Presudom Višeg suda u Šapcu Gž rr1 236/2021 od 02.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, u obavezujućem delu stava trećeg i stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata konformnom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, koje je usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.04.2013. godine. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene delimično osnovana (u usvajajućem delu odluke o kamati na glavni dug).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Trgovinskim sudom u Valjevu je 11.06.2009. godine pokrenut postupak stečaja nad HK „Viskoza“ AD „Celuloza“ DOO, privrednom društvu sa većinskim državnim kapitalom. Stečajni sud je 24.09.2009. godine doneo zaključak o sprovođenju stečajnog postupka bankrotstvom, a 30.09.2009. godine i zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja (nakon čega su 17.03.2010. godine, 02.06.2010. godine, 16.02.2011. godine i 28.04.2012. godine održana dopunska ispitna ročišta na kome su ispitane sve prijave potraživanja). Zaključkom o listi potraživanja Trgovinskog suda u Valjevu St 10/09 od 30.09.2009. godine tužiocu, kao poveriocu drugog isplatnog reda priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 79.966,00 dinara, a kao poveriocu četvrtog isplatnog reda, priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 240.408,00 dinara, ukupno 320.374,00 dinara (u koji je pored glavnice od 194.721,00 dinara uračunata i pripisana zakonska zatezna kamata obračunata do dana otvaranja postupka stečaja (primenom konformnog metoda). Zatezna kamata do dana otvaranja postupka stečaja, obračunata na navedeni glavni dug primenom prostog interesnog računa iznosi 85.675,76 dinara. Tužilac je u stečajnom postupku delimično naplatio svoje potraživanje u iznosu od 56.880,00 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 82/2018 od 15.03.2018. godine, donetim po prigovoru tužioca, utvrđeno je da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu imovinske štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Naime, tužena odgovara za štetu kada tužilac, bivši zaposleni kod stečajnog dužnika – privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije u celosti naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužioca, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Iz izloženih razloga nisu osnovani revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu odluke za glavni dug, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete, u delu odluke o kamati, obračunatoj u kapitaliziranom iznosu koja čini deo glavnog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Zaključkom o listi potraživanja Trgovinskog suda u Valjevu St 10/09 od 30.09.2009. godine tužiocu je priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 320.374,00 dinara (kao poveriocu drugog isplatnog reda priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 79.966,00 dinara, a kao poveriocu četvrtog isplatnog reda, priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 240.408,00 dinara), u koji su uračunati i pripisani glavnici zakonska zatezna kamata, obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja navedenog zaključka, a kojom je bilo propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom konformne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine (objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 73 od 27.07.2012. godine), utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke, u stečajnom postupku je primenom proporcionalne metode (prost interesni račun) obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika, ovde tužioca i utvrđena njena visina u iznosu od 85.675,76 dinara.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali da tužiocu naknadi štetu u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 30.09.2009. godine, umanjeno za iznos naplaćenog potraživanja u stečajnom postupku od 56.880,00 dinara, bliže navedeno u izreci. Po stanovištu suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o Ustavnom sudu, navedena odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno - na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. tog zakona (za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa).

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasniki RS“, br. 109/07, ... i 103/15) propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode.

Prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda, o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine, čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je po svojoj prirodi, institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika), ako izvršna isprava glasi na novčani iznos u kome je glavnici pripisana dospela kamata obračunata konformnom metodom po Zakonu koji je u tom delu proglašen neustavnim, sud će po službenoj dužnosti, izvršiti razgraničenje i novi obračun kamate izvršiti tako što će do 03.03.2001. godine primeniti konformni metod, od tada do 17.05.2011. godine metod prostog interesnog računa, a od tada pa nadalje po odredbama člana 2. i 3. Zakona o visini stope zatezne kamate.

Saglasno navedenom, obračun kamate konformnom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu, a što je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrepljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa.

U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja i novim obračunom konstatovano da je: glavni dug 194.721,00 dinara, da preračunata kamata prostom metodom po odluci Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine iznosi 85.675,76 dinara, odnosno ukupno 280.396,76 dinara. Kako je tužilac delimično naplatio potraživanje u stečajnom postupku u iznosu od 56.880,00 dinara, to je imajući izloženo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio zahtev za iznos od 39.977,24 dinara, kao razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisane glavnici, te primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odluku o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržanu u stavu četvrtom izreke, doneo primenom člana 165. stav 1. i 2, u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. stav 1. ZPP, pa je odbio zahtev tužene za za naknadu troškova sastava revizije imajući u vidu njen delimičan uspeh u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić