Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić, Branislava Bosiljkovića, Gordane Komnenić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Sima Knežević, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Siniša Novković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3363/16 od 22.03.2017.godine, na sednici održanoj 10.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3363/16 od 22.03.2017.godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3363/16 od 22.03.2017.godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 619/2016 od 12.09.2016.godine, i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 619/2016 od 12.09.2016.godine, odbijen je prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženog. Delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime regresa za 2013. godinu isplati iznos od 13.753,16 i za 2014. godinu isplati iznos od 38.165,44 dinara, a što ukupno iznosi 51.918,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.02.2016. godine do isplate i na ime kamate iznos od 1,605,09 dinara. Odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos 1.609,09 dinara počev od 04.02.2016. godine pa do isplate. Obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka od 25.681,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3363/16 od 22.03.2017.godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu odluke kojim je odbijen prigovor presuđene stvari i u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, bez navođenja zakonom propisanih razloga za njeno izjavljivanje, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu postojanje odluka iz kojih proizilazi da sudovi različito postupaju u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema stanju u spisima, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, pa je u tužbi podnetoj 26.08.2015. godine postavila tužbeni zahtev kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2012. godinu, 2013. godinu i 2014. godinu isplati 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog traženja do isplate. Po ovoj tužbi se vodio postupak u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1712/15. Kako je na tom ročištu za glavnu raspravu od 24.11.2015. godine sud odredio ekonomsko finansijsko veštačenje, veštak je dostavio nalaz i mišljenje 04.01.2016. godine. Tuženi je podneskom od 13.01.2016. godine priznao tužbeni zahtev tužilje sadržan u tužbi, pre preciziranja tužbenog zahteva od strane tužilje. Na ročištu održanom 14.01.2016. godine prvostepeni sud je doneo presudu na osnovu priznanja kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje sadržan u tužbi od 26.08.2015. godine.

Nakon toga je tužilja podnela predmetnu tužbu, 19.04.2016. godine, kojom je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime regresa za 2013. godinu isplati iznos od 13.753,16 dinara i za 2014. godinu iznos od 39.770,53 dinara, odnosno ukupno 53.523,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.02.2016. godine do isplate. U tužbi je navela i da je tuženi 03.02.2016. godine isplatio 105.304,84 dinara, čime je svoju obavezu delimično ispunio. Tužilja smatra da okolnost što je u prvobitnom postupku predložila ekonomsko finansijsko veštačenje radi utvrđivanja stvarne visine duga, ukazuje i da joj u tom trenutku nije bila poznata stvarna visina duga, a da je priznanjem tužbenog zahteva pre veštačenja tuženi samo delimično priznao tužbeni zahtev, što tužilji omogućava da u ovoj pravnoj stvari potražuje razliku do punog namirenja tražbine. Tuženi je istakao prigovor presuđene stvari. Međutim, prvostepeni sud je nakon sprovedenog postupka odbio prigovor presuđene stvari i usvojio tužbeni zahtev tužilje, a pobijanom presudom je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Odredbom člana 294. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, propisano je da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena. Odredbom stava 2. istog člana, propisano je da je pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe.

Za osnovanost prigovora presuđene stvari, potrebno je da osim istovetnosti stranaka, postoji i istovetnost predmeta spora kao i istovetnost činjeničnog osnova. Postojanje pravnosnažne odluke suda između istih stranaka u istoj pravnoj stvari, proizvodi takav pravni učinak da se u drugoj parnici o tome više ne može odlučivati.

U konkretnom slučaju o tužiljinom zahtevu za isplatu regresa za 2013. i 2014. godinu, dakle za utužene godine, a i pored toga još i za 2012. godinu, odlučeno je pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu - presudom na osnovu priznanja P1 1712/15 od 14.01.2016. godine.

Kod takvog stanja stvari, potrebno je ponovo oceniti osnovanost prigovora presuđene stvari, odnosno da li iz činjeničnih navoda tužbe od 19.04.2016. godine i postavljenog tužbenog zahteva postoji istovetnost stranaka, istovetnost zahteva i istovetnost činjeničog stanja sa pravnosnažno okončanom parnicom koja je vođena pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod oznakom P1 1712/15.

Takođe je potrebno ispitati okolnost da li je tuženi izvršio delimičnu isplatu ili isplatio dug po pravnosnažnoj presudi na osnovu priznanja. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, okolnost da se tužbeni zahtevi razlikuju samo po visini ne ukazuje na to da se ne radi o suštinski identičnim zahtevima, jer se oba zahteva odnose na novčano potraživanje za istovetni period, odnosno u ovoj drugoj parnici je taj period kraći, ali je obuhvaćen periodom iz prve parnice (P1 1712/15). Potrebno je oceniti i da li se oba zahteva zasnivaju na istom činjeničnom osnovu, odnosno na faktički identičnom životnom događaju, te u kojoj meri je bitna okolnost što je tužilja u ranije vođenom postupku (P1 1712/15) tužbeni zahtev postavila u iznosu od 70.000,00 dinara, navodeći da se tačan iznos neplaćenog regresa za 2012, 2013 i 2014 godinu može utvrditi samo od strane stručnog lica.

Nakon toga je potrebno doneti odluku da li su ispunjeni uslovi za usvajanje prigovora o presuđenoj stvari i odbacivanje tužbe u smislu člana 306. stav 2. u vezi sa članom 294. stav 1. tačka 4. i stav 2. ZPP-a.

Kod takvog stanja stvari za sada nije bilo mesta donošenju odluke kojom je odbijen prigovor presuđene stvari i usvojen tužbeni zahtev, pa će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti ukazane nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić