.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1417/2015
25.02.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca Z.R. iz K., koga zastupa D.T., advokat iz K., protiv tužene M.J., vlasnika SUR Kafana B. iz K., koju zastupa Z.I., advokat iz K., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1816/14 od 04.03.2015. godine, u sednici održanoj 25.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1816/14 od 04.03.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 2300/12 od 20.11.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništena su kao nezakonita rešenja tužene M.J., vlasnika SUR Kafana B. iz K., bez datuma donošenja i to rešenje o otkazu ugovora o radu sa 12.10.2012. godine, kao danom prestanka radnog odnosa tužioca i rešenje o prestanku radnog odnosa tužoca sa 18.10.2012. godine, a tužena je obavezana da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 105.000,00 dinara.
Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 1816/14 od 04.03.2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a revident ne ukazuje na druge bitne povrede koje bi eventualo uticale na zakonitost i pravilnost pobijane presude.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 16.12.2009. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene i obavljao je poslove konobara. U oktobru 2012. godine tužilac je došao na posao u prepodnevnu smenu i posluživao je goste u bašti, ali tom prilikom nije nosio uniformu - duks sa logom ..., koji je od tužene dobio nekoliko meseci pre toga. Nakon što je opomenut da u toj odeći ne može posluživati goste, tužilac je tuženoj rekao da više neće da radi i da daje otkaz, predao je novac od pazara i otišao je kući. Tužena je nekoliko dana nakon ovog događaja pozvala tužioca i ponudila mu da potpiše prethodno sačinjeni sporazum o prestanku radnog odnosa, a istog dana je doneto i rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu zaključno sa 12.10.2012. godine, po osnovu navedenog sporazuma. Tužilac sporazum nije potpisao jer nije bio saglasan da mu radni odnos prestane. Nakon ovoga, tužilac i dalje nije dolazio na posao, iako nije koristio slobodne dane, odmor ili odsustvo, te je tužena donela novo rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca sa 18.10.2012. godine. U ovom rešenju kao razlog razlog prestanka radnog odnosa navedeno je da je tužiocu radni odnos prestao na lični zahtev, iako tužilac nije otkazao ugovor o radu u pisanom obliku.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 177. i 178. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05 i 54/09), usvojili tužbeni zahtev i pobijana rešenja poništili kao nezakonita.
Odredbama člana 177. stav 1. Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a stavom 2. navedenog člana da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Radni odnos može prestati i otkazom od strane zaposlenog, u smislu člana 178. stav 1. i 2. Zakona o radu, kojim je propisano da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu, s tim što otkaz dostavlja poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa.
Sporazumni prestanak radnog odnosa, u smislu člana 177. Zakona o radu, podrazumeva postojanje saglasnosti volja zaposlenog i poslodavca, na osnovu koje zaposlenom prestaje radni odnos. To je dvostrani pravni akt, sačinjen u pismenoj formi, potpisan od strane oba ugovarača, poslodavca i zaposlenog. U konkretnom slučaju takav sporazum nije zaključen, imajući u vidu da tužilac nije potpisao tekst sporazuma sačinjenog 12.10.2012. godine, pa nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da u situaciji kada je izostao sporazum tužioca kao zaposlenog i tužene kao poslodavca o prestanku radnog odnosa, u formi i na način propisan zakonom, nisu ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu po ovom osnovu.
Za razliku od sporazumnog prestanka radnog odnosa, izjava volje kojom zaposleni otkazuje ugovor o radu je jednostran pravni akt, ona mora biti sačinjena u pismenoj formi i potpisana od strane zaposlenog, te predata poslodavcu 15 dana pre dana koji zaposleni navede kao dan prestanka radnog odnosa (član 178. Zakona o radu). Sledom navedenog, izjava volje zaposlenog kojim otkazuje ugovor o radu valjana je ako je sačinjena u pisanom obliku, ako je izričita, jasna, nedvosmislena i ne zahteva tumačenje, dok usmena izjava o otkazu ugovora o radu ne proizvodi pravno dejstvo. Kako je u pobijanom rešenju, kojim je tužiocu prestao radni odnos sa 18.10.2012. godine, navedeno da je rešenje doneto na lični zahtev tužioca, koji se usmeno obratio tuženoj molbom za raskid radnog odnnosa iz ličnih razloga, nisu ispunjeni ni zakonom predviđeni uslovi iz člana 178. Zakona o radu za prestanak radnog odnosa otkazom od strane zaposlenog. Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je i ovo rešenje nezakonito, dok suprotni navodi revidenta nisu osnovani.
Iako neopravdani izostanak sa rada može da bude osnov za otkaz koji daje poslodavac zaposlenom u skladu sa članom 179. Zakona o radu, u ovom slučaju nema mesta primeni navedene zakonske odredbe, obzirom da ni u jednom od pobijanih rešenja kao osnov otkaza nije navedeno ovo skrivljeno ponašanje zaposlenog. U sporu radi ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu sud ispituje samo razloge za otkaz koji su sadržani u pobijanom rešenju, ali ne i postojanje drugih mogućih osnova za prestanak radnog odnosa zaposlenom. Stoga nisu osnovani navodi revidenta da je tužiocu radni odnos prestao zbog odbijanja radnog angažovanja počev od 13.10.2012. godine, te da je tužilac neopravdano izostao sa posla pet radnih dana, imajući u vidu da ovaj razlog za davanje otkaza nije naveden u pobijanim rešenjima, niti je tužilac upozoren da ovo ponašanje predstavlja povredu radne obaveze ili radne discipline. Stoga su nižestepeni sudovi pobijana rešenja pravilno poništili kao nezakonita i primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu tuženu obavezali da tužioca vrati na rad.
Kako se ni ostalim navodima revizije na dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, revizija je odbijena kao neosnovana.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća sudija
Snežana Andrejević,s.r.
