEZUJE tužena Republika Srbija, Ministarstvo finansija, Uprava carine Beograd, Ministarstvo odbrane, VP 1097 Niš, da tužiocu Društvu za transport R.k. DOO EL izvoz-uvoz iz R., na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja motornog vozila marke „Mercedes Benz“ registarski broj … i prikolice Groenevengen tip …, za period od 09.10.1998. godine do 08.02.2007. godine isplati 21.213.124,12 dinara (pored dosuđenih 2.700.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2010. godine do isplate, kao i na ime troškova postupka 697.500,00 dinara (pored dosuđenih 842.750,00 dinara) sve u roku od 15 dana od dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P 38/13 od 23.09.2013. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo finansija, Uprava carine Beograd, da mu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja motornog vozila marke „Mercedes Benz“ registarski broj … i prikolice Groenevengen tip ..., za period od 09.10.1998. godine do 20.03.1999. godine isplati 1.204.489,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2010. godine do konačne isplate i tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 1097 Niš da mu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja istog motornog vozila za period od 21.03.1999. godine do 08.02.2007. godine isplati 22.708.635,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2010. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1521/14 od 23.09.2014. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja motornog vozila marke „Mercedes Benz“, registarski broj … i prikolice Groenevengen tip ..., za period od 09.10.1998. godine do 08.02.2007. godine isplati 2.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.09.2013. godine do isplate. Za veće potraživanje od dosuđenih 2.700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.09.2013. godine do isplate do traženih 23.913.124,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2010. godine do isplate, tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan. Obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 842.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer je izreka presude jasna i razumljiva i pobijana odluka nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik teretnog motornog vozila marke „Mercedes Benz“ registarski broj … i prikolice Groenevengen tip .... Prilikom carinskog pregleda robe 19.10.1998. godine u P. utvrđeno je neslaganje u količini robe prijavljene carinskom deklaracijom za carinjenje i količine robe utvrđene merenjem, zbog čega je sporno vozilo zadržano na Carinarnici do 23.03.1999. godine, kada je predato na upotrebu Vojsci Jugoslavije. Nema dokaza o pokretanju i vođenju bilo kog postupka protiv tužioca. Presudom Okružnog suda u Nišu P 1775/07 od 07.06.2007. godine, kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Nišu P 2025/04 od 08.02.2007. godine, tužena je obavezana da tužiocu vrati navedeno vozilo ili da mu isplati protivvrednost od 1.947.303,07 dinara. U izvršnom postupku tužena je 22.08.2007. godine tužiocu isplatila protivvrednost vozila.

Tužilac je 17.03.1998. godine zaključio Ugovor o prevozu robe u međunarodnom drumskom saobraćaju sa preduzećem E.-i. P. iz V., kao pošiljaocem robe, u trajanju od tri godine, a predmet ugovora je bio prevoz robe od K. do I. i obrnuto, te je pošiljalac robe bio obavezan da za svaki prevoz uplati akontaciju u visini od 30% predviđenog novca za prevozninu, a da preostali deo isplati u roku od 15 dana nakon završenog prevoza po ispostavljenoj fakturi od prevozioca robe. Takođe je tužilac, kao prevoznik robe, sa Transportno špediterskim trgovinskim preduzećem na veliko i malo V.-t. P.O. iz R., kao pošiljaocem robe, zaključio 10.01.1999. godine Ugovor o prevozu robe u međunarodnom drumskom saobraćaju, kojim se obavezao da vrši prevoz robe sa ispravnim vozilom i potrebnim brojem vozača na međunarodnim destinacijama, bliže označenim u ugovoru, za period od pet godina, sa naknadom. Tužilac je nakon oduzimanja i zadržavanja spornog teretnog motornog vozila zatražio od preduzeća E.t. iz P., V.-t. iz R., kao i K.k.R. da mu iznajme vozilo za prevoz robe u zemlji i inostranstvu, a koja su ga obavestila da nisu u mogućnosti da mu iznajme vozilo, jer su sva vozila tih preduzeća angažovana za prevoz robe u zemlji i inostranstvu. Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka je utvrđeno da je tužilac u periodu od 19.10.1998. godine do 20.03.1999. godine izgubio zaradu u visini od 1.204.489,12 dinara, a u periodu od 21.03.1999. godine do 08.02.2007. godine u visini od 22.708.635,00 dinara, a što je utvrđeno na osnovu izgubljenih auto dana i primenom cenovnika autoprevozničkih organizacija po cenama u vreme veštačenja 29.11.2010. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, jer tužilac nije dokazao visinu štete, odnosno stvarnu dobit koja bi mogla biti ostvarena u periodu nekorišćenja vozila. Međutim, drugostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu nadoknadi štetu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja navedenog teretnog motornog vozila za period od 09.10.1998. godine do 08.02.2007. godine u visini od 2.700.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 23.09.2013. godine, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu preko dosuđenih 2.700.000,00 dinara do traženih 23.913.124,12 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, primenom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 232. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su nižestepeni sudovi u odbijajućem delu tužbenog zahteva pogrešno primenili materijalno pravo iz člana 189. u vezi sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Saglasno navedenom, izmakla korist ili izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (dobit) je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga izgubljenu dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Takođe, izgubljena dobit se mora vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati.

U konkretnom slučaju tužilac je privatno preduzeće koje je registrovano za prevoz robe u drumskom saobraćaju u zemlji i inostranstvu. Sporno teretno motorno vozilo je predstavljalo osnovno sredstvo tužioca koje su organi tužene oduzeli, a ne postoje dokazi o pokretanju i vođenju bilo kog postupka protiv tužioca. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da postoji nezakonit i nepravilan rad organa tužene, pa je tužena, primenom člana 172. stav 1. ZOO, odgovorna za štetu koju je tužilac zbog toga pretrpeo. Tužilac je pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti, jer više nije mogao da vrši prevoz robe u zemlji i inostranstvu i da iz eksploatacije vozila stiče dobit koju bi po redovnom toku stvari ostvarivao obavljanjem prevozničke delatnosti, zbog čega tužiocu osnovano pripada naknada štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja spornog vozila za ceo sporni period, primenom člana 189. ZOO. Visina izgubljene dobiti određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeni osnovano ostvario prema svom uobičajenom načinu poslovanja. U konkretnom slučaju visina izgubljene dobiti u periodu od 19.10.1998. godine, kada je tužiocu vozilo oduzeto, do 08.02.2007. godine, kada je doneta presuda Opštinskog suda u Nišu P 2025/04 kojom je tužena obavezana da tužiocu vrati navedeno vozilo, utvrđena je iz nalaza sudskih veštaka u iznosu od ukupno 23.913.124,12 dinara, na osnovu izgubljenih auto dana (ukupno 1.489) primenom Pravilnika „Srbijatransporta“ – Udruženje drumskih prevoznika, po cenama u vreme veštačenja odnosno na dan 29.11.2010. godine. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Nišu koji je visinu štete odredio po slobodnoj oceni primenom člana 232. ZPP. Naime, u konkretnom slučaju nije bilo mesta određivanju visine štete po slobodnoj oceni, jer je visina štete utvrđena nalazom o veštačenju putem veštaka mašinske i finansijske struke, čije nalaze je prvostepeni sud cenio i prihvatio (stav drugi, strana 6 presude). Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvojio reviziju tužioca i preinačio nižestepene odluke u odbijajućem delu, tako što je tužiocu dosudio na ime izgubljene dobiti još 21.213.124.12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2010. godine do isplate.

Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 697.500,00 dinara (pored dosuđenih 842.750,00 dinara) primenom člana 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, jer je tužilac uspeo u sporu i tražio je troškove postupka. Visina troškova je odmerena prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata, s obzirom na ukupan dosuđeni iznos, kao vrednost za primenu Tarife, parnične radnje utvrđene u odluci Apelacionog suda u Nišu i radnju sastava revizije.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.