Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 255/19 od 17.10.2019. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezan tuženi da pored dosuđenog iznosa na ime naknade nematerijalne štete tužiocu isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 152.500,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od još 152.500,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 92.500,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od još 177.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 19.06.2018. godine, pa do konačne isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za veći iznos naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od dosuđenih iznosa do traženog iznosa od 1.500.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 359.905,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana, a delimično nedozvoljena.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog PR Samostalna zanatska radnja „VV“ ..., na neodređeno vreme, na radnom mestu pomoćni stolar. Dana 24.06.2010. godine prilikom obavljanja poslova, tužilac je pretrpeo povredu na radu u vidu odsecanja dela palca i kompletnih ostalih prstiju leve šake koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda sa trajnim i znatnim oštećenjem važnog dela tela, odnosno leve ruke. Spornom prilikom tužilac se zbog otežanog dosezanja potrebne visine za rezanje lesonit table i potrebe ručnog pridržavanja popeo na drveni panj, desnom rukom je držao ručku za povlačenje kružnog noža, a levom rukom pridržavao tablu, kada se panj zaljuljao a tužilac izgubio ravnotežu i povukao ručicu formatizera na dole. Veštačenjem je utvrđen intezitet i dužina trajanja fizičkog bola i straha koji je tužilac tom prilikom pretrpeo, stepen umanjenja životne aktivnosti, kao i umanjenje estetskog izgleda ovog dela tela u visokom stepenu. Takođe, utvrđeno je da tužilac nije bio obučen i nije imao radnog iskustva na poslovima na kojima se povredio, da je tuženi obezbedio sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu ali ih tužilac spornom prilikom nije koristio, da se ranije na istim poslovima nije desila slična povreda, kao i da je kolega sa kojim je radio bio obučen za navedene poslove. Presudom Prekršajnog suda u Negotinu, Odeljenje u Majdanpeku Pr br. 3783/10 od 14.12.2010. godine, tuženi je osuđen na novčanu kaznu, jer nije postupio u skladu sa aktom o proceni rizika i odredbama člana 15. stav 1. tačka 4. i člana 27. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, s obzirom da tužioca nije osposobio za bezbedan i zdrav rad na poslovima pomoćnog stolara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 23, 24, 27. i 28. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 101/05...91/15), člana 164. Zakona o radu i člana 154, 173, 174, 192, 200. i 205. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tuženi odgovoran za nastalu štetu tužiocu, ali uz doprinos tužioca nastanku štete od 50%.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu odluku u odbijajućem delu i tužbeni zahtev tužioca u celosti usvojio (osim za umanjenje životne aktivnosti), zaključujući da nema mesta primeni instituta podeljene odgovornosti i primene odredbe člana 192. ZOO, jer je u konkretnom slučaju tužilac postupao na način koji je bio uobičajen prilikom rada na mašini (vertikalni formatizer), koristeći panj kao oslonac koji se nalazio u radionici, kao i ostali zaposleni.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da nema doprinosa tužioca nastaloj šteti.

Prema članu 192. ZOO, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu, a kada je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.

Polazeći od okolnosti konkretnog slučaja, tuženi je kao vlasnik radnje, u kojoj se tužilac povredio prilikom obavljanja posla, odgovoran za nastalu štetu koju je tužilac pretrpeo, s obzirom da je poverio rukovanje opremom za rad tužiocu, a da ga pre toga nije obučio za samostalan i bezbedan rad, u smislu odredbe člana 154. stav 1, 173. i 174. ZOO. Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da se radi o podeljenoj odgovornosti za štetu, koju propisuje član 205. u vezi člana 192. ZOO i da se doprinos tužioca ogleda u njegovoj samoinicijativnoj odluci da obavi zadatak za koji nije bio obučen, u prisustvu zaposlenog koji je bio obučen za rad na navedenoj mašini, i u korišćenju nestabilnog pomoćnog oslonca, što je predstavljalo nebezbedno rešenje, bez obzira što je takav način rada kod tuženog uobičajen. Dakle, obavljajući opasnu delatnost i radeći na mašini koja se smatra opasnom stvari, bez prethodne obuke od strane tuženog (u čemu se ogleda krivica i doprinos tuženog), tužilac se povredio i svom povređivanju je doprineo, jer je bez direktnog naloga tuženog, sam preuzeo da obavi radnju rezanja na mašini za koju nije bio obučen, na nestabilnom pomoćnom osloncu.

Kako postoji doprinos tužioca nastaloj šteti, to je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je delimično odbio tužbeni zahtev tužioca. Naime, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je u konkretnom slučaju tužilac doprineo sa 50% nastanku štete, zbog čega je srazmerno smanjio naknadu, čiju visinu je inače pravilno odredio primenom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa izloženog primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 865.000,00 dinara, a odbijen za 1.585.000,00 dinara. Drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od još 575.000,00 dinara, pored dosuđenog iznosa, a potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu za iznos od 865.000,00 dinara.

Prema članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, revizija je uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a prema članu 403. stav 3. istog zakona revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se revizijom tuženog pobija drugostepena presuda i u potvrđujućem delu u kom vrednost predmeta spora iznosi 865.000,00 dinara, revizija u tom delu nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Preinačenje u postupku po reviziji u ovoj pravnoj stavri, nije uticalo na uspeh tuženog u sporu do donošenja prvostepene presude, pa nema mesta korekciji odluke o troškovima prvostepenog postupka, zbog čega je usled delimičnog preinačenja uz odbijanje žalbe potvrđeno i prvostepeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude.

Usled preinačenja po reviziji, tužilac u postupku po žalbi nije uspeo, pa je odbijen njegov zahtev za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, tužilac je obavezan da tuženom naknadi opredeljene revizijske troškove u iznosu od 82.100,00 dinara i to za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12), kao i na ime sudske takse na reviziju iznos od 70.100,00 dinara, prema Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju od strane advokata je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić